Na licu mesta: Surdulica

Smrt u kući Aleksandra Milića

Tačno u 12.10, dva od 15 NATO projektila namenjenih tog dana Surdulici i okolnim vojnim objektima, završili su usred naselja Čubrine livade i Piskavica. U tamošnjoj mrtvačnici, u dve prostorije, ležalo je 16 poginulih umotanih u čaršave i ćebad. Jedanestoro njih su deca, od pet do 12 godina. Tek poneki leš imao je glavu, ruke ili noge. Neposredno pre novinara do mrtvačnice je stigao i jedan zamotuljak sa kostima i raskomadanim delovima tela

Gotovo punih trideset godina Aleksandar Milić proveo je u SR Nemačkoj. Kao i mnogi od onih koji su godinama grbačili po inostranstvu, rešio je da tamo zarađeno uloži u kuću. I to ne jednu, nego tri. Ona u Zmaj-Jovinoj ulici u Surdulici bila je jedna od većih i lepših u surduličkom naselju Čubrine livade. Osim svega što obično imaju gastarbajterske kuće (solidna građa, puno soba), Milićeva je imala i za surduličke standarde neobično veliki, dobro ozidan podrum. Zato je od 6. aprila kada su NATO avioni po prvi put gađali obližnju kasarnu, udaljenu od Milićeve kuće bar dva kilometra, u njegovom podrumu za vreme vazdušnih napada redovno boravilo bar nekoliko komšijskih porodica.

Tako je bilo i prošlog utorka u podne kada je u Surdulici ponovo dat znak za uzbunu. Pored šestoro članova porodice Milić, u najboljem skloništu na Čubrinim livadama našlo se, prema naknadnom tvrđenju komšija, ukupno petnaestak ljudi. Tačno u 12.10, dva od 15 NATO projektila namenjenih tog dana Surdulici i okolnim vojnim objektima, završili su usred naselja Čubrine livade i Piskavica, praveći još jednu, ko zna već koju "kolateralnu grešku", kako se to cinično i kaže u Briselu, Londonu i Vašingtonu, ili ljudsku kasapnicu, kako se to surovo tačno kaže u Surdulici. Jedan projektil završio je tačno u kući porodice Milić. Na tom mestu ostao je krater prečnika desetak metara. Dragan Janković, jedan od spasilaca koji su čitav dan proveli raščiščavajući ruševene i tragajući za povređenima, kaže da u stvari i nisu imali koga da spasavaju. Iz onoga što je nekada bila kuća Aleksandra Milića izvučena je samo jedna povređena osoba. Ostali nisu preživeli.

Stotinak metara unaokolo teško da je preživela ijedna porodična kuća. Novinarima koji su u prvi sumrak stigli u Surdulicu iz Beograda neko od prisutnih spasilaca predlaže da napišu kako se ovaj deo grada od sada zove "Žalosne livade". Svi do jednoga tvrde da ovo nije mogla biti greška. Prvi vojni objekat je od nekadašnje kuće Aleksandra Milića udaljen bar 2,5 kilometra, a neki vojni magacini čak šest kilometara dalje. Pilot je morao biti ili slep, ili jednostavno hladnokrvni ubica, a u sedištu NATO-a uporno tvrde da takvi ne rade kod njih. Džejmi Šea, portparol NATO-a, tvrdio je čak nedavno (pošto su njihovi piloti pobili sedamdesetak ljudi u izbegličkoj koloni nedaleko od Đakovice), kako piloti otkačinju bombe uvek u "dobroj veri", držeći se "najviših demokratskih standarda NATO članica". Pa gde udari. A udari obično u neku sirotinju, neki Aleksinac, Grdelicu, Đakovicu, ovoga puta Surdulicu... Uvek neko nezgodno ime. Toliko nezgodno da je, na primer, novinar CNN-a te večeri u Surdulici bar desetak puta morao da ponavlja "stand up" ispred jedne potpuno porušene kuće, ne uspevajući nikako da pravilno pogodi ime mesta iznad kojeg su NATO piloti ponovo delovali "u dobroj nadi". Prašnjavi i gotovo otupeli od bola lokalni spasioci prekinuli su za trenutak posao da uživo odgledaju kako CNN i ostale velike televizije izveštavaju o njihovom jadu. Zatim su se ponovo vratili da baterijskim lampama osvetljavaju ruševine i kopaju po kraterima.

Sa surduličkih "Žalosnih livada" novinari su kasnije krenuli ka lokalnoj bolnici. U tamošnjoj mrtvačnici, u dve prostorije, ležalo je 16 poginulih umotanih u čaršave i ćebad. Jedanestoro njih su deca, od pet do 12 godina. Tek poneki leš imao je glavu, ruke ili noge. Neposredno pre novinara do mrtvačnice je stigao i jedan zamotuljak sa kostima i raskomadanim delovima tela. Čovek koji je dovezao ovaj zamotuljak kaže da je to leš devojčice. Deteta koje je bežeći od NATO bombi takođe potražilo sklonište u kući Aleksandra Milića. Zgroženi onim što su videli neki novinari povraćaju u mraku pored mrtvačnice. Nedaleko odatle istražni sudija Milčo Todorov izražava sumnju da je broj mrtvih možda i veći jer su do mraka raščišćene tek dve velike ruševine.

U surduličku bolnicu smešteno je 11 povređenih. Jedan od njih, sedamnaestogodišnjak Boban Cvetković iz obližnjeg Vladičinog Hana, došao je tog dana u Surdulicu da vidi svog drugara. Dobio je geler u stomak. Kaže da je iznenada nešto udarilo, da je od eksplozije gotovo ogluveo i da mu se činilo kako je na nebu bilo mnogo aviona. Istražni sudija potvrđuje da je bombardovanje potrajalo gotovo punih 25 minuta.

Na povratku za Beograd ređaju se jedan za drugim spomenici "dobre vere" NATO pilota. Surduličke "Žalosne livade", most kraj Grdelice gde još stoji onaj spaljeni voz, zatim Aleksinac gde je bomba prebacila za nekih 600 metara i takođe ubila mnogo civila.

Šta li će sutra na brifingu reći cinični "Džejmi". Hoće li kuću Aleksandra Milića označiti kao strateški vojni cilj, ili ga optužiti što je svoju mukom stečenu imovinu uložio u građevinu podignutu nekoliko kilometara daleko od kasarne? Hoće li mu vispreni Džejmi zameriti što nije podigao još čvršći i veći podrum po NATO standardima? Možda će u svoje brifinge uneti i neku novinu i hladno reći: "U Surdulici smo juče zabeležili novi NATO tripl-dabl. Imali smo 16 ubijenih civila, od toga jedanestoro dece, i za sada 11 ranjenih. Oko 300 uništenih i oštećenih kuća ne ulaze u našu zvaničnu statistiku."

Bombardovanje Televizije

Šokantno ubijanje informacija

Posle oštećenja predajnika na avalskom tornju, RTS je potpuno ugašen, ali su se na sastanku sa ministrom za informisanje Srbije Aleksandrom Vučićem direktori i glavni i odgovorni urednici ostalih televizija ("Politika", "Pink", Studio B, "Palma" i BK) obavezali da će prenositi informativne emisije RTS-a

Program Radio-televizije Srbije prekinut je na brutalan način u petak 23. aprila, rano izjutra. Negde oko dva časa po ponoći začula se snažna detonacija, alarmi na automobilima parkiranim u okolnim ulicama odmah su se aktivirali, a u vazduhu se ubrzo osetio miris paljevine. Zgrada RTS-a u Aberdarevoj ulici je gorela. Istovremeno je prestao program RTS-a, i to za vreme vesti, dok je emitovan intervju koji je predsednik Savezne Republike Jugoslavije Slobodan Milošević dao američkoj TV-stanici CBS - projektil je pogodio sam ulaz zgrade u kojoj se nalazi emisiona tehnika i gde u svako doba dana i noći radi veliki broj ljudi. Direktno je pogođen master, "srce" televizije, koji je bio smešten iznad ulaza u zgradu. Urušila su se četiri sprata zgrade, a gvozdena ograda oko kompleksa RTS-a naprosto je iskidana. Uništen je i deo glavnog predajnika koji se nalazi odmah ispred zgrade. Po ulici i po tašmajdanskom parku rasuli su se delovi tehnike, trake, šut, polomljeno drveće, granje... Svi prozori u krugu od stotinu metara oko zgrade bili su polupani, a u prvi mah se učinilo da je pozorište "Duško Radović" koje se nalazi u neposrednoj blizini uništeno, pošto su razbijena sva stakla, a uočene su i rupe na zidovima, kao i oštećenja na nosećim stubovima. Ozbiljno su oštećeni i obližnji Gradski centar za decu i omladinu, ruska crkva Svete Trojice i crkva Svetog Marka. U parku su pronadjeni i delovi ljudskih tela.

Vatrogasci, hitna pomoć, pripadnici Vojske Jugoslavije i policije brzo su došli na lice mesta. Zbog više puta ponovljenih pretnji NATO-a da će se na udaru naći RTS, kao i zbog bombardovanja poslovnog centra "Ušće", dežurne ekipe bile su spremne. Malo ko je, doduše, verovao da će biti gađana zgrada u kojoj, dobro se zna, uvek ima ljudi i koja se nalazi u samom centru grada. Na nesreću, pretnja je ostvarena.

Oko zgrade u plamenu okupili su se radnici RTS-a, rođaci i prijatelji onih za koje se znalo da su u zgradi i zaprepašćeni građani, mada je komandant Štaba civilne zaštite Beograda Dragan Čović u izjavi za televiziju Studio B zamolio građane da ne dolaze na lice mesta. Čović je potvrdio da ima povređenih radnika, a saznalo se da je jedan radnik obezbeđenja poginuo. Kasnije će se, nažalost, videti da je broj nastradalih znatno veći. Angažovane su i teške građevinske mašine da bi pomogle u izvlačenju ljudi koji su zatrpani.

Pola časa nakon napada na zgradu u Aberdarevoj ulici, na lice mesta stigli su potpredsednik vlade Srbije dr Vojislav Šešelj, ministar informacija Aleksandar Vučić, glavni i odgovorni urednik RTS-a Milorad Komrakov i vlasnik RTV "Pink" Željko Mitrović. Ministar Vučić je rekao da će "takve zločince" sigurno "stići zaslužena kazna". Istog jutra i gradonačelnik Beograda Vojislav Mihailović izjavio je da "medijski rat može da se dobije samo istinom, nikako bombama". Požar je do jutra ugašen, a 18 povređenih prebačeno je u Urgentni centar.

Ujutro, u 7 časova i 15 minuta, RTS je emitovao informativnu emisiju iz studija televizije Studio B. Prikazan je snimak oštećenog studija iz kojeg su emitovane vesti u trenutku udara, videli su se iščupana vrata i polomljene stolice. Prostorija u kojoj je smeštena režija razorena je, a tehnika uništena.

Nekoliko novinara RTS-a koji su se u trenutku udara našli u zgradi izjavili su da ih je samo čudo spasilo, pošto su se nalazili nedaleko od mesta gde je zgrada praktično presečena, a više spratova potpuno urušeno. Voditelj emisije "Vesti" u dva časa izjavio je da se bacio pod sto kada je čuo detonaciju jer su počeli da se ruše reflektori i drugi predmeti u studiju. Bojan Mijatović, povređeni radnik obezbeđenja, rekao je novinarima da ga je eksplozija zatekla na stepeništu ispred zgrade. Objasnio je da je video avion koji je ispalio raketu i da se ukočio. Silina detonacije odbacila ga je desetak metara, na parking. To ga je spasilo, jer bi se inače deo građevine srušio na njega. Rekao je da pretpostavlja kako se u zgradi nalazilo oko 30 ljudi, "možda i više", a na pitanje šta bi mogao da kaže onima koji su ga gađali odgovorio je: "Ma, nemam ništa...Kad bi samo sišli dole". Povređeni tonac RTS-a Predrag Đuričić u trenutku napada nalazio se u režiji. Uz njega je u prostoriji bilo još sedam-osam kolega koji su radili emisiju "Vesti". "Ne mogu da vam opišem kako je bilo", rekao je i dodao da su izlaz našli slučajno, uz upaljač i da su se spustili kroz ruševine.

U subotu 24. aprila, nekoliko hiljada Beograđana okupilo se na Trgu republike, ali koncert nije održan. Umesto koncerta, na inicijativu Skupštine grada, građani su odali poštu poginulim radnicima Radio-televizije Srbije. Na binu je izašao Bora Đorđević, pevač "Riblje čorbe" koja je toga dana trebalo da nastupi, i rekao: "Pevaćemo u neka bolja vremena", i pozvao građane da se prošetaju do ruševina zgrade RTS-a. Pošto iz bezbednosnih razloga prilaz samoj zgradi nije dozvoljen, građani su zapalili sveće i položili cveće oko drveća u parku Tašmajdan. Delegacija u kojoj su bili savezni ministri za sport i za informisanje Velizar Đerić i Milan Komnenić, zatim predsednik i potpredsednik gradske vlade Spasoje Krunić i Milan Božić, kao i rodbina poginulih radnika upalili su sveće i položili cveće ispred zgrade. Beograđanima su se ovom prilikom pridružili građani Banjaluke, tu je bilo desetak gostiju iz Nemačke, aktivista "Pokreta za mir", kao i nekoliko stotina Grka, članova Konfederacije za mir i razumevanje i Federacije zidara Grčke.

Istog dana, ljudi iz Dečjeg pozorišta "Duško Radović" odigrali su "Bajkoviziju", uprkos svemu.

Do trenutka kada ovaj broj "Vremena" ide u štampu (sreda 28. april) identifikovano je devet poginulih radnika RTS-a: Jelica Munitlak, rođena 1971. godine, Milovan Janković (1940), Dragan Tasić (1968), Dejan Marković (1959), Slobodan Jontić (1945), Milan Joksimović (1952), Slaviša Stevanović (1967), Aleksandar Deletić (1968) i Nebojša Stojanović (1972). Povređeno je 17 radnika nacionalne televizije. Raščišćavanje ruševina još traje, uključene su i ekipe planinara i speleologa, a strahuje se da bi broj žrtava mogao da bude veći, pošto nema nikakvih vesti o sudbini još sedmoro radnika koji su se nalazili u bombardovanoj zgradi. Sve žrtve su radile u tehničkim službama (monter, majstor šminke, tehničar, mehaničar, radnici obezbeđenja...). Zato je razumljivo insistiranje jednog lakše povređenog radnika RTS-a pred kamerama Studija B da se naglasi da su na meti projektila bili svi radnici RTS-a, dok mediji pominju samo novinare.

Na napad na nacionalnu televiziju među prvima su reagovale kolege nastradalih radnika RTS-a. Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) izdalo je saopštenje u kome se, uz žaljenje zbog izgubljenih ljudskih života, zahteva da se takav bezumni akt nikad i nigde više ne dogodi. "Pod ruševinama, zajedno sa ljudskim životima, zauvek nestaje i svaka mogućnost istine i slobode", navodi se u saopštenju. Međunarodna federacija novinara (IFJ) najoštrije je osudila bombardovanje sedišta RTS-a u Beogradu, optuživši NATO alijansu da je "prekršila dato obećanje". Generalni sekretar IFJ sa sedištem u Briselu Ejdan Vajt izjavio je BBC-u da ga je bombardovanje šokiralo, jer je dobio pismenu potvrdu portparola NATO-a Džejmija Šeja da ova alijansa želi da izbegne civilne žrtve, posebno među novinarima. "NATO nam je čak rekao da je otkazao neke akcije kako bi izbegao civilne žrtve, pa smo dodatno šokirani tom iznenadnom promenom taktike", rekao je Vajt. Oglasila se i Asocijacija nezavisnih elektronskih medija (ANEM): "Nikakav oblik represije, što je pokazalo iskustvo, ne može da spreči slobodan protok informacija, niti da spreči slušaoce i gledaoce da biraju svoj izvor informacija. Ponajmanje to može učiniti organizovano i planirano ubijanje novinara."

Na inicijativu nemačke televizije ARD, u petak se oko 100 stranih i domaćih novinara okupilo u beogradskom hotelu "Hajat" kako bi izrazili saučešće porodicama nastradalih radnika RTS-a. Svi su nosili oznaku "meta", a pismo saučešća potpisali su novinari nemačkih, italijanskih, američkih, britanskih i austrijskih televizija, agencija i novina. Bombardovanje zgrade nacionalne televizije osudila su novinarska udruženja Republike Srpske, a banjalučki elektronski mediji svoj protest zbog agresije NATO-a na SRJ i solidarnost sa kolegama iz RTS-a izrazili su u petak petominutnim prekidom programa. Atak na srpsku državnu televiziju osudile su obe novinarske asocijacije iz Crne Gore, kao i udruženja novinara Holandije, Italije, Rusije, Grčke, te niz medija iz zemlje i sveta.

Oglasili su se državni organi Jugoslavije, Srbije, Crne Gore, Republike Srpske, političke stranke, nevladine organizacije i svi su jedinstveni u osudi gašenja ekrana bombama. Posle oštećenja predajnika na avalskom tornju, RTS je potpuno ugašen, ali su se na sastanku sa ministrom za informisanje Srbije Aleksandrom Vučićem direktori i glavni i odgovorni urednici ostalih televizija ("Politika", "Pink", Studio B, "Palma"i BK) obavezali da će prenositi informativne emisije RTS-a.