Černobiljski sindrom
Ne samo da nema para za bezbedno zatvaranje nepotrebnih naučnih ustanova nego ih nema ni za daleko opasnije izvore nuklearnog zagađivanja
Specijalno za "Vreme" iz Moskve
Novembar
je bio dobar mesec: samo tri incidenta, i to sva tri manja. Prema saopštenju
Gostamnadzora, državne ustanove za nadzor nuklearnih postrojenja u
Rusiji, jedan incident dogodio se u nuklearnoj elektrani, a dva u naučnim
institutima. U sva tri slučaja, automatska zaštita se odmah aktivirala i
nije bilo nikakvih posledica. No, to što je novembar bio dobar, nimalo ne
teši ni samog direktora Gostamnadzora Jurija Višnjevskog.
"Problem smo nasledili još iz vremena hladnog rata, iz doba trke u naoružavanju. U to vreme važni su bili samo rezultati, bilo je važno proizvesti što više urana, plutonijuma. Bezbednost je dolazila na drugo mesto. Ili poslednje. Osim toga, jednostavno nismo znali! Za mnoge metode, sprave i procedure za koje smo nekada smatrali da su bezbedne, danas znamo da su opasne. Nije u tome Rusija jedinstvena. Slične probleme imaju i SAD."
Razlika je u tome, kaže Višnjevski, što SAD ulažu nekih 150 milijardi dolara u ispravljanje grešaka iz prošlosti odnosno oko 10 milijardi dolara svake godine. "Rusija te pare nema i stoga ćemo pitanje radioaktivnog zagađenja, nažalost, ostaviti u nasleđe svojoj deci."
Manje-više, sve se svodi na "đenge" – pare. Primera je bezbroj. U periodu hladnog rata, osnovan je veliki broj naučnoistraživačkih instituta sa nuklearnim reaktorima. Danas više nikome nisu potrebni, kaže Višnjevski. Eksperimentalnog rada praktično i nema, plate su male, naučnici odlaze. Potrebno bi bilo da se instituti zatvore, da se gorivo ukloni i bezbedno uskladišti, da se čitavi kompleksi izoluju. Za to, nema para.
ZAMALO NOVI ČERNOBILJ: Ne samo da nema para za bezbedno zatvaranje nepotrebnih naučnih ustanova nego ih nema ni za daleko opasnije izvore nuklearnog zagađivanja. Oko 150 nuklearnih podmornica povučeno je do sada iz upotrebe. Stotinak je usidreno u moru, a iz nekih 35 iz tehničkih razloga nije izvađeno nuklearno gorivo. Na tim podmornicama neprekidno radi sistem hlađenja reaktora. Pre nekoliko godina, kaže Aleksej Jablokov, direktor nevladinog Centra za ekološku politiku, zamalo što nije došlo do katastrofe: "Pomorska baza u kojoj se nalaze podmornice nije imala para da plati struju. Lokalna elektrodistribucija im je presekla dovod električne energije, tako da rashladni urađaji za reaktore nisu mogli da rade. U teoriji, trebalo bi da se automatski uključe dizel generatori, ali u bazi nije bilo dizela. Nekoliko meseci kasnije, jedan admiral mi je rekao da nas je od novog Černobilja delio samo jedan sat."
"Novi Černobilj" je sprečen tako što je jedan oficir poveo vod naoružanih mornara do zgrade elektrodistribucije i "ubedio" nadležne da puste struju. Sličnih slučajeva je bilo još, posebno u periodu odmah nakon raspada Sovjetskog Saveza. Igor Forofontov, šef nuklearnog programa ruskog ogranka Grinpisa (Greenpeace), kaže da su, na primer, ruski vojnici, povlačeći se iz jedne kasarne u Gruziji, jednostavno zaboravili da ponesu nuklearni otpad. Gruzijski vojnici su preuzeli kasarnu ne proveravajući šta je u njoj. "Na jednom graničnom prelazu između Rusije i Kazahstana, carinici su zamolili našu ekipu koja je tuda prolazila da proveri stovarište za koje su čuli da je opasno. Kada su uključili uređaje, naši momci samo što nisu pali u nesvest. Radijacija je bila hiljadu puta veća od dozvoljene. Reč je o zaboravljenom skladištu nuklearnog otpada koje je jednostavno ostalo nakon povlačenja. Burad sa otpadom su slobodno ležala unaokolo."
Potencijalno najopasniji jesu oni izvori radioaktivnog zagađenja za koje se uopšte ne zna, kaže Forofontov. "U blizini grada Tomska, grupa studenata je bila u lovu na jezeru koje slovi za čisto. Uhvatili su patku i neko je iz šale predložio da izmere radijaciju. Instrumenti su zabeležili 1500 mikrorendgena, što je prosto neverovatno. Radijacija je bila sveža, jer patka inače uopšte ne bi bila živa. A niko ne zna gde je u okolini moglo da dođe do takve kontaminacije."
Forofontov tvrdi da u ovom trenutku Rusija jednostavno nema dovoljno para da pošteno vodi računa o svojim nuklearnim postrojenjima, elektranama, otpadu, potrošenom gorivu. Nije, međutim, problematično samo nasleđe iz hladnog rata, kaže Juri Višnjevski, već i ono što se radi danas, a možda najviše ono što se planira za sutra. Ministarstvo za nuklearnu energiju podnelo je parlamentu zahtev za ukidanje zakona o zabrani uvoza potrošenog nuklearnog goriva. Po rečima ministra Olega Adamova, prerada i skladištenje potrošenog nuklearnog goriva je isuviše dobar biznis da bi Rusija ostala po strani: "Reč je o 150 milijardi dolara, od kojih bi Rusija mogla da uzme najmanje 20 milijardi." Adamov tvrdi da nije reč samo o zaradi: "Količine urana su ograničene, na svetu ih ima za još nekih sto godina. Ukoliko se ne bude išlo na reprocesiranje utrošenog nuklearnog goriva, na šta će nam u budućnosti raditi elektrane?"
PROPISI JEDNO, PRAKSA DRUGO: Od ovih planova Ministarstva za nuklearnu energiju, Juriju Višnjevskom iz Gostamnadzora se diže kosa na glavi. On se žestoko protivi izmeni zakona i uvozu i reprocesiranju nuklearnog goriva. Kaže da Rusija nema dovoljno sredstava za poštovanje minimalnih bezbednosnih normi.
"Nije problem u standardima i propisima", kaže Vitalij Liscov, nuklearni fizičar iz čuvenog Korčatov instituta. "Poslednjih godina naši propisi su nekoliko puta menjani i sada su veoma blizu onih koje propagira Međunarodna komisija za radiološku zaštitu. Problem je u njihovoj primeni, a tu i te kako zaostajemo."
Višnjevski kaže da je njegova organizacija, koja je zadužena za izdavanje dozvola za rad nuklearnih postrojenja, trenutno na udaru Ministarstva za nuklearnu energiju: "Oni žele da sami preuzmu kontrolu nad svojim radom, da sami izdaju licence za rad, nadgledaju poštovanje propisa." Višnjevski strahuje da bi Gostamnadzor mogao da prođe kao i Državni komitet za ekologiju, koji je najpre "izgubio zube", a potom je i ukinut.
Aleksej Jablokov, nekada specijalni savetnik bivšeg predsednika Jeljcina za ekologiju, kaže da ga ne plaše samo planovi u vezi s uvozom potrošenog nuklearnog goriva, već i namere Ministarstva za nuklearnu energiju da se produži radni vek postojećih elektrana: "Nemamo dovoljno para za izgradnju novih nuklearki, a naše ministarstvo pošto-poto hoće da veruje da je moguće da postojeća postrojenja rade duže nego što je predviđeno." Jablokov ukazuje na to da svetska statistika potvrđuje ono što i zdrav razum zna – da su stare nuklearke opasnije od novih.
Računica Rusije je sasvim jednostavna, piše američki časopis "Time" Zapadna Evropa se sve više udaljava od nuklearne energije. Kako se nuklearke gase, tako će potražnja za fosilnim gorivom biti sve veća. Rusija namerava da poveća proizvodnju nuklearne energije za domaće tržiste, a da ušteđenu naftu i zemni gas izvozi u zapadnu Evropu.
Ministar Adamov, međutim, tvrdi da neće biti kompromisa kada je bezbednost u pitanju: "To je naš glavni prioritet." Adamov kaže da je "radni vek" promenljiva kategorija i da stare nuklearke na kojima se redovno obnavljaju potrošni delovi i u kojima se sprovodi stroga kontrola mogu da rade mnogo duže nego što je svojevremeno predviđano.
Višnjevski pak kaže da Adamovu ne veruje. Ne toliko u njegovu dobru volju, već u sposobnost države da sprovede ono što naumi. Igor Forofontov iz Grinpisa kaže da se bezbednosne mere jednostavno ne poštuju i da ne veruje da će u skorijoj budućnosti biti išta bolje: "Pa molim vas, kod nas je najobičniji odlazak kod lekara opasan. Nije reč samo o rendgen aparatima, već i o gomili druge medicinske opreme koja emituje manje količine radijacije, a koja je toliko zastarela da je izuzetno opasna."
Forofontov kaže da su lekari u Rusiji veoma ugroženi da su izloženi radijaciji sto puta većoj od one koju podnose njihove kolege sa zapada. Vitalij Liscov kaže da isto važi i za pacijente: "Radio sam u Černobilju, radio sam u laboratorijama sa velikim količinama visokoradioaktivnog materijala. Ništa od toga nisam smatrao opasnim. No, pravo da vam kažem, smatram da je opasno kada moram kod lekara na rendgen. Nikad ne znam kada je ta mašina poslednji put servisirana – i kako!"
Kao i toliko toga u Rusiji, od puteva do taksi službi, od škola do kvaliteta vode iz česmi (u Sankt Peterburgu se ne preporučuje čak ni za pranje zuba!), od poreskog sistema do bolnica, infrastruktura u Rusiji više podseća na očajnički siromašnu zemlju trećeg sveta nego na nekadašnju supersilu. No, pošto jeste bila supersila, Rusija već sada ima do te mere problematično nuklearno nasleđe da to predstavlja pretnju ne samo današnjoj generaciji već i budućim generacijama.
Nenad Šebek
