Info show
Pranje biografija u Srbiji postao je dosadan i sve više bespotreban posao. Ko je preživeo revolucionarne dane, danas mirno može da nastavi sa biznisom. Danas je u modi pranje poslova, iliti legalizacija istih. U medijskom smislu, TV Pink se protekle nedelje pere i izbeljuje uvođenjem sopstvenog informativnog programa. Tako smo dobili info top iz kojeg se, umesto novih dens hitova, ispaljuju najnovije vesti. Scenografija podseća na City club, a voditelji su odabrani demokratskim putem – audicijom, u duhu svih dosadašnjih ružičastih vašara. Ko nije za pevača, ili ne ume da đuska, može da konkuriše za voditelja informativnog programa. Nabavili su lepe papiriće za čitanje vesti, nabavili su i tri novinara, a jedna od voditeljki je tokom vesti neprekidno on line. Ono što se još pouzdano ne zna jesu imena urednika, ali po kuloarima kruže imena Olivere Kovačević, Svetlane Lišanin i Tanje Jordović. Ukoliko je ovo istina, dobili smo grupisanje unutar levice, a TV Politika ostade bez svojih perjanica. Ne bih da zvučim zlobno, ali tragedija ove zemlje se veoma vezala za profesiju novinara. Dok su neki novinari bespoštedno progonjeni, šikanirani i konačno ubijani, nicali su poput gljiva bezbrojni i bezbojni mediji i još brojniji statisti u njima. Njihova imena uglavnom nećete zapamtiti, njihova lica takođe, a svrha im je identična onim silnim nulama na novčanicama tokom inflacije – obezvređivanje. Šta li je danas, na primer, sa novinarskim kadrom, koji je svojevremeno doveden na preuzeti Radio B92 sa izvesnog Interspeed radija. Da li su ti ljudi danas promenili profesiju, ili su se već negde "uvalili", možda baš na Info top.
Motive Željka Mitrovića mogu da naslutim. Približavaju se izbori, a to je za medijske kuće vreme za zgrtanje para. Ukoliko na svom programu bude imao bilo kakav informativni program, Pink postaje otvoren za emitovanje predizbornih reklama, bez bojazni da će mu neko zameriti da je pristrasan ili apolitičan. Pare će, dakle, da kaplju ko pre. Ovu politiku lepo je definisao proslavljeni srpski rejver sa Ibarske magistrale Era Ojdanić, citirajući ciganskog muzičara Savu Burenceta iz Lipovice. Kada su nesrećnog Savu partizani hteli da streljaju, jer je svirao četnicima, Sava Burence im je filosofski odgovorio stihom: "Sviro sam Titu, sviro sam Draži, sviraću ko mi traži!"
RTS je prošle nedelje u emisiji TV NT emitovao telefonski intervju sa Gazda Jezdom. On je pozvao štediše da demonstriraju pred Privrednim sudom ne bi li mu nova vlast skinula poternicu. On će se tada vratiti u zemlju i vratiti štedišama pare, kamate nije pominjao. Pažljiv slušalac je mogao primetiti da se tokom telefonskog razgovora nije čulo pulsiranje karakteristično za međunarodne pozive. Zaključujem da je Jezda možda već među nama, maskiran u pijačnog preprodavca ili dilera devizama. Verovatno više ne pozira sa šalčetom i lulom, ali ostale su vizije o boljem životu, bescarinskim zonama, ciklotronu i kapitalu koji se koti poput uskršnjih zečića. Jezdu je poslednji put pre nekoliko godina u gradu Kitu intervjuisao gospodin Roganović. Snimiti Jezdu, ovdašnjim novinarima predstavlja izazov jednak snimanju ptice Dodo.
Poseban primer licemerja imali smo priliku da vidimo u emisijama TV B92 – "U 4 oka sa Bojanom Lekić". Da vas podsetim, ona je u gostima imala ljude poput Milene Arežine ili Bogoljuba Karića. Gospođa Lekić se za ove emisije očigledno dugo, možda i godinama pripremala, sakupljala činjenice, dokumente i izjave. Danas, kada ovakve ljude gvozdenom logikom i nepobitnim dokazima satera u ćošak, oni po pravilu reaguju na sledeći način: jednostavno prekorače liniju zdrave logike i tada slušamo infantilne odgovore u stilu "ne znam", "ne sećam se" ili "tih dana sam ima-o la mnogo posla, moguće...". Ova vrsta infantilizma pojavila se nedavno tokom spektakularnog suđenja Arkanovim ubicama. Oni su pancirne prsluke nosili jer je bio prohladan dan, barutne čestice na odeći stekli su bacajući petarde, a to da su jedni drugima davali pištolje i revolvere – to se ne sećaju.
Tokom ovakvih emisija osećam da neko vređa moju inteligenciju, jer čak ni ne pokušava da me slaže. Amnezija, karakteristična za zaplete svih Latino-američkih sapunica, postala je u Srbiji – univerzalni izgovor.
Za kraj, naravno, najveći sin naših naroda i narodnosti" Stadion JNA, 87. rođendan, samo finale spektakularnog sleta. Sve to nam je prošle nedelje emitovao RTS, zajedno sa ustreptalom Sanijom Hiseni, koja zadihana trči uz sve one stepenice dok se iz publike oko nje čuje pirli-pirli iz pandurskih motorola. Njen govor na albanskom i prevod koji nam čita mister Putna torba – Ivan Krivec. Sanijin srpski deo govora zagušen je skandiranjem Titu i Partiji. Kada sam ovo prvi put gledao, nisam primetio motorole, niti disparitet u dvojezičnosti. Čuo sam da je Sanija postala doktorka, a Tita povremeno vidim u emisiji "Ipak se okreće" i to u kontekstu – lako je mrtvom kurjaku rep meriti. Stvar se i na tom sletu i na Kosovu završila isto – vatrometom.
Dragan Ilić
