Začudni svet
Biti Džon Malkovič
Režija: Spajk Džounzi, Scenario: Čarli Kaufman, Uloge: Džon Kjuzak,
Kameron Dijaz, Katarina Kiner, Džon Malkovič
I
previše nam se često događa da poželimo da Gospodin Ovaj ili Onaj
nikada nije ni počeo da se bavi filmom. Suprotno tome, valjda je jedini
za kog smo dugo želeli da najzad počne bio Spajk Džounzi. Džounzi je,
naime, reditelj većine onih muzičkih spotova koji su vam i dalje u
glavi, što se ne može baš reći za devedeset devet odsto filmova.
Inventivnost i jedna specifična bizarnost spajale su spotove za Sabotage
Beastie Boysa, Da Funk Daft
Punka... (ili više volite – onaj sa policijskim agentima i koferima,
onaj s ljudima psećih glava, onaj sa gimnastičarkom, onaj s kečapom...).
Tako se dogodilo da je Džounzi, bez ijednog dugometražnog igranog filma,
postao autor u najboljem smislu te reči. Prepoznatljiv, intrigantan,
neponovljivo iskren u svojoj bizarnosti, on je među prvima ponudio MTV
generaciji formu koja ima i suštinu. Ta suština je bila dovoljno moderna
da prođe i dovoljno klasična da se zadrži, pa je Džounziju napokon došlo
vreme za filmski debi.
Možda najesencijalniji pomak koji dostiže Biti
Džon Malkovič jeste skladan sklop rediteljskog i scenarističkog
pristupa zadatoj stvarnosti: visokostilizovani kvazidokumentarac, kao
filmska vrsta koju nikada nije bilo moguće ni zamisliti, naglo, neočekivano,
a nadasve ubedljivo.
Pronalazak tajnih vrata iza kojih je stešnjeni tunelčić koji vodi u Džona
Malkoviča, najbukvalnije, u svakoj drugoj rediteljskoj obradi bio bi
stripovska dosetka, crtanofilmski tvist ili SF bulažnjenje. U verziji
Spajka Džounzija, verziranog u bunarenju “novih pristupa”, pravilno
je smešten najneočekivaniji prosede za tretman priče: realizam. Koliko
je hrabar ovakav potez dotadašnjeg, pa makar i najboljeg, reditelja
spotova, jasno dočarava sama činjenica da je sine
qua non ovog zahvata bio fokus na likove, odnose i glumce.
Frustrirane, najčešće introvertne junake, na granici psihičke bolesti,
trebalo je postaviti suptilno, uverljivo i intrigantno, a redom zbunjujuća
okruženja u koja dospevaju tretirati kao njihovu prirodnu okolinu.
Uspevši sve to, reditelj i kastingu pristupa svojom metodom “s druge
strane”, zamenivši uloge koje bi po prirodi stvari igrale Kameron
Dijaz, odnosno Ketrin Kiner, i još jednom biva u pravu. Glavni junak,
nezaposleni lutkar, tako se zapošljava na sedmom i po spratu poslovne
zgrade, gde se najnormalnije odvijaju mnoge scene bitne za razvoj radnje,
dok svi akteri hodaju i pričaju pognuti i iskrivljenih glava. Tu upoznaje
seksi koleginicu u tumačenju K. Kiner, na koju momentalno padne jer mu je
žena neprivlačna K. Dijaz. I sve to, verovali ili ne, prolazi, bez
sumnji i pitanja, kao jedina realnost. Kasting iz kontre samo dodatno pojačava
osećanje nerazumevanja, otuđenosti, nedostatka komunikacije, izaziva sažaljenje
(jednako za Kjuzaka, koji, pobogu, ne zapaža da je oženjen jednom od
najlepših žena današnjice, i za Dijaz, koja je udata za čoveka koji je
ne primećuje).
Tamo gde se većina filmova sa ovakvom postavkom završava, dakle, na
nemogućnosti bega od onoga šta oni predstavljaju otvaraju se sasvim
nova, u našoj svesti uvek cenzurisana vrata: biti neko drugi. Nakon prvog
prolaska kroz ta vrata, nalazimo se u svetu Džona Malkoviča, filmske
zvezde, u tumačenju Džona Malkoviča, filmske zvezde. Postignuti osećaj
realnosti gotovo da priziva VR kacigu ili bar džojstik, a pred nama se
otvara novi, začudan svet, pun metafizičkih pitalica koje same od sebe
iskrsavaju po prirodi same stvari, odnosno njene svežine i originalnosti.
Kroz pitanja identiteta, moralnosti, manipulacije, seksualnosti,
popularnosti, Džounzi zatim odlučno prolazi uz autentično smešan,
nikada šaljiv ili vickast ton, koji jasno odstranjuje sve komponente
elitizma, didaktičnosti ili prodavanja pameti. Kako se množe likovi,
usložnjavaju njihovi odnosi, nadgrađuje spona između prve i druge
stvarnosti, definitivno se potvrđuje da autora ne zanima bizarno radi
bizarnog, ni originalno radi originalnog, već su mu apetiti i sposobnosti
daleko veće.
Zagrizli smo najzad, dakle, na najbolji način u odgovor na mnogo
postavljano pitanje – šta je to čime MTV generacija može da obogati
film.
Maja Uzelac
