Put droge
Sudbina libanskog hašiša
"Kada je u jednom trenutku onemoćala vlada zapretila da će poslati avione poljoprivredne avijacije da herbicidima zapraše polja kanabisa i maka, neki vlasnici su otvoreno zapretili da će ih dočekati protivavionskim topovima", kaže za "Vreme" Muhamed Jogi, vlasnik restorana "King" u Balbeku, gradu na severu Libana
"Kiša pada trava raste,
mi je sušimo, pa je pušimo"
(libanska narodna)
Bejrut
Kiše ove godine nisu
dovoljno natopile crvenkastu plodnu zemlju doline Beka, ali su zato bile obilnije na
padinama planine Libana na kojima žive i ilegalno gaje travu, odnosno proizvode hašiš,
neka od mnogobrojnih šiitskih plemena, kako za velike familije i do 500 rođaka kažu
Libanci. Krajem proleća ove godine libanska vojska, u nastojanju da suzbije gajenje
droge, imala je u planinama žestok obračun sa velikim plemenom Žofa; bilo je pucnjave i
desetak ranjenih odgajivača. Inače odlazak u planine i poseta pomenutim familijama –
proizvođačima hašiša – nije preporučljiva ni domaćim radoznalcima. Podozrivi
gorštaci gostima poglavito onima koji bi da vide šta se sve gaji na sunčanim padinama
Libana.
KRATKA ISTORIJA: Ne zna se tačno od kada se u ovim krajevima gaji indijska konoplja, odnosno kanabis. Stari Rimljani su dolinu Beka nazivali "žitna polja" i nisu ostavili nikakve tragove koji bi ukazivali da su sadili i kanabis.
"Prve zvanične podatke o gajenju droge u ovim krajevima objavio je 1911. godine libanski istoričar Isa Maluf", kaže za "Vreme" dr Ali Musavi, profesor Univerziteta u libanskom gradu Zahle. "Maluf pominje setvu i gajenje kanabisa na brdu pored Zahlea navodeći da su ga doneli turski vojnici i da su ga isključivo samo oni koristili. Međutim, većina istoričara tvrdi da je gajenje kanabisa u dolini Beka počelo 1930. godine. Već 1935. drogu su masovno proizvodila planinska siromašna plemena, zapuštena i prepuštena samom sebi. Vlasti navodno nisu smele ni da priđu njihovim naseobinama. Postoji bezbroj dokumenata o vojnim, uglavnom neuspelim operacijama protiv naoružanih i ratobornih proizvođača hašiša. Međutim, sve je to bilo politizovano, odnosno droga se gajila u dogovoru sa državom. Čovek koji je trideset godina bio predsednik libanskog parlamenta dozvoljavao je svojim pristalicama da gaje kanabis, od koga je i on imao znatne koristi. U državnom budžetu bilo je blizu dve milijarde dolara bez pokrića, što će reći od trgovine drogama. U to vreme kanabis se gajio samo u severnom delu Libana, u kome je bilo već tada i privatnih aerodroma sa kojih su povremeno uzletali avioni natovareni marihuanom."
Gajenje kanabisa bilo je jedina privredna grana koja je tokom petnaestogodišnjeg građanskog rata u Libanu bila u usponu.
"Ovde u severnom delu doline Beka od 1975. proizvodnja trave postaje važna ekonomska komponenta. To je zapravo bio generator razvoja; između šest i sedam hiljada familija javno je gajilo kanabis", seća se Muhamed Jogi, vlasnik restorana "King" u Balbeku, gradu na severu Libana.
Polja kanabisa širila su
se sve više prema jugu da bi na kraju rata dospela do sredine plodne ravnice, zapravo do
glavnog puta koji od Bejruta preko planinskih vrhova vodi u Damask. Budući da je tokom
rata vladao opšti haos i da nije bilo nikakvih zabrana, proizvodnja droge je neprekidno
rasla. Sredinom 1980. proizvođači hašiša obogaćuju repertoar: iz Turske je prenet
mak, osnovna sirovina za proizvodnju heroina. Nova biljka se lepo primila, pa su se polja
obojila crvenim cvetovima.
"Do sredine osamdesetih godina razne organizacije za proizvodnju droge plaćale su ogromne svote dolara farmerima da oranice u dolini Beka koriste za sejanje kanabisa i maka. Istovremeno su ove organizacije počele da uvoze lišće koke iz Južne Amerike kako bi proizvodile kokain. Ova privredna grana je tako dobila kompletan proizvodni ciklus od sirovine do †nalnog proizvoda namenjenog uglavnom izvozu, ostalo je zapisano u analima građanskog rata. Prema nezvaničnim procenama, Liban je u to vreme izvozio oko 14 tona marihuane, četiri tone heroina i veliku količinu kokaina prerađivanog u mnogobrojnim podzemnim laboratorijama. Kada je u jednom trenutku onemoćala vlada zapretila da će poslati avione poljoprivredne avijacije da herbicidima zapraše polja kanabisa i maka, neki vlasnici su otvoreno zapretili da će ih dočekati protivavionskim topovima.
Milijarde dolara slivale su se u Liban zahvaćen građanskim ratom. "Prihodi od trgovine drogama bili su glavni izvor †nansiranja rata", kaže Muhamed Jogi. "Postojale su glavne luke u Bilbosu i Žuni odakle se izvozila droga u sve krajeve sveta. Zna se, na primer, da je današnji predsednik parlamenta imao svoju privatnu luku iz koje su isplovljavali brodovi sa hašišem. U dolini Beka rat se nije mnogo osećao, a odgajivači droga postali su ravnopravni partneri trgovaca. Banke su ovde bile prepune, došlo je do naglog prosperiteta, nicale su velelepne luksuzne vile, poslednji modeli džipova špartali su džombavim putevima po planinama."
NOVA PRAVILA: Svi su imali interesa od gajenja droge i trgovine njom, tako da sukoba u dolini Beka nije bilo. U to vreme u "Njujork tajmsu" neko je napisao da Libanci ratuju među sobom, ali drogu gaje zajednički.
U građanskom ratu suparničke milicije su veoma često sarađivale u trgovini drogom. Na dve strane barika da radilo se ortački. Iako su pucali jedni na druge, u vreme zatišja pomagali su se međusobno kad god su bile u pitanju isporuke hašiša ili heroina. Naravno, umesto novca usluge su bile plaćane drogom. Prema dostupnim podacima, čak su i pripadnici religioznog Hezbolaha bili uključeni u proizvodnju i šverc heroina namenjenog zapadnim zemljama. Prema podacima nekih obaveštajnih službi, Šiitska, muslimanska verska hijerarhija izdala je 1986. godine dekret kojim su proizvodnja i prodaja droge bili dozvoljeni sve dok su namenjeni samo nevernicima jer se smatralo da ta trgovina unapređuje sveti rat protiv Zapada i time potkopava zapadnu civilizaciju.
"Međutim, kad je svojevremeno između SAD i Sirije bio potpisan sporazum u kome je glavna tačka bila suzbijanje gajenja droge, godine 1991. i 1992. Sirijci su krenuli s vojskom i oklopnim jedinicama na polja kanabisa i maka uništavajući bogatu letinu. Naravno, Sirijci su za taj posao dobili od Amerikanaca ogromne pare", kaže dr Ali Musavi. "Ovo je potvrdilo da je postojao tajni dogovor između libanskih vlasti i proizvođača kanabisa i maka koji su sve do tada javno trgovali drogama. Zabrana gajenja narkotika znatno je uticala na dotadašnju homogenost plemena koja su postajala sve siromašnija i slabija. Pojavile su se i razne partije, kao na primer Hizbolah, koje su svojim pripadnicima plaćale da nose oružje i rade u interesu aktuelnih političara. Tako se događalo da nekadašnji bogataši sad rasprodaju nameštaj jer su ostali bez para. Prema programu UN-a, a na pritisak SAD, načinjen je program po kome je trebalo gajenje droga zameniti nečim drugim, odnosno razvijati poljoprivredu. Za realizaciju tog programa bila je predviđena suma od 250 miliona dolara koju je trebalo da daju zemlje Evrope, SAD i arapski izvoznici nafte. Međutim, to su bila prazna obećanja jer je dobijeno samo nešto više od pet miliona za prvu fazu. Ispostavilo se da je reč o političkom problemu jer svi bi oni hteli da Liban pođe američkim putem. Amerikanci će †nansirati ovaj program, ali samo pod njihovim uslovima. Taj program nije ostvaren niti će biti. Izgubio se u birokratiji."
U Libanu danas ne postoje podaci koliko se hašiša ili opijuma iz maka proizvodi i da li se uopšte nešto od toga ilegalno izvozi. U ovoj zemlji je inače velika sramota ako se čuje da se neko u porodici drogira, tako da mnogi Libanci ne veruju da u Bejrutu uopšte ima narkomana. Dobri poznavaoci se samo smeškaju na ovakve tvrdnje i u ka†ću motaju džoint.
Spiridon Miletić
