Politika

Vreme broj 505, 9. septembar 2000.


Glasine i stvarni SPS život

Postoji li sukob na levici

Aktuelizovane priče i glasine o "Lilićevoj pobuni" mogu naravno pre svega biti i deo predizbornog političkog marketinga, ali bi se isto tako lako moglo dogoditi da u njima postoji i neki "sitniš" istine. Ono što u tim glasinama sasvim sigurno ne spada u istinu jeste teza o "pobuni". SPS je partija koju krasi stara, decenijama uvežbavana komunistička tehnologija vladanja po kojoj se sva unutarpartijska previranja zaustavljaju na što je moguće nižem nivou, i retko probijaju do vrha

Pod oznakom "ekskluzivno" pojedini listovi javili su početkom ove nedelje kako je u vrhu Socijalističke partije Srbije izbila "pobuna", odnosno kako je nekolicina visokih funkcionera ove stranke, nezadovoljna kadrovskom politikom, zapretila partijskoj centrali ostavkama na sve partijske funkcije. Kako je objašnjeno, nekoliko uglednih socijalista diglo je glas protiv sve učestalije prakse da JUL vodi kadrovsku politiku unutar SPS-a, a u istoj vesti pomenuto je da je jedan od nezadovoljnih funkcionera još prošlog petka prepodne najavio da napušta svoje radno mesto u saveznoj vladi.

Ubrzo zatim na internet sajtu jedne opozicione stranke našla se informacija da je taj nezadovoljni funkcioner zapravo bivši predsednik SRJ i sadašnji savetnik predsednika SRJ za ekonomska pitanja Zoran Lilić. Jedne banjalučke novine ponovile su u utorak vest da je Lilić dao ostavku posle čega mu je, navodno, odmah oduzet službeni auto i povučeno obezbeđenje koje mu je pripadalo kao bivšem predsedniku SRJ. Po jednima, Lilić je i dalje formalno ostao član stranke, po drugima, osim vozača i telohranitelja, izgubio je i partijsku knjižicu. Predsednički kandidat u povlačenju i predsednik stranke "Preporod", nekadašnji vojni komentator Milovan Drecun, pomenuo je istim povodom na jednoj konferenciji za štampu kako je Lilićev početak kraja usledio pošto je navodno njegov koncept obračuna sa terorizmom na Kosovu morao da ustukne pred konceptom koji je svojevremeno ponudio Nikola Šainović.

Nešto kasnije novinari su pronašli i gradonačelnika Svilajnca Dobrivoja Budimirovića Bidžu koji je, što se njega lično tiče, demantovao glasine da se nalazi među bilo kakvim partijskim "pobunjenicima" ili socijalistima nezadovoljnim sopstvenim položajem u partiji. Glasine su dotakle i neke druge istaknute socijaliste, među njima i jednoga koji trenutno spada u najveće espeesovske zvezde, sudeći po minutaži koju poslednjih meseci ima na RTS-u,

posebno kada je u pitanju obnova i izgradnja. Vest o tome da je ekonomski savetnik predsednika SRJ, navodno ljut zbog prevelikog julovskog uticaja, okrenuo leđa svojoj partiji teško je ovih dana proveriti među socijalistima "prezauzetim izbornim aktivnostima". U Lilićevom slučaju pre bi se moglo reći da je do okretanja leđa (ali u suprotnom smeru) došlo još u jesen 1997. godine, kada je u SPS-u neko rešio da ga na izborima za predsednika Srbije "pusti niz vodu", posle čega je na megdan Šešelju izašao Milan Milutinović, i pobedio. Već tada je bilo očigledno da je ekipa koja je u SPS-u odrađivala te izbore sa neuporedivo više entuzijazma radila za Milutinovića nego za Lilića. Posle toga, bivši predsednik SRJ ostao je nekako skrajnut i zaturen u sopstvenoj partiji, očigledno van prvog ešalona onih koji o svemu odlučuju. Mnogi su još tada (prilično nerealno) predviđali kako bi upravo Lilić jednoga dana mogao za sobom da povuče umereno krilo SPS-a i pocepa ovu partiju iznutra.

Aktuelizovane priče i glasine o "Lilićevoj pobuni" mogu naravno pre svega biti i deo predizbornog političkog marketinga, ali bi se isto tako lako moglo dogoditi da u njima postoji i neki "sitniš" istine. Ono što u tim glasinama sasvim sigurno ne spada u istinu jeste teza o "pobuni". SPS je partija koju krasi stara, decenijama uvežbavana komunistička tehnologija vladanja po kojoj se sva unutarpartijska previranja zaustavljaju na što je moguće nižem nivou, i retko probijaju do vrha. Kada se to i dogodi, onda se čitava stvar okonča po kratkom postupku, kao svojevremeno u slučaju dr Borislava Jovića i dr Mihaila Markovića, koji su, bez ikakave rasprave, izbačeni iz stranke za manje od petnaest minuta po principu – "protiv i uzdržanih nema". Kasnije se na površini ta unutarpartijska previranja prikažu kao normalna i uobičajena partijska dinamika, a onima koji otpadnu preostaje pokajanje ili zaborav i pisanje memoara. Zbog načina unutarpartijskog informisanja i discipline, "pobuna" u SPS-u više spada u mislenu kategoriju, pri čemu gotovo niko od onih koji su povremno označavani kao mogući začetnici "pobune" (među njima je često pominjan i Zoran Lilić) nisu imali, niti imaju, dovoljne političke kapacitete da tako nešto i učine. Bez obzira na funkciju koju imaju, ili su imali.

Nezadovoljstvo odnosima sa JUL-om spada u tinjanjuće probleme SPS-a koji posebno dođu do izražaja u vreme izbora. Izveštaji sa terena pokazuju da je u mnogim sredinama JUL prosto razvalio pozicije i vlast socijalista, i stranačka oligarhija radikalne levice grabi svako mesto koje joj socijalisti prepuste, bez realnog pokrića u prethodnim izbornim rezultatima. Do sada je nezadovoljstvo mnogih socijalista ovakvom praksom bilo "strogo kontrolisano", tim pre što su se oni Slobini iz samog vrha SPS-a naučili kako im nema napredovanja ako se neprekidno ne smeškaju i ne raduju Mirinim uspesima. Masovnija nezadovoljstva ovakvom atmosferom mogla bi da izbiju u SPS-u jedino u slučaju ozbiljnijeg neuspeha na narednim izborima. Pojedinačni slučajevi "pobuna" uoči izbora biće manje ili više vešto propagnadno zatrpavani i gurani pod unutarpartijski tepih.

U svakom slučaju, socijalistima nikada uoči nekih izbora nije bilo ovoliko teško. Sleva, julski zagrljaj je toliko čvrst da im ozbiljno razvaljuje stranku, zdesna koalicioni partneri radikali koriste svaku priliku da im stave do znanja kako sledi "novo mešanje karata" posle izbora, ili da demonstriraju jasno distanciranje od učinaka zajedničke vlasti. Predsednički kandidat radikala Tomislav Nikolić i ministar informisanja Aleksandar Vučić napustili su prošle nedelje Upravni odbor RTS-a zbog očiglednog nepostojanja bilo kakvog uticaja ove stranke na uređivačku politiku državne televizije. Taj uticaj doduše nije postojao od početka rada Vlade nacionalnog jedinstva, ali su radikali, pre svih ministar informisanja, izgleda tek sada primetili da ih nema na državnoj TV. Kada se svemu tome doda i činjenica da Vojislav Koštunica po svim (javnim i tajnim) istraživanjima javnog mnjenja izuzetno dobro stoji, onda je jasno da se socijalisti petnaestak dana pre izbora suočavaju sa situacijom u kojoj nikada do sada nisu bili. Situacijom u kojoj lako može da se dogodi da kampanja "nama je dosta što će Sloba prvi preko novosadskog mosta" bude na kraju prilično falična.

Pobune, dakle, nema. Ali to naravno ne znači da kod pojedinih socijalista povremeno ne proradi onaj mehanizam – "stisni dupe, pusti glas". Pa makar rekao i nešto o JUL-u.

prethodni sadržaj naredni

vrh