Specijalni izaslanik
Predlažem da se
dvadeset osmi mart proglasi za zatvoreničku slavu: ako penzioneri mogu da
prisvoje četrdeset ili koliko već velikomučenika, zašto i osuđenici
ne bi imali krsnu slavu? Dvadeset osmi mart sam slavio i pre nego što sam
došao u sukob sa zakonom, a otkad sam se našao u kazneno-popravnoj
ustanovi taj datum mi je još draži. To i dvadeset deveti novembar.
U dugim i vazda istim danima jedino o tome i razgovaramo - koliko će
ljudi iz našeg krila biti pomilovano za jedan a koliko za drugi praznik.
Meni je kazna usled dobrog vladanja bila smanjena deset meseci, i trebalo
je da devetog marta budem pušten, ali mi se prvo taj datum nije dopadao,
sećam se šta su snage haosa i bezumlja pre devet godina vikale isped
Narodnog pozorišta, a drugo, hteo sam da budem pomilovan sa najvišeg
mesta. Rekao sam upravniku da cenim ono što je komisija za uslovni otpust
odlučila, ali bih radije čekao dvadeset osmi mart, pa ako me se
predsednik seti - seti, ako ne, čekaću dvadeset deveti novembar...
Pomilovanju sam se nadao, pa ipak, vest da sutra izlazim zatekla me je
nespremnog. To je kao i kad se očekuje da neko umre - samo se na to
misli, jedino se to čeka, pa opet, svi se iznenade kad taj čas kucne i
kad se prvi put glasno izgovore jednostavne reči - umro je. U ćeliji sam
vežbao šta ću reći upravniku, džaba, glas mi se bio zaturio negde
pozadi, kao kad ceo dan ćutite a onda se odazovete na telefon - muklo sam
iskašljao reči zahvalnosti predsedniku Miloševiću... Upravnik me je
blago podsetio da bih morao biti zahvalan i predsedniku Milutinoviću,
predsednik Milošević sigurno nema ništa protiv, ali je akt o
pomilovanju potpisao lično predsednik Milutinović!
Neću reći da zaslužujem pomilovanje na saveznom nivou, pa ipak,
osetio sam zavist prema osuđenicima koje će za osam meseci pomilovati
predsednik Milošević. Šta je tu je, rukujem se sa upravnikom (divan čovek,
volim ga kao oca iako je mlađi od mene devetnaest godina), amnestiji se u
zube ne gleda, najposle, možda me je predsednik Srbije pomilovao u
svojstvu ličnog izaslanika predsednika SRJ.
Nisam gladan publiciteta, ali mi smeta kad se čin predsedničkog milosrđa svede na šturu agencijsku vest: predsednik Milan Milutinović pomilovao jedan broj osuđenika. Zašto se taj broj krije? Da se javnost ne bi uznemirila jer je toliko i toliko robijaša na slobodi? Pa predsednik je sigurno pročitao hiljade dosijea pre nego što je napravio spisak onih koji će iz procesa prevaspitavanja uskočiti pravo u program obnove i izgradnje. Šta znači "jedan broj"?! Jedan broj može biti i nula. U jednoj kaznioni misle da su pušteni drugi, u toj misle da su pušteni neki treći, niko nema uvid, na kraju se neko može upitati je li ijedan kažnjenik pušten - niko od pomilovanih nigde nije viđen. Ako nismo baš za slikanje, mogli smo bar na radio ili kod Vanje Bulića - ja u mraku, snop svetlosti pada na Vanjinu kožnu jaknu i na njegovo umorno, rastreseno i tobože zainteresovano lice; moji nepomilovani drugovi prepoznaju me po glasu, ja ih pozdravljam i sokolim ih da će možda već dogodine neko od njih sedeti u ovoj časnoj pomračini. Ili, jutarnji program, ja sa crnim povezom koji mi je preko očiju uvezao lično Bane Vukašinović, ne, ne steže me marama uopšte, neka još zategne, još, još, utom neko viče "Ide tejp!", Bane me intervjuiše: "Doktore, kako je to biti ćorava baka?"...
Ljubomoran sam na hiljade laureata kojima je predsednik Milutinović
pred kamerama i pred publikom celo prepodne kačio ordenje, dodeljivao
plakete, uručivao nagrade. Po mojoj evidenciji imao je blizu četiri
hiljade rukovanja, preko osamsto tapšanja po nadlaktici, izdržao je
stisak dvadeset hiljada prstiju... Jedva čekam dan crnogorske državnosti,
da vidim hoće li predsednik Đukanović u svojstvu specijalnog izaslanika
predsednika Miloševića svoje izaslanstvo obaviti ovako briljantno kao što
je obavio predsednik Milutinović. Uživao sam u očinskoj osmehnutosti
predsednikovoj, ali bilo mi je i krivo što baš on mora da uruči sve te
nagrade - voleo bih da smo mi kažnjenici bili jedina stvar koju je učinio
za praznik. Da se i mi urežemo njemu u sećanje kao što se on urezao
nama i našim porodicama. Kako se predsednik dostojanstveno odupirao i
odupro dosadnom lobiranju takozvane opozicije da pomiluje Ristića i
Makija! Znao sam da će pomilovati nas za koje se niko od stranih plaćenika
nije zauzeo, ali nisam verovao da će i slobodni mediji i sam predsednik
dobročinstvo odmah gurnuti na marginu.
Mogao je neko drugi da bude izaslanik predsednika Miloševića. Ali ko?
Njegov bivši savetnik ne bi imao srca da ga odbije, ali bi onda morao sam
sebi da uruči nagradu: ministar kulture g. Željko Simić uručio je
upravniku Narodnog pozorišta g. Željku Simiću nagradu za trudoljublje,
čovekoljublje i rodoljublje, upravnik se specijalnom izaslaniku i
ministru kulture zahvalio rečima: "Latimo se, latimo se oberučke čuvenih
reči našeg uglednog filozofa, iako većina ne zna na kojeg filozofa
aludiram i na koje reči mislim, koji beseđaše da je kultura stidljiva,
ali da uprkos bolnoj sramežljivosti obdelava misao o nerazdvoju čovekoljublja
i rodoljublja nasušno potrebnih u danima koji su presudni i odsudni za naš
opstanak..." To ne bi išlo. Predsedniku Miloševiću je za
izaslanika bio potreban neko koga nema u mnoštvu nagrađanih, utoliko je
dodeljivanje titule izaslanika predsedniku Miltinoviću opravdano, makar
nama pomilovanima to i ne bilo baš po volji.
Neću, ponavljam, da se merim sa nagrađenima, ne kažem da je
televizija trebalo da prenosi kako mi izlazimo iz kazneno-popravnih
ustanova, nismo baš stalež za podičiti se, ali ne treba javnost baš
toliko da nas se stidi. Ako smo bili dostojni predsednikovog milosrđa,
valjda smo vredni bar neke emisije, ili malo opširnije vest. Ili se neko
plaši da je u ovom turnusu oslobođeno previše zatvorenika? Možda
jeste. Ministar pravde kaže da je Komisija za uslovni otpust pozitivno rešila
313 kažnjeničkih molbi za otpust, od 997 koliko joj je bilo upućeno. Još
malo pa je svaki treći zatvorenik pušten! Ako je i predsednik pomilovao
toliko, a možda je pomilovao i više, predsednik je predsednik a komisija
je komisija, postavlja se pitanje koliko ljudi danas uopšte robija. Država,
naravno, uvek može započeti kampanju popunjavanja zatvorskih kapaciteta,
pa ipak, čoveku je hladno oko srca ako pomisli da onako krasne ustanove
zvrje poluprazne.
Ljubomir Živkov
