Vreme broj 481, 25. mart 2000.

Javljam se iz Kanade. Sa svojim sam sinom ovde već tri godine, što znači da se već možemo smatrati državljanima ove zemlje. Moram priznati da nisam agilna u čitanju novina, ali ono što pročitam vrlo je deprimirajuće. Kada će u Srbiju doći demokratija? To se pitam i ja i svi koje znam. Ako imate bilo kakav ohrabrujući odgovor, molim vas objavite. Ili počnite da sakupljate ljude za neki novi egzodus. Nadam se da se razumemo. Jedino se nadam da novi Arsenije Čarnojević neće biti Slobodan Milošević.

Emina Lapić, Kanada

Šlagerski papa
"Čovek koji je izmislio Bitlse"; "Vreme" br. 480

Zaboravili smo kako izgleda pravi profesionalno napisan članak o jednom čoveku. Ono što je N. Grujičić napisao prelepo je i časno. Niti je Državna krugovalna postaja Zagreb iz 1944, niti je "stari veseljak Tito", niti bilo šta što je prošlo, a sa čim se sa nekih usiljenih visina često izrugujemo, podvrgnuto ružnom tretmanu ironije, niti smo osetili koje narodnosti ili bilo koje je druge pripadnosti bio pokojni Ivo Robić.

On je bio veliki umetnik, svetski reprezentant ondašnje zajedničke države, ljubimac svih koji se razumeju u muziku i skroman čovek; gradjanin evropskih i svetskih manira. Izraz da je bio papa domaće šlagerske muzike opravdan je. Možete se ponositi takvim tekstom u kojem se ni vera, ni nacija, ni regija, ni politika, ni istorija ne mešaju u faktografiju i ljudsku veličinu jednog vrhunskog, omiljenog umetnika.

T. Mandić i čitaoci s Karaburme

Pitanje pokvarenog jajeta
"Rok i urbanost"; "Rok i rat"; "Rok i stav"; "Vreme" br. 480

Svoju obavezu da otpišem čak trojici čitalaca kojima se nije svideo moj tekst "Bosanski rok" objavljen u rubrici "Vreme uživanja" pokušaću da olakšam izbegavanjem polemike sa gospodinom Tomislavom Vojnićem. Odgovor na pitanje koje ga muči g. Vojnić može da nađe u spornom tekstu, pod uslovom da ga malo pažljivije pročita – ja sam napisao, ne moram, valjda, i da crtam! Isto važi za neka od pitanja g. Miša Vurdelje. Na ona druga neću da mu odgovaram jer bih se brzo upleo u po definiciji besmislenu raspravu o ukusima.

Zato bih se rado osvrnuo na najkraće, ali najzanimljivije pismo g. Milana Staševića, koji mi s pravom zamera što uživam a da nisam zauzeo stav. Jedan Čapekov junak, g. Musil, bio je poznat kao čovek koji ne živi u braku nego u problemu braka, za razliku od g. Kafke koji veli: "Za mene je jaje jaje, i kada bi neko počeo da mi priča o problemu jajeta, ja bih se uplašio da je to jaje pokvareno." Mada sam godinama živeo u skladu s pogubnom filozofijom g. Kafke, obećavam g. Staševiću da ću ubuduće s gnušanjem odbacivati svaku mogućnost da ma i na trenutak uživam u bilo čemu – piću, hrani, engleskom fudbalu, seksu, preferansu... – sve dok ne ne sagledam situaciju i o svemu ne izgradim jasan i nedvosmislen stav.

Gospodin Stašević još lucidno zapaža: "... tekst bi morao biti mnogo ličniji, svestan subjektivnog, koje nikako nije bez značaja". Slažem se: muka je kad jedan novinski tekst nije svestan subjektivnog. Još je veća muka kada pisac, valjda od silnog velemudrovanja, ne stiže ni da bar dva puta pročita svoj sastav pre nego što ga pošalje nekim novinama.

S poštovanjem,

Uroš Komlenović

prethodni sadržaj naredni