Kriminal:
smrt Branka Lainovića
Dugi niz
ubistava
Ubistvo
Branka Lainovića, peti atentat na neku značajnu ličnost od početka godine,
znak je da ona ista mračna sila i daÿe nesmetano hara Srbijom. Učestalost
se čak zgušnjava, što bi moglo da se tumači porastom tenzija, brige, čak i
panike. Neki od tih atentata imaju jasan politički ugao, a neki skriveni.
Kumulativno dejstvo nasiÿa neizbežno vodi u sve veću neizvesnost, jer
nijedno društvo ne može na duži rok tako da živi
Branislav
Lainović (1955), zvani Dugi i (u Novom Sadu) Lajavi, ubijen je u ponedeÿak
20. marta, oko 16:15, ispred hotela "Srbija" u Ustaničkoj ulici u
Beogradu. Koliko se zna, Lainović je stajao ispred niza kioska i čekao nekoga,
kada mu je prišao mlad čovek u crvenoj jakni i ispalio tri hica iz pištolja;
dva su Lainovića pogodila u glavu, a počinilac je pobegao u pravcu ulice
Vojislava Ilića. Nešto kasnije, kada je policija već bila na licu mesta,
pojavilo se i lice koje je imalo sastanak sa Lainovićem. Vest o atentatu stigla
je u Novi Sad ubrzo iz policijskog izvora, koji je dodao i da je Lainović toga
dana bio na informativnom razgovoru. Ako je to istina, onda je to već drugi
takav razgovor ovih dana: prvi put, 9. marta, bio je na takav razgovor pozvan u
Novom Sadu; reč je bila o njegovim eventualnim saznanjima o atentatu na Željka
Ražnatovića Arkana. Na to, uostalom, treba gledati kao na koincidenciju.
Ono što definitivno nije
koincidencija jeste činjenica da je Lainović od početka ove godine peta žrtva
atentata. Prvo je ubijen Žeÿko Ražnatović Arkan 15. januara; zatim
ministar odbrane Savezne Republike Jugoslavije Pavle Bulatović 7. februara; pa
onda Mirko Tomić, zvani Bosanac, 13. februara; pa Radoslav Bata Trlaja Trlajić
25. februara. Od ova četiri atentata, tri imaju politički ugao, dok za slučaj
Tomića nema takvih saznanja. Već i površna statistika ukazuje da se učestalost
jedne određene vrste atentata povećava; ako se trend nastavi, Srbija će nadmašiti
Kolumbiju i slične države poznate po onome što se tamo zove "eskadroni
smrti". Ako tome dodamo neprekinuto političko nasilje protiv opozicije i
nezavisnih medija – napade na aktiviste "Otpora", na čuvare
predajnika Studija B, na advokata Husnija Bitićija, na primer – slika Srbije
više je nego zabrinjavajuća. Ko i zašto nekažnjeno ubija i prebija po Srbiji
i Beogradu od 1991. do danas? Odgovor na to pitanje trebalo bi da daju policija,
tužilaštva i sudovi, ali odgovora nema. U atentat na Željka Ražnatovića,
jedini delimično razjašnjen, umešani su korumpirani policajci – što stvar
čini još gorom...
JEDNA
KARIJERA: Gde tu
spada Branislav Lainović Lajavi? Taj simpatični i koloritni Crnogorac iz
Vrbasa, bivši košarkaš, bio se otisnuo u beli svet negde sedamdesetih godina.
Govorio je da se tamo bavio svačime osim prostitucijom i drogom, da je bio
"pulen" pokojnog Ljube Magaša Zemunca koga je voleo. Kad se kaže
"svačime", poznavaoci lika i dela pokojnika kažu da je to bilo pre i
iznad svega uterivanje dugova, na čemu se obogatio. Nasledna masa koja je
ostala za njim povelika je: dva hotela, najveća diskoteka u Novom Sadu, kuće i
nekretnine.
Početkom 1991, kao razni
drugi "umetnici" koji su nanjušili posao, Lainović se vraća u Novi
Sad i odmah se povezuje sa SPO-om i njihovom paravojnom formacijom, Srpskom
gardom. Postaje zamenik Đorđa Božovića Giške, a posle njegove smrti pod
Gospićem i komandant te čudne formacije, koja se ubrzo istopila ili je bila
preuzeta. Srpska garda videla je nešto akcije u istočnoj Bosni i Hercegovini
1992. i – po pričama svedoka – pokazala se uglavnom korektnom: za njih se
ne vezuju ratni zločini niti pljačke.
Krajem 1992, međutim,
Lainović upada u nepriliku u Italiji: tamošnja policija izvršila je prepad na
kuću u Pezaru gde je Lainović bio sa porodicom, a zbog osnovane sumnje da je
ucenjivao nekoga za velike pare. Pukim slučajem Lainović im je pobegao iz
ruku; kasnije se jako vređao kad mu pomenu taj incident.
Skrasio se zatim u Novom
Sadu, gde se bacio na ugostiteljske poslove. Kažu da su ti lokali služili za
pranje novca, ali pravnih posledica nije bilo, pa se to može uzeti i kao izraz
zavisti. U svakom slučaju ga je krenulo dobro. Pazio je kako se tamo ponaša;
kad je sređivao jednu staru kuću koju je kupio, sredio je drenažu tako da su
mu svi susedi bili zahvalni. Investirao je svoje novce, a gledao da pristup u
Novi Sad zabrani reketaškim i drugim bandama iz Beograda. Krajem 1993. bio je
meta atentata: ispred centra SPENS, iz automobila u pokretu neko je ispalio više
metaka na njega; jedva je preživeo, zahvaljujući pre svega čeličnom
zdravlju. Hvalio se okolo da ne nosi ni oružje, ni zaštitni prsluk; često je
išao sam – kao i u Beograd ove nedelje. Novi Sad je, međutim, bogata i
poslovno zanimljiva varoš; ako je istina da je Lajavi uspevao da halave reketaše
drži podalje od njega i da je u tome – kako se priča po gradu – imao podršku
i prećutno savezništvo lokalne vlasti, onda se zamerio raznima.
Politički
gledano, Lainović se od SPO-a udaljio ubrzo: u jednom intervjuu izjavio je kako
"nije hteo da služi pod zvezdom petokrakom, pa neće ni pod zvezdom
Danicom" (Drašković). Poslednjih godina sve se više približavao
autonomaškoj opciji, koju je podržavao u načelu, da bi se na kraju otvoreno
izjasnio za Vojvođanski pokret, stranku nastalu iz nestranačkog Vojvođanskog
kluba. Vojvođanski pokret bio je malo u neprilici oko toga, kao stranka
nespornog moralnog integriteta, pa su Lainoviću sugerisali da može da bude običan
član, ama da zaboravi na bilo kakvu funkciju. U Novome Sadu Lainović se i
dalje odlično slagao sa svima, do te mere da je mesecima vozio
"mercedes" bez tablica a da ga milicija nije dirala. Krajem prošle
godine pozivao je Vojvođane da ustanu protiv ove vlasti, ali i protiv ove
opozicije koja ništa nije završila. Takva politička opcija nekako je prirodno
padala uz njegove poslovne interese i poteze: u Novi Sad je investirao dosta;
njegove firme dobile su neke projekte od grada; tu je video svoju budućnost.
RIZIČNO
ZANIMANJE: Pošto
je 9. marta bio pozvan na informativni razgovor u Novom Sadu na okolnost ima li
mogućih saznanja o atentatu na Željka Ražnatovića, Lainović se naljutio. Ne
zna – rekao je – ništa o tome; onda je dodao: "Shvatam i bol Arkanove
porodice... ali veoma dobro znam i koliki je bol on naneo drugima, samo se o
tome nigde ne piše, iako je mnoge u Beogradu zavio u crno." Posle ubistva
Lainovića ta rečenica bila je predmet razmatranja među poznavaocima te
specifične materije; očekuje se i da će biti dalje eksploatacije tih stavova
pri nagađanjima u beogradskom polusvetu. Tu, međutim, valja biti realista: u
ovoj državi ne gubi se glava zbog reči, nego zbog para, zbog informacija i
zbog moći.
Branislav
Lainović zvani Dugi i Lajavi imao je i para, i informacija, i moći. Zahvaljujući
parama širio je i čuvao svoje poslovne interese, čime je mnogima stao u
tanjir; informacije kojima je mogao raspolagati ticale bi se čitavog niza
krajnje zanimljivih stvari o Srpskoj gardi, linijama komandovanja i kontrole
paravojnih formacija 1991. i 1992, kao i drugih segmenata
policijsko-vojno-kriminalnog polusveta kome je bio blizak po prirodi stvari; što
se moći tiče, hvalio se okolo kako može da mobiliše barem dvesta naoružanih
ljudi za tren oka, ako se potreba ukaže. U ovakvom političkom kontekstu u
Srbiji, gde su živci sve tanji a strahovi sve veći, svaka naznaka otkazivanja
pretpostavljene lojalnosti vlasti i njenoj osnovnoj strategiji od strane bivših
paravojnih lidera i ratnika – nije mala stvar. Ko u to sumnja, neka pogleda
koji je procenat do sada u ovakvim atentatima ubijenih ljudi imao saznanja
upravo o ratovima 1990-1999. i veze sa njima...
Smrt,
dakle, hara Srbijom i dalje; Branislav Lainović je tek najnovija žrtva. Koliko
još ljudi treba da pogine na asfaltu od nepoznate ruke da se ova vlast prene i
preduzme nešto? Jedan od ponuđenih odgovora glasi: dovoljno, jer kad izginu
svi koji treba, onda će to ionako biti bespredmetno pitanje... Cinizam ovde, međutim,
ne pomaže. Produženo nasilje – pogotovo političko – ima kumulativno
dejstvo: u društvo se svakim aktom nasilja iznova unosi nesigurnost koja samo
pojačava onu već postojeću. Ta akumulacija neizvesnosti i straha pre ili
kasnije će dovesti do novog nasilja: jednoga dana neko će radije potegnuti oružje
u samoodbrani, umesto da prođe kao advokat Bitići ili Branislav Lainović; šta
će onda biti? Hoće li opet ispasti da su krivi korumpirani policajci, kao u
slučaju Ražnatović? Po Beogradu se ionako priča da se zna odakle dolaze
maskirani batinaši; šta ako budu pozitivno identifikovani? Ovom režimu je
poslednji čas da lancu nasilja i ubistava stane na kraj – jer to jedino režim
može – ili će dalji razvoj postati nepredvidiv i krajnje opasan po sve.
Miloš Vasić, Dimitrije Boarov i ekipa izveštača "Vremena"
I
mi lajavog imamo
Mada
nije bio ni rođeni Novosađanin, ni iz stare vojvođanske kuće, i mada je suviše
brzo "ni iz čega" postao suviše bogat, Branislav Lainović je nekako
bio prihvaćen u ovom dosta samozaljubljenom gradu. Već i sama činjenica da je
dobio sasvim lalinski nadimak – Lajavi, upućuje na jedan od razloga što su
ga Novosađani dosta brzo počeli smatrati svojim – pa makar koliko bio suviše
silan i silovit za ovdašnje običaje i navike. Jer gospodin Lainović je bio
pričljiv čovek, lak na poznanstvu i u komunikaciji, pa čak i spreman na večito
novosadsko opako zavitlavanje.
Poznavao
je gotovo "ceo Novi Sad", pa je naravno poznavao i gradske
funkcionere. U stilu tog tipično novosadskog stila zajedljivog opažanja, jedno
novosadsko glasilo je u poslednjem broju naslovilo kao "dobre momke"
– Lainovića, gradonačelnika Vrbaškog i još trojicu gradskih otaca.
Naravno, reč je o ljudima koji su se viđali sa čovekom koji je imao mnoge
finansijske interese u poslovanju s gradom. No, i na to se Novi Sad već bio
navikao.
Uostalom,
Lainović je sam širio glas da je Novi Sad zaštitio od beogradske mafije, što
je samo delimično bilo tačno. Ako je on ovde i "otimao", sigurno je
znao od koga i od čega se u Novom Sadu može šta uzeti, a na šta se ovde ne
gleda lepo. Najviše mu je, na primer, bilo zamereno kad je pre nekoliko godina
svoj mercedes dugo vozio bez tablica – to je bilo previše obesno za Novi Sad.
Možda
je, doista, ambivalentno reagovanje na Lainovićevu smrt posledica i okolnosti
što Novi Sad, sve od onog vremena kada je streljan Gavra sa Podbare (zbog
ubistva dva policajca), nije imao svojih sopstvenih "opasnih junaka",
pa je Lainović, u vremenu "ekonomije pištolja", doživljen kao
novosadski reprezentativac sa slavom koja je daleko nadilazila lokalni atar. Sve
je bilo kao po onom refrenu – i mi Lajavog imamo.
Kada
je gradom prostrujala vest o njegovoj smrti – prva reakcija je bila: eto, ubiše
Lajavog u Beogradu, kraj "Srbije". U drugom talasu komentara ocena je
bila tipično novosadska: takav mu je bio zanat, takva smrt spada u to
zanimanje. No, većina je istovremeno počela da strahuje od onih budućih,
novih, koji će pokušati da zauzmu njegove poslove. U tom svetlu Lainović se
Novom Sadu sada čini kao izgubljeni rođak koji je ipak znao lokalne mere.
I sam Branislav Lainović čini se da je voleo Novi Sad, uostalom u njemu mu je dobro išlo. Ovde je kupio jednu staru vilu i temeljno je rekonstruisao, ali joj nije promenuo stari građanski stil. Kao da je i tim putem hteo da pokaže da želi da bude ugledni, stabilni Novosađanin. No, u lepom malom dvorištu te kuće, vizuelno otvorenom prema ulici – niko nikad nije video domaćina. Pogotovu ne sa nekim ašovom u ruci. To već nije bilo novosadski. Ovde se živi po kućama, ne na ulici. Tu je bio i ostao nepremostivi jaz između Novog Sada i Branislava Lainovića.
