Vojvodina,
Srbija i Evropa
Čekajući
himnu
Parola
"Vojvodina Republika" nije sa Čankove kongresne govornice odmah
prešla na neke autonomističke barikade i nije naravno zapalila neki
republikanski politički ustanak, to jest niko još ne zna da li su Vojvođani
za svoju Vojvodinu spremni da skinu kožu s leđa
Pomalo
tragična vojvođanska opera o "autonomiji koja se sada zove
republika" još se odvija u bučnim solo arijama, koje tiho (ili
sasvim u sebi) prati hor, naizgled, nemoguće pomešanih, ali jednako
unesrećenih dva miliona ljudi. Za neupućene, evo jedne karakteristične
sekvence iz tog vekovnog igrokaza, sekvence koja se uoči Trećeg kongresa
Čankove Lige socijaldemokrata Vojvodine (26. i 27. februara), na kome je
proglašena parola "Vojvodina Republika", odigrala u tesnoj
kafani "Sokolski sokak" preko puta Matice srpske.
U
toj šarmantnoj birtiji, u koju zalaze samo oni koji su "spremni da
idu do kraja", poznati vojvođanski pesnik Vujica Rešin Tucić lično
je otpevao tekst svoje tek uglazbljene vojvođanske himne sa refrenom
"Žitno polje naš je bog" i varijacijama – da "Vojvodina
nikad neće biti rob" itd. Čim je uz pljesak malobrojne publike završio
pesmu, na noge je odskočio poznati novosadski novinar Đorđe Randelj i u
istoj metrici i na sličnu ariju (koja liči na "Bože pravde")
otpevao onu, navodno, dečju, Zmaj-Jovinu pesmicu "Điha điha, četir'
noge, sve četiri krute, mi idemo na daleke pute", sa onim poznatim
dodatkom da su jahaču stolice "uzde od kanapa, a bič od očevog
prebijenog štapa" (oni koji su pre 120 godina znali Zmaja,
prepoznavali su u ovoj pesmici prebijen Miletićev štap i slabašne
"nove omladince" koji su hteli, a nisu smeli da nastave putem
slavne Ujedinjene omladine srpske).
SAMO
BALAŠEVIĆ:
Randelj je dobio nešto manji aplauz, jer u Vojvodini priča o
"autonomnoj republici" Nenada Čanka danas se više ne doživljava
kao potrebna provokacija jednog nestašnog političkog početnika - kako
bi "ovi Miloševićevi centralisti bar manje krali i otimali" -
već je sve više ljudi shvata kao realnu ili bar "iznuđenu
opciju", pošto se pokazalo da je ideja "jedinstva sa
Srbijom" - čak i od te opcije - "gore i skuplje rešenje".
Ipak,
vojvođanska himna Vujice Rešina Tucića, za koju je tekst izgleda poručio
Miodrag Isakov, predsednik Reformske demokratske stranke Vojvodine, a
muziku je trebalo da plati nešto bolje stojeći Nenad Čanak – nije
emitovana na početku Trećeg kongresa LSV-a, na kojem se okupilo 700
delegata i gostiju "iz zemlje i inostranstva". Jedni kažu da je
problem u tome što mnogi smatraju da vojvođansku himnu treba da smisli
šansonjer i "vojvođanski bagremar" Đoka Balašević, i da
zato nijedna druga ne dolazi u obzir, dok drugi osećaju da je Čanak
ovoga puta ipak pažljivo dozirao simboliku kongresnog nastupa. On se
zapravio držao pravila da ono što počinje da nailazi na široku,
potmulu podršku ne sme biti izloženo ironiziranju. Nemoć napada na
parolu "Vojvodina Republika" ne može se pripisati samo taktici
"prećutkivanja marginalnih pojava" ili samo nesposobnosti SPS
vrhuške u pokrajini. Bahati centralistički teror nad interesima ljudi u
Vojvodini čini se da je prešao meru, a neprestano "ratno
stanje" udarilo je na tradicionalnu vojvođansku "čežnju za
stabilnošću" (koju su pre 80 godina tražili u naručju Srbije), pa
je Čanak procenio da nije vreme za "tamburašku zavičajnost"
nego za ozbiljno "redefinisanje odnosa u Srbiji", ali pod
primamljivim sloganom novog političkog programa LSV-a (bez spominjanja
Srbije): "Vojvodina – mirno mesto u Evropi".
Skrivajući radikalnu političku ideju o "pokrajini republici" u milje "mirne Evrope", ovaj vešti novosadski političar stavio je na muku sve političke protivnike, koji i iz levičarskih i iz desničarskih budžaka sada samo ponavljaju davno izlizane fraze o tome da je reč o "partiji opasnih namera" i da "narod vrlo dobro zna ko prodaje veru za večeru" (OO SPS Kikinda). S desnice se, kako im ne dosadi, ponavljaju stare formule o secesionistima, izdajnicima i stranim plaćenicima.
GODINA
STRPLJENJA:
Naravno, s prekorima Čanku i ideji "Vojvodina Republika" su se javili i neki funkcioneri srpskih opozicionih stranaka iz
SPO-a i DSS-a. Tako je Bogoljub Pejčić iz SPO-a, ni manje ni više nego
"u ime udružene demokratske opozicije" ocenio da je Čanak
prekršio dogovor da je sada "prvenstveni cilj rušenje režima i
vlasti Slobodana Miloševića", te da njegov "koncept može
doneti koji procenat glasova više u Vojvodini, ali će na nivou Srbije
doneti daleko više štete" (sličnu tipično kalkulantsku
formulaciju Vojvođani znaju još
od pre skoro 70 godina, kada im je Aca Stanojević, tadašnji šef srpskih
radikala, pisao pismo o štetnosti formiranja Vojvođanske stranke). Pejčić
kao da smatra da je srpska demokratska opozicija u proteklih 10 godina
dobila mnogo što je podržavala uništavanje vojvođanske i kosovske
autonomije i visoko izdizala princip jedinstvenog vođstva (oko čega su
stalne svađe) i srpske sabornosti ("Gde je jedan Srbin, tu je čitav
narod", napisao je pre 150 godina Jakov Ignjatović).
Miodrag
Isakov, predsednik vojvođanskih Reformista, koji bolje od ostalih sadašnjih
vojvođanskih lidera razume političku tehnologiju, a i Srbiju, predosećajući
nezadovoljstvo beogradskih saveznika, na Čankovom kongresu rekao je da
Vojvodina može biti slobodna i u Srbiji, ali i van nje, pa je zatražio
još godinu dana strpljenja – da se vidi može li se šta dobiti od
srpske opozicije.
"Ne
znam kome bi mi u Beogradu trebalo da se izvinjavamo što tražimo
autonomiju i zaustavljanje ekonomske pljačke", kazao je na tu temu
Stanimir Lazić, predsednik Vojvođanskog kluba, na tribini na kojoj je u
Zrenjaninu nedavno promovisan nedeljnik "Vojvodina". Po njegovom
mišljenju, pojavljuju se znaci da je krug onih koji su u Beogradu
"uvređeni" zbog vojvođanskih ideja sve manji, pa je naveo
primer lidera i funkcionera Demokratske stranke i Demokratske stranke
Srbije. Lazić je rekao da su upravo oni isti ljudi, koji su pre pet
godina iz ovih stranaka napismeno poručili potpisnicima "Manifesta
za autonomiju Vojvodine" da sa njima "nemaju šta da
razgovaraju", sadaŠnji - opet pismeno - zatražili sve dokumente na
ovu temu, da bi ih proučili radi zauzimanja novih stavova.
Uzgred,
Lazić, koji nikad nije zagovarao "Vojvodinu Republiku", već
uglavnom "ekonomsku autonomiju", letos je ipak (poput
"Zagrebačkih punktacija" tridesetih godina prošlog veka), na
vanrednoj skupštini Vojvođanskog kluba, zatražio svojevrsno "vraćanje
na 1918. godinu", pošto je u referatu rekao da
"Vojvodina u ovoj krizi ne treba da ponovi greške iz 1918. i 1945.
godine, kada je bezuslovno i bezrezervno ulazila u srpsku, odnosno
jugoslovensku državu". On je indirektno, preko akcentovanja atributa
u ovoj teškoj rečenici, tačno procenio da je problem redefinisanja
odnosa u Srbiji sa gledišta Vojvodine teži i od hrvatskog i od
crnogorskog slučaja. Em je u Srbiju ulazila dva puta sa oduševljenjem,
em se kod njene eventualne "redefinisane autonomije" ne
postavlja pitanje "od čega že živeti", vež se samo postavlja
pitanje "koliko že bolje živeti", em su stranke s čisto vojvođanskim
opredeljenjem na svim proteklim izborima bile dosta daleko od vežine.
No, stvari su
izgleda počele da se menjaju, i spolja i iznutra, pa nije čudo što su
najveže srpske opozicione stranke u proteklim sedmicama potpisale dva značajna
dokumenta sa tretiranjem Vojvodine po volji "autonomista" –
Atinski kominike o Vojvodini i Platformu demokratske opozicije.
STVARNA
AUTONOMIJA:
Atinski kominike je dokument koji su potpisali visoki predstavnici svih
opozicionih srpskih i vojvođanskih stranaka nakon Okruglog stola o međuetničkim
odnosima u Vojvodini (14. i 15. februara) u aranžmanu politički uticajne
američke organizacije "Projekat za etničke odnose". U ovom
kominikeu
se u prvoj tački ističe da je "autonomija Vojvodine unutar
Republike Srbije, u skladu sa interesom demokratizacije i decentralizacije
Srbije, kao i sa očuvanjem njenog suvereniteta i teritorijalnog
integriteta", "najpogodniji okvir za rešavanje pitanja
nacionalnih zajednica, jer se ova pitanja lakše i efikasnije rešavaju u
okvirima u kojima nastaju i postoje".
Od
ovog načelnog stava zanimljivija su dva nova oko kojih je u Atini
postignuta saglasnost, ne samo među vojvođanskim strankama (što je
ranije bilo sporno) nego i sa onima iz Srbije. Prvo načelo je da se u
Vojvodini prihvata, kao i u Srbiji i SRJ, osnivanje "nacionalnih veća"
koja bi postala oblici institucionalne garancije prava nacionalnih
zajednica u tri oblasti - obrazovanju, kulturi i informisanju. Drugi stav
Atinskog kominikea koji donosi izvesnu novost je da bi materijalna osnova
samoorganizavanja nacionalnih zajednica bio njihov doprinos koji država
kroz poreze i doprinose alimentira za namene u spomenute tri oblasti. Čak
se ovom principu dodaje i princip takozvane pozitivne diskriminacije u
korist onih (malobrojnijih) nacionalnih zajednica koje samo sopstvenim
doprinosima ne bi mogle da zadovolje svoje potrebe u kulturi, nauci,
obrazovanju i informisanju.
Pored
spomenutih stavova, u dokumentu atinskog Okruglog stola navodi se još da
"prava nacionalnih zajednica na upotrebu jezika ne smeju biti manja
nego što su bila u Vojvodini sedamdesetih i osamdesetih godina"; da
"slobodni mediji i slobodno formiranje privatnih škola, kulturnih i
naučnih institucija predstavlja princip koji bi trebalo da važi za sve
građane, uključujući i pripadnike nacionalnih zajednica; da
"decentralizacija i veća samostalnost opština, uključujući i
raspolaganje odgovarajućim delovima prihoda, predstavlja element
savremenog demokratskog uređenja"; da je "podrška demokratskim
snagama za uključivanje Srbije u evropske integracije zajednički interes
svih građana i nacionalnih zajednica Vojvodine i Srbije"; te da je
nastavak dijaloga demokratske opozicije i predstavnika nacionalnih
zajednica put za rešavanje problema u etničkim odnosima i da se tako
"isključuje mogućnost upotrebe bilo kakvog nasilja u međuetničkim
odnosima", kao i da će se rešenja tražiti "unutar
Srbije".
Autonomisti
u Vojvodini zadovoljni su i formulacijom koja se u Platformi demokratske
opozicije (potpisane 3. marta ove godine) našla u odeljku o "rešenju
državnog statusa". Tu se, naime, kaže da će u Srbiji biti donet
novi ustav u kome će "Srbija biti ustrojena kao demokratska i
decentralizovana država, sa snažnom lokalnom i regionalnom upravom (na
primer Sandžak, odnosno Raška oblast), uz uvažavanje istorijski
formiranih vidova autonomije Vojvodine i Kosova i Metohije".
Na
normativnom planu, dakle, stvari oko autonomije Vojvodine na izvestan način
se kreću u pravcu one famozne "stvarne autonomije", sintagme
koju je začudo lansirao niko drugi nego Milan Milutinović, predsednik
Srbije, uoči prošlogodišnjeg sloma Rambujea. S tim da on ni tada, a ni
kasnije, nije objasnio zašto je "stvarna autonomija" i ukidana
u Novom Sadu i Prištini.
U
ovoj priči o "stvarno autonomnoj pokrajini" ili "republici
u sastavu Srbije" treba na kraju naglasiti da parola "Vojvodina
Republika" nije sa Čankove kongresne govornice odmah prešla na neke
autonomističke barikade i nije naravno zapalila neki republikanski politički
ustanak, to jest niko još ne zna da li su Vojvođani za svoju Vojvodinu
spremni da skinu kožu s leđa, mada sada nemaju ništa protiv ni
sopstvene republike. Daleko je 1849. godina, kada je carski komesar u
Sentomašu pitao jednog seljaka zašto je po ciči zimi bez opaklije, pa
mu je ovaj odgovorio: "Ne može i Vojvodina i opaklija!". Sada,
kada je Vojvodina upropašćena, počinje da se širi obrnuti slogan:
"Vojvodina radi opaklije".
