Vreme broj 477, 26. februar 2000.

Intervju: Nebojša Bradić, reditelj

Kapetan u moru

Ne bismo želeli da 2000. godine srpsko pozorište padne na nivo kioska za hamburgere, a da se predstave pripremaju po privatnim radnjicama, već da se van glavnih tokova formira jedna vrsta elitnog, reformisanog pozorišta

Predstava "Ljubavna pisma" uvela je u naš aktuelni pozorišni život formu off trupe: nekoliko umetnika je van institucije svojim novcem i umećem realizovalo predstavu koja temom nostalgično podseća na vremena u kojima se razmišljalo o tako običnim stvarima kao što je ljubav. Autor ovog projekta je reditelj Nebojša Bradić, poznat po akcijama koje, bilo da je on njihov inicijator ili samo učesnik, unose promene. Navodimo dve koje su prethodile "Ljubavnim pismima": smenjivanje Bradića sa mesta upravnika Narodnog pozorišta polovinom prošlog jula po nalogu ministra kulture Željka Simića, i "Prokleta avlija", Bradićeva režija i dramatizacija u Kruševcu, posle koje su uspostavljeni neki viši kriterijumi za vrednovanje predstava.

NEBOJŠA BRADIĆ: Privatne predstave kao što je naša važne su u ovim krizama, jer privatno pozorište može da bude žilavo. A onako kako smo ga mi postavili ono je daleko od bulevarskog i sigurno doprinosi poboljšanju pozorišne situacije. Privatno pozorište ukazuje na mogućnosti, potrebu da se razbije okoštalost sistema. Naravno, u situaciji kad ne postoji uređen teatarski život i kad ne postoji zakon o pozorištu, nemoguće je govoriti o perspektivi ovakvih projekata. U zapadnim zemljama privatna pozorišta su ozbiljna briga države. O kakvoj budućnosti pričamo kad kulturna politika više nema orijentaciju, a nadležni za kulturu dolaze i odlaze sa vlastitim konceptima. Ne bismo želeli da 2000. godine srpsko pozorište padne na nivo kioska za hamburgere, a da se predstave pripremaju po privatnim radnjicama, već da se van glavnih tokova formira jedna vrsta elitnog, reformisanog pozorišta. Moramo da se borimo protiv nacionalističkih estetika svim sredstvima, pogotovo estetika ljudi koji nemaju pojma o kulturi. Rekli su im da je kultura važna, ali oni misle da je od aktuelnog stvaralaštva važnija kulturna tradicija, a od kulturne tradicije važnija stranka na vlasti. Oni koji su proglasili duhovnu obnovu treba da znaju da je to jedna izuzetno reakcionarna ideja, oživljavanje starih vrednosti koje na kraju opet zasmrde.U svemu tome ima dosta amaterizma. Raduje me što alternativa uspostavlja određeni nivo vrednosti idući do kraja ili u području zanata ili u području nečeg što oseća kao prostor oslobađanja, pa makar to bio i naivni prostor. Alternativa na taj način stvara polje vrednosti koje se ne može zaobići.

Zašto sa reformom niste počeli iz Beograda, već je premijera "Ljubavnih pisama" bila u Zetskom domu na Cetinju?

Naši prijatelji iz Crne Gore ponudili su nam da tamo napravimo premijeru i, bilo je vrlo jednostavno dogovoriti se. Takav vid pozorišnog organizovanja nije nam stran. Predstavu smo pripremili i promovisali u Crnoj Gori, a zatim smo igrali nekoliko predstava u Srbiji, što je bilo veoma dobro za predstavu. Tek tada smo je pokazali Beogradu. Verujem da će postati uobičajeno da se pre premijere u prestonici ide na turneje na kojima će publika doprineti rezultatu i proveri predstave. Ako tako rade u SAD, zašto ne bismo i mi bili uključeni u takav trend.

Da li je tačno da, otkako vas je smenio Željko Simić, niste imali ponuda iz Beograda?

Verovatno zbog te smene postoje određene objekcije koje su onemogućavale moj rad u Beogradu. Čuo sam i za preporuke da nije zgodno da ja tu radim. Ali ne bih želeo da pravim od sebe žrtvu, i osećam se vrlo dobro u ovome što sada radim. Prosto sam se malo zaželeo režije jer je kreativnost neophodna čoveku da bi se potpuno rekonvalescirao. Vodeći pozorište kao njegov upravnik, čovek postaje pomalo konzervativan, kreativnost stavlja u neki sistem, neke planove, i oficijelno brani te planove. A umetnost je uvek pomalo neuhvatljiva, ona se ili dogodi ili ne dogodi.

Da li ste do sada saznali zašto ste smenjeni?

Ne bih želeo da komentarišem vreme koje je prošlo, ali je činjenica da je u našim uslovima najlakše u toku plovidbe baciti kapetana u vodu i proglasiti ga krivim za određene probleme koji postoje na brodu, koji su inače mnogo širi od smisla same te plovidbe. Znamo da razlozi te smene ne pripadaju kulturnom miljeu. Često smo, nemajući distancu prema tekućem događaju, naivni prema onom što se dešava i nemamo pravu procenu konteksta i vremena u kome živimo. Radeći menadžment Narodnog pozorišta, jedne velike kuće, imao sam ideju da bi je valjalo uvesti u regionalnu saradnju, i vratiti Narodno pozorište u Evropu i svet, tamo gde ono prirodno pripada. To je bio put koji bi svako pozdravio. Ispostavilo se da se to nije poklapalo uvek sa koncepcijom takozvane kulturne politike kakvu sadašnji odgovorni za kulturu i ostali partijski poslušnici želeli. Nije bilo slučajno, to što u vreme mog menadžmenta nije stizao novac za programe. Niko nije očekivao da će dolazak tih ljudi doneti više svetla u pozorišne mrakove, ali nije stigao ni dodatni novac niti je obezbeđena finansijska sigurnost.

Često putujete, pa ste u prilici da sagledate jugoslovensku pozorišnu sezonu. Kako ona, prema vašem mišljenju izgleda?

Ona je u toku, postoji veliki broj najava po čemu bih prosudio da i rutinirani učesnici konferencija za štampu deluju u izvesnoj meri sivo. Uobičajenom retorikom više ne mogu ni sami sebe da zapale. Godinama se pozorište iscrpljivalo preživljavanjem i otporom da estetsko ne bude zamenjeno lokal patriotskim. Tekuća pozorišna sezona će biti presudna po pitanju opstanka pozorišta po sebi i shodno tome, njegove prirodne transformacije od megalomansko socrealističkog repertoarskog pozorišta ka zapadnom modelu rada od produkcije do realizacije. Takav model već postoji, prisutan je i veoma uspešan u Crnoj Gori, govorim o produkcijama budvanskog Grada teatra i Crnogorskog narodnog pozorišta, ali se takve tendencije primećuju i u drugim pozorišnim sredinama u Srbiji, van centra. Ako je moguće da u Kruševcu i Somboru prikupimo grupu ljudi koja radi na jednom projektu, onda se pokazuje realnim i mogućim da pozorište postoji tamo gde postoje ljudi, a ne tamo gde je neko rekao "ovde je pozorište". Pozorište je tamo gde postoji kreativna energija koja uspeva da prevaziđe sve loše strukture koje danas opterećuju pozorišni rad, nedostatak novca, nekompetentnost pozorišnog menadžmenta, demotivaciju glumaca...

Ovih dana počinjete probe "Pokojnika" u Somboru?

Ispričaćemo priču koja će "upotrebiti" Branislava Nušića na kraju XX veka. Biće to veoma slojevit pristup o zvaničnicima, idealistima koji mogu da preokrenu situaciju, da izvuku zemlju iz gluposti, o poricanju identiteta... Sve to već postoji kod Nušića, okolnosti se ukleto ponavljaju.

Sonja Ćirić

prethodni sadržaj naredni