Vreme broj 477, 26. februar 2000.

Izbeglice sa Kosova govore

Uvod

Potpisivanjem Vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu 9. juna 1999. godine okončana je dvoipomesečna vazdušna kampanja NATO saveza po ciljevima u Jugoslaviji i na Kosovu. Uz ubrzano povlačenje jedinica Vojske Jugoslavije i Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije gotovo paralelno tekao je i proces masovnog povratka stotina hiljada albanskih izbeglica, koji su našli utočište u Albaniji, Makedoniji, Crnoj Gori i brojnim zapadnoevropskim zemljama.

Prve dane i nedelje po prestanku bombardovanja obeležili su stanje šoka, konfuzije i straha na svim stranama: proterani su se Albanci počeli ubrzano vraćati svojim domovima, strepeći od suočavanja sa realnošću koja ih očekuje; Srbi, Crnogorci, Romi i ostalo nealbansko stanovništvo, prvenstveno s područja Metohije, krenulo je za vojskom i policijom, u paničnom strahu od osvete i revanšizma i uz osećaj da su prepušteni sami sebi i nezaštićeni; međunarodne mirovne snage ušle su na nepoznatu i opasnu teritoriju, na kojoj je čitava populacija bila u pokretu, naoružana i neprijateljski raspoložena prema drugima.

Napori međunarodne zajednice učinjeni u proteklih šest meseci na stabilizovanju haotične situacije na Kosovu (a pre svih, snaga KFOR-a i UNMIK-a) svakodnevno nailaze na jedinstvenu osudu srbijanskih zvaničnika, a postignuti se rezultati agresivnom medijskom kampanjom minimalizuju ili sasvim ignorišu. Takvo ponašanje vlasti usmereno je, pre svega, na opstruiranje međunarodne operacije na Kosovu i na održavanje sukoba niskog intenziteta, s ciljem da se steknu uslovi za podelu Kosova, a uz stalno insistiranje na “međuetničkoj netrpeljivosti”.

U isto vreme, srpske i druge izbeglice iz ovog područja suočavaju se u sopstvenoj državi sa tretmanom koji varira od krajnjeg nipodaštavanja do beskrupuloznog manipulisanja njihovom tragedijom. Beogradski režim koristi kosovske Srbe sa idejom da se odvoji barem jedan deo Kosova, pre svega Kosovska Mitrovica i rudnici Trepče. Pokušaj režima da spreči upis dece sa Kosova u škole u Srbije ili da uskrati penzije onima koji su napustili Kosovo bio je upravo u funkciji ovog cilja.

Iako i sami nezadovoljni postignutim rezultatima, predstavnici međunarodne zajednice i preostalo srpsko stanovništvo na Kosovu nalaze se u situaciji permanentne opstrukcije od strane onih koji bi morali biti najviše zainteresovani da pomognu bržoj i efikasnijoj stabilizaciji prilika u ovom području.

Ovaj izveštaj predstavlja pokušaj da se realnim sagledavanjem makar jednog u nizu aspekata kosovske krize učini mali pomak i doprinese razumevanju položaja Srba na Kosovu.

Izveštaj se sastoji iz nekoliko celina:

• kratkih i sažetih naznaka o srpsko-albanskim odnosima posle II svetskog rata (bez namere i pretenzija da se dublje zadire u sveukupne istorijske, sociološke, kulturološke i druge činioce ovog složenog i osetljivog pitanja);
• odabranih statističkih podataka;
• autentičnih priča i iskustava izbeglih kosovskih Srba i njihovog viđenja uzroka i mogućih rešenja trenutne situacije;
• rezultata ankete sprovedene sa 205 srpskih i 164 romskih izbeglica.

Beograd, januar 2000. godine

Kompletan izveštaj Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji (639k) može se download-ovati u .pdf formatu.

prethodni sadržaj naredni