Politika

Vreme broj 461, 6. novembar 1999.

 

Srbija u razbijenom ogledalu

Petokraka čerupa orla

Novim "lokalnim zakonom" režim će pokušati da povrati gradove pod svoju kontrolu. Može li ih opozicija odbraniti?

Za sledeću nedelju zakazana je redovna sednica Skupštine Srbije, a jedna od dramatičnih tema te sednice biće najverovatnije novi zakon o lokalnoj samoupravi. Tok stvari je logičan - pošto opozicija nije uspela da uzdrma vlast, pošto je nije naterala ni da ozbiljno razmisli o novom okruglom stolu, vlast oseća da nema ko da je zaustavi i nagoveštava ne da će opoziciji nešto dati nego da će joj uzeti i ono malo vlasti na lokalnom nivou. Potpredsednik srpske vlade dr Vojislav Šešelj pominjao je vanredne lokalne izbore, no sve je verovatnije da se okršaj neće desiti na vanrednim nego na redovnim izborima. Opozicija je predlog novog zakona ocenila kao neprihvatljiv. U Srpskom pokretu obnove, koji ima moralnu obavezu da zastupa opozicione interese u parlamentu, brzo su doneli odluku da ne učestvuju sa vladinim predstavnicima u konsultacijama o nacrtu novog lokalnog zakona. Oni su ponavljali da ideja o raspisivanju lokalnih izbora može biti okačena mačku o rep, i da će izbora biti na svim nivoima pod istim uslovima, a to znači po proporcionalnom sistemu koji je kao jedinstven predlog opozicije usaglašen za okruglim stolom opozicije oktobra 1999. Po tom predlogu raspodela mandata vršila bi se po Hare Nimajerovoj formuli čiste matematičke proporcije (a:b=c:d).

Na republičkom i saveznom nivou od 1992. godine računalo se po D 'Ontovoj formuli koji daje slične rezultate kao Hare-Nimajerova, samo malo više od nje forsira jače stranke. Opozicija je 1996. osvojila lokalnu vlast po dvokružnom većinskom sistemu, onom po kome su socijalisti zbrisali opoziciju na republičkim izborima 1990.

Socijalisti, radikali i julovci sada za lokalni nivo guraju jednokružni većinski sistem po kome izbore dobija kandidat koji osvoji najviše glasova. Takav sistem eliminiše manje partije i pogodan je za dvopartijske političke sisteme - primenjuje se, na primer, u Velikoj Britaniji, SAD i Kanadi. Za srpsku političku scenu koja ima najmanje četiri relevantne partije i još tri neizbežne regionalne, takav sistem falsifikuje izbornu volju.

PRIPREMA ZA REVANŠ: Razlog što su se socijalisti opredelili za taj sistem jeste izborna računica. Ako bi se rezultati prošlih izbora preračunali po predloženom nokaut sistemu, socijalisti bi osvojili vlast u najvećem delu opozicionih opština. Socijalisti očito nikada nisu preboleli onaj "poraz na tempu" u drugom krugu novembarskih izbora 1996, pa su još od 1997. godine probali da proguraju jednokružni većinski sistem. Pitanje je šta je od njihove izborne snage ostalo posle trogodišnje vladavine opozicije u velikim gradovima. Socijalisti ne moraju da se osećaju baš sasvim pesimistično pošto i dalje kontrolišu preduzeća, mrežu političkog uticaja održavaju i preko načelstava okruga, kontrolišu državne i znatan broj privatnih elektronskih medija a i ingerencije vlade nad lokalnom samoupravom nisu zanemarljive. Uz to, oni mogu optimistički da zaključe da su na izborima 1997. u "gostima", u gradovima u kojima je tada već na vlasti bila opozicija, osvojili onu kvotu glasova koju su osvajali na ranijim izborima, a ponegde čak i više. (U Beogradu 1996. SPS ima 222.602, a 1997. leva koalicija, SPS-JUL-ND Slobodan Milošević, ima 221.597).

Nije, međutim, sasvim jasno zašto radikali podržavaju taj zakon, kad po njemu oni sami teško da mogu šta ućariti. Nameće se, dakle, zaključak da će radikali i socijalisti na sledeće izbore ići s jednom listom i da radikali računaju sa širokogrudošću SPS-a prema koalicionim partnerima, tako vidljiv kad je u pitanju davanje sinekura JUL-u. Zbližavanje režimskih partija moralo bi da natera opozicione partije da organizuju "odbranu gradova", ali je pitanje da li će odgovor biti buđenje starog entuzijazma ili ravnodušnost razočaranih.

Možda su opozicione partije iskoristile "deobu plena" u gradovima za jačanje svojih lokalnih odbora, ali socijalisti se ponašaju kao da znaju da opozicija do sada nije mogla da organizuje značajniju partijsku mrežu, da SPS na terenu i dalje ima najrazuđeniji partijski aparat i najveći broj aktivista, drugim rečima da je i dalje "rasadnik kadra", kako je navodno konstatovano na Glavnom odboru SPS-a.

Režimske partije možda računaju da veštački produže vek svoje vladavine time što će samovoljno donositi zakone, raspisivati izbore, opoziciju gurati u pasivnost i apstinenciju i proglašavati izborne pobede. Budući da je većina glasača do sada izbore shvatala kao građansku obavezu, ne treba isključiti ni mogućnost da režim tako i namakne nekakvu većinu. To bi bio veoma riskantan scenario jer takvi izbori bi pojačali tenzije i ne bi ništa rešili. Vreme bi nepovratno prolazilo.

MALE ŠANSE: Ako pak jedinstveno nastupe na lokalnim izborima i ako, računajući sa prethodnim izbornim rezultatima, pravilno rasporede svoje kandidate, ako kandidate ne budu tražili samo među svojim partijskim aparatčicima, kakve su šanse opozicionara da i ovakav zakon okrenu protiv njegovih tvoraca i eliminišu režimske kandidate?

Za uspeh na lokalnom nivou opoziciji je potrebno mnogo više glasova nego što je 1996. imala koalicija "Zajedno" (u Beogradu na opštinskim izborima 230.932) i da ti glasovi ne budu koncentrisani samo u krugu dvojke. Da je na izborima za Gradsku skupštinu '96. primenjen jednokružni nokaut sistem, kako pokazuje naše preračunavanje na osnovu rezultata u prvom krugu 3. novembra '96 (vidi tabelu), petokraka bi još stajala na vrhu Starog dvora, a beli orao bi čamio u livnici podno Avale.

U regionima gde su koncentrisane nacionalne manjine a i u nekim gradovima opozicija ima šanse da pobedi i po novom sistemu. To su oni gradovi u kojima su opozicioni odbornici vodili u prvom krugu - socijalisti bi sigurno izgubili u Čačku i Novom Sadu, a po računici koju objavljuje "Nezavisna svetlost" - i u Kragujevcu.

Po važećem dvokružnom većinskom sistemu od 67 odbornika skupštine Kragujevca koalicija "Zajedno" dobila je 41, SPS 23, JUL 2 i SRS 1 mandat. Jednokružni sistem doneo bi tada koaliciji "Zajedno" čak 46 odbornika, socijalistima 19, radikalima i Novoj demokratiji po jednog.

Sadašnji potez vlasti dakle, govori da ona pokušava ponovo da dobije bitku koju je jednom, 1996, izgubila. Oni se za to opredeljuju drsko procenjujući da opozicija neće imati snage da ih u tome spreči. Izgleda da režimske partije smatraju da su posle euforije "oslobađanja gradova" 1997. glasači razočarani lokalnim vlastima (međupartijskim trvenjima, nepotizmom itd.). Indirektna posledica tog poteza mora voditi prisilnom ujedinjavanju opozicije. Šteta može izaći i na korist, ako se desi čudotvorstvo ravno pretvaranju vode u vino, to jest ako im se opozicioni oponenti suprotstave organizovano, mudro i sinhrono i ako kapital javne podrške ne rasitne u sitne aspre međusobnih svađa i inata.

Milan Milošević
Dragoslav Grujić

 

prethodni sadržaj naredni

Up_Arrow.gif (883 bytes)