Penzionerski bonovi

Dileri preprodaju državni dug

Jedino što je sigurno jeste da je država i ovim potezom naterala deo građana da pod stare dane i protiv svoje volje, ukoliko žele da se okoriste onim na šta imaju pravo a što im je zakinuto, počnu da liče na državu samu. Da muvaju, crnoberzijane i trangefrangišu

Bračni par prosvetnih radnika, penzionera dobio je pre nekoliko dana bonove za struju u vrednosti od oko 8000 dinara na ime tri zaostale penzije. Nekadašnji veći stan su zamenili za dva manja još onomad kad su im deca pozavršavala fakultete i osnovala svoje porodice, pa sada žive u jednosobnom stanu na Novom Beogradu. Greju se iz toplane, pa troše malo struje, za jedan mesec oko 150 dinara u vreme letnje tarife, a ne preko 200 dinara u vreme više, zimske tarife.

"Ako je mesečni prosek 175 dinara, žena i ja smo mirni naredne tri godine i osam meseci", kaže za "Vreme" Milovan (74) i dodaje: "Pod uslovom da toplana proradi do početka grejne sezone i da ne moramo da dogrevamo stan."

Pa ipak, odlučili su da na svojim bonovima upišu broj sinovljevog brojila koji zbog posla koji radi kod kuće, a i potreba četvoročlane porodice, troši više struje. Gotovina će im dobro doći za benzin i da porade još ponešto u skromnoj vikendici iza Deliblatske peščare, baš pored terena idealnih za pecanje.

Ovakvo rešenje priželjkuju mnogi penzioneri. Čist račun, duga ljubav.

Makar da se izvuče neka kokretna vajdica od duga koji vraća država. A i taj dug nije vraćen, a da opet penzioneri nisu zakinuti. Nikome baš nije najjasnije zašto je majska penzija za 13 odsto manja od aprilske, junska ista kao majska, a julska od obe veća za 19,5 odsto. Dnevna štampa je prenela objašnjenje nadležnih da je reč o "zakonskom peglanju penzija". Ko je tu šta i koga ispeglao postaje jasnije ako se zna da je ovom transakcijom država "uštinula" penzionere za - kako se smatra - bar 600 miliona dinara.

Kako bilo da bilo, podela bonova je počela, a dobar deo od 1,25 milona penzionera bi, sva je prilika, da ih pretvori u gotov novac. Primer s početka teksta je idealno rešenje, ali reč je o spletu dobrih okolnosti. Obrnut je primer jedne bakice sa relativno visokom penzijom koja živi sama u skromnom stanu sa centralnim grejanjem i ne troši mnogo struje. Kaže da "porodica nije zainteresovana da otkupi bonove", a nju je "sramota da ide okolo i da ih nudi". Tako će bonovima namiriti račun za struju u bar narednih šest godina.

Gotovo do samog dana podele bonova nije se znalo hoće li ili ne penzioneri moći da ustupaju bonove drugima, pa su mnogi izgubili dragoceno vreme da potraže one kojima bi ih za gotov novac ustupili.

Pogotovo gradski penzioneri koji stanuju u novim naseljima, u zgradama sa centralnim grejanjem, pa im ne odgovara ni druga varijanta, korišćenje bonova za kupovinu uglja ili drva. Sa ogromnim iskustvom u snalaženju, penzionerima nije bilo teško da nađu rešenje kako bi dobili na vremenu. Naime, u Elektroprivredi Srbije već zvone na uzbunu zbog činjenice da ima veoma mnogo bonova na kojima je upisan broj brojila, a ne broj koji svaki pretplatnik dobije od Elektrodistribucije.

Kuponi sa ovakvom slučajnom (ili "slučajnom") greškom ne važe, EDB ih vraća Fondu PIO-a na ispravku, a procedura promene broja je, kažu, komplikovana i traje dugo. Tako penzioneri dobijaju neku vrstu tajm-auta, dodatnog vremena da ipak nađu nekog kome bi bonove prodali.

Ponuda bonova za struju već se može naći u oglasima. Nude se na prodaju najmanje za četvrtinu niže od stvarne vrednosti. Jedna jučerašnja vest agencije Beta kaže da su u Vranju i ulični dileri počeli da prodaju bonove. Cena je niža za 30 odsto, a zainteresovanih ima i to "pre svega radnika iz vranjanske privrede koji na ovaj način hoće da izmire svoje dugove za struju".

Među onima koji nemaju nameru da prodaju bonove najviše je onih koji se greju na struju. Njih više brine hoće li ove zime biti struje ili ne.

"Mužu i meni vratili su oko 12.000 dinara u bonovima", kaže za "Vreme" Olga (73) koja živi u velikoj kući u kojoj su još i porodice sinova. "S obzirom na to da se grejemo na struju, a svako plaća svoju trećinu, mesečno nam za struju treba oko hiljadu dinara, pa smo ovako bar godinu dana mirni."

Jedini penzioneri koji su bez ikakvih problema jesu oni koji žive u staračkim domovima. Njihove bonove uzima uprava, na taj način plaća struju, a penzioneri za taj iznos imaju plaćen boravak.

Posebna priča su penzioneri koji bi za bonove da kupe ogrev - drva ili ugalj. Da bi ih iskoristili, moraju prvo da namire eventualan dug za struju, ali to nije veliki problem s obzirom na to da su penzioneri po pravilu uredne platiše. Ali, ako je snabdevanje strujom ove zime pod velikim znakom pitanja, bez obzira na optimizam koji tim povodom šire nadležni, dileme nema kada je reč o kvalitetnom ogrevnom drvetu i uglju. Ni jednog ni drugog jednostavno - nema dovoljno.

Pravila kažu da penzioner za jedan bon u proseku može da kupi ne više od deset kubika drva. Da bi se, recimo, podmirila samo četvrtina penzionera u Srbiji koji se odluče da pred ovu zimu tako i učine, za to bi bila potrebna količina šume koju radnici "Srbijašuma" poseku za pet i po godina! Inače, kvalitetnog ogrevnog drveta nema na stovarištima pomenute firme koja jedina ima prava da ih prodaje za penzionerske bonove, nema bukve ili hrasta, već samo topole koja em brzo gori em nema takvu kaloričnu vrednost. Kvalitetno drvo je teško naći i za dinarsku gotovinu, a jedino je sigurno kupovati od privatnika, ali oni traže devize a ne bonove.

Kvalitetan ugalj "pljevlja" košta 1100 dinara za tonu. Jeste da je skup, ali ga zato nema. Nema dovoljno ni manje kvalitetnog uglja, lignita "vreoci" koji košta 450 dinara za tonu. Bar ne onog sušenog.

Ni ako se odluče da na jedan bon kupe najviše pet tona uglja, penzioneri to svoje pravo teško da mogu ostvariti bez velikih petljancija. Prema najnovijim informacijama, ugalj za bonove može da se nabavlja - samo organizovano, preko opštinskih udruženja penzionera. Tamo čovek ode i prijavi koliko mu i kakvog uglja treba, a onda predstavnik udruženja ide u rudnik, uzima profakturu koju je potom potrebno overiti u Elektrodistribuciji, pa ponovo vratiti administraciji rudnika. E tek onda sledi dogovor o tome kada će ugalj biti isporučen i kako organizovati prevoz do naručioca koji sam plaća transport.

Ali, uprkos komplikovanoj proceduri, kupovina uglja je još jedan od načina da penzioneri unovče svoje bonove. Već se organizuju oni koji stanuju u zgradama koje imaju sopstvene kotlarnice na ugalj (u Beogradu ih nema mnogo), pa ne samo da nude stanarima svoje bonove, već ako je to nedovoljno, zovu i prijatelje i poznanike, penzionere iz drugih delova grada, da i oni dodaju svoje bonove ako zafali i da na taj način od papira naprave gotovinu. Slično se, kažu, snalaze i penzioneri po manjim mestima gde ljudi žive u porodičnim kućama, nudeći komšijama iz šora sličan dogovor.

Rečju, država je skinula brigu s vrata, po sistemu uzmi ili poljubi pa ostavi i čekaj zaostale penzije u gotovom "kad se za to steknu uslovi".

Penzioneri, baš kao i vrapci na granama, znaju da je državna kasa prazna, a mnogi od njih su svesni da nemaju vremena za čekanje na bolje dane. Zato će, očekuje se, većina uzeti bonove. Neko će ih iskoristiti za sebe i svoje, a neko će se snaći na neki od pomenutih ili na neki novi način. Jedino što je sigurno jeste da je država i ovim potezom naterala deo građana da pod stare dane i protiv svoje volje, ukoliko žele da se okoriste onim na šta imaju pravo a što im je zakinuto, počnu da liče na državu samu. Da muvaju, crnoberzijane i trangefrangišu.