Istraživanja: Javno mnjenje Srbije, septembar 1999.

Strepnja, razočaranje, nada i kolebanje

Da će predstojeći talas demonstracija koje su počele 21. septembra dovesti do stvaranja tehnokratske vlade veruje svaki deseti ispitanik (11 odsto); u slobodne izbore veruje svaki sedmi; demisiji Slobodana Miloševića nada se svaki deseti, a da će protesti prinuditi opoziciju da se ujedini veruje svaki dvadeseti ispitanik

Većina građana Srbije bi na narednim izborima glasala protiv vladajuće koalicije, rezultat je istraživanja javnog mnjenja koje je sproveo ekspertski tim Centra za proučavanje alternativa u saradnji sa Ujedinjenim granskim sindikatom UGS "Nezavisnost".

Istraživanje je sprovedeno na terenskom uzorku od 1588 punoletnih građana. Sproveo ga je tim kojim je rukovodio sociolog Srećko Mihajlović, a u kojem su još bili sociolozi i politikolozi Stjepan Gredelj, Dragan Popadić, Zoran Slavujević, Milka Puzigaća i Mirjana Vasović. Uzorak je konstituisao Srđan Bogosavljević, obradu podataka izvršio Stanislav Fajgelj.

Više od polovine (57 odsto) građana je politički neodlučno - ne zna za koga bi glasalo. Izgleda da i van upitnika ima jedna indikacija koja na to ukazuje: anketari su nailazili na veliki broj onih koji odbijaju učešće u anketi. Međutim, samo osam odsto najavilo je da će apstinirati od izbora, što je znatno manje od izborne apstinencije koja se kreće oko 40 odsto (na poslednjim izborima učestvovalo je 57,4 odsto građana, što znači da je apstinencija iznosila 42,6 odsto).

Tri koalicije

Kad su merili izborno opredeljenje, istraživači su slobodne odgovore ispitanika izdvojili tri političke grupacije "crveno-crnu koaliciju" (SPS, JUL i SRS); "stranke umerene koalicije" (u koje su brojali SPO, DSS i Novu demokratiju) i "stranke radikalne orijentacije" u koje su ubrojali Demokratsku stranku, Građanski savez, ali i glasove ispitanika koalicije "Savez za promene", čiji su članovi pomenute stranke... Izborno opredeljenje je mereno pomoću odgovora koje su građani davali "iz glave", bez ikakve sugestije ili ponuđene liste. Pošto su građani pominjali i stranke i koalicije, zbir njihovih opredeljenja malo zbunjuje. Oko 13 odsto anketiranih glasalo bi za partije "crveno-crne koalicije", dok bi 22 odsto građana dalo svoj glas nekoj od opozicionih partija, a u okviru tog bloka "radikalna opozicija" bi dobila 11, a "umerena" - devet odsto glasova.

Crveno-crna

Kad se taj zbirni podatak "razgrne" vidi se nekoliko zanimljivih nagoveštaja. Lista izbornih opredeljenja za "crveno-crnu koaliciju" podeljena je ovako: SPS - 9; JUL - 1; SRS - 3, dok za SPS-JUL-SRS nema direktnog opredeljenja. Kad se ugled stranaka u biračkom telu meri u malo udaljenijoj skali, koja govori koja je stranka bliska građanima (tu je na ponuđenoj listi 14 političkih grupacija, trebalo da se građanin izjasni koliko mu je koja stranka bliska, pa zbir odgovora nije sto), izlazi podatak da su SPS-u bliski 16 odsto ispitanika, JUL-u 8 odsto; Srpska radikalna stranka 10 odsto; devet odsto njih je blisko ideji o koaliciji SPS-JUL-SRS, dakle 43 odsto ispitanika oseća bliskost prema toj grupaciji.

Umerena:

"Umerena opozicija " po tom merenju ima devet odsto glasača, od toga šest odsto je za SPS, a tri odsto za DSS, dok Nove demokratije nema na listi bliskosti, 16 odsto ispitanika opredeljuje se za SPO, 15 za Demokratsku stranku Srbije, a tri odsto za Novu demokratiju. Ukupno umerena opozicija ima 34 odsto tih poena bliskosti.

Radikalna

"Radikalna opozicija" deli ovako glasove: Demokratska stranka četiri odsto, Socijaldemokratija dva odsto, Građanski savez Srbije jedan odsto, Savez za promene pet odsto; dakle, ukupno za tu grupaciju "glasa" 11 odsto. Kad se meri bliskost, Demokratska stranka ima 14 odsto, Socijaldemokratija devet odsto, Savez za promene 23 odsto.

Mapa ugleda

Rang na mapi ugleda stranaka, mereno srednjom ocenom, izgleda ovako: Koalicija "Savez za promene" - srednja ocena 2,65
Srpski pokret obnove - 2,42;
Socijaldemokratija - 2,32
Demokratska stranka - 2,31
Demokratska stranka Srbije - 2,29
Građanski savez Srbije - 2,14
Socijalistička partija Srbije - 2,10
Koalicija Savez demokratskih partija - 2,05
Srpska radikalna stranka - 1,98
Nova demokratija - 1,97
Koalicija SPS-JUL-SRS - 1,90
Savez vojvođanskih Mađara - 1,78
JUL - 1,69
Najviše negativnih ocena ima JUL - 62 odsto ispitanika; SRS - 59; Koalicija SPS- JUL-SRS - 58; Savez vojvođanskih Mađara 57 i SPS - 55

Spasioci

Na listi napravljenoj na osnovu pitanja "Koje stranke mogu da nas izvedu iz krize?", bez unapred ponuđenih odgovora, od 1588 ispitanika, 681 (43 odsto) ne zna, a 330 (21 odsto) kaže da ne može nijedna. To izgleda znači da 64 odsto građana ne vidi svetlo na kraju tunela.

Među ostalima, koji veruju u isceliteljsku ulogu političkih grupa, 11 odsto (177 ispitanika) kaže da je to koalicija "Savez za promene"; 6 odsto (99) smatra da je to SPS; 5 odsto (83) da je to SPO; po 2 odsto da je to SRS (38 ispitanika) ili "udružena opozicija" (230; a po jedan odsto šansu vidi u koaliciji SPS-JUL-SRS (20 ispitanika), Demokratskoj stranci (19), Socijaldemokratiji (16), Demokratskoj stranci Srbije (14), Koaliciji SPS-JUL (14), Grupi G 17 (11), koaliciji SPS-SRS (9).

Šta ta komplikovana priča govori: Srećko Mihajlović u najavi tog istraživanja u šali kaže da građani podržavaju koalicije, ali neće da glasaju za njih. On objašnjava da kombinacije tih tabela pored tog još nejasnog izbornog opredeljenja, nejasnog zbog velikog broja neodlučnih ispitanika, pokazuju da kod eventualne crveno-crne koalicije treba očekivati negativnu sinergiju - zbir glasača za pojedine stranke verovatno bi bio veći od eventualnog izbornog rezultata koji bi postigla koalicija SPS-JUL-SRS. Kod "radikalne opozicije" je izvesno da bi partije iz te grupacije bolji rezultat postigle ako bi bile u "Savezu za promene" nego ako bi nastupale pojedinačno. Drugim rečima, istraživanje je možda pokazalo da bi za opoziciju koalicije bile korisnije nego za režim. Po nalazima u jednom segmentu istraživanja, trenutno najugledniji opozicioni blok jeste "Savez za promene", a tek potom idu stranke pojedinačno: Srpski pokret obnove, Socijaldemokratija, Demokratska stranka, Demokratska stranka Srbije, Socijalistička partije Srbije... Najveći procenat ispitanika, njih 37 odsto, smatra da je veoma važno da opozicija deluje zajedno da bi se vlast promenila, a 11 odsto kaže da je to važno i da, u suprotnom, neće da izađe na izbore.

Nešto kao cela "udružena opozicija" pominje se, međutim, samo marginalno.

Čak 60 odsto veruje da bi iz krize zemlju mogle da izvuku jake demokratske institucije.

Građani Srbije u ogromnom procentu (83 odsto) smatraju da bi vlast trebalo poveriti stručnjacima; 54 odsto opredelilo se za parlamentarnu demokratiju; 34 odsto želi vladavinu jakog vođe... Za monarhiju se opredelilo 16 odsto, a vojnu upravu priželjkuje samo 14 odsto građana,

Na pitanje kako doći do promena, većina (48 odsto) je odgovorila putem reformi, što je za oko 10 odsto manje u odnosu na istraživanje sprovedeno 1997. godine - za brze, korenite promene, makar i silom izjasnilo se 35 odsto građana, što je za desetak odsto više u odnosu na 1997. godinu.

Neznatan broj građana, oko tri odsto, opredeljuje se za odbranu postojećeg sistema.

Lista vođa

Po drugim podacima, oko 60 odsto građana Srbije ne misli da će Milošević i vladajuće partije izvući zemlju iz krize, ali pitanje "Koja ličnost može da nas izvede iz krize?" osporavanog predsednika SRJ ostavlja na čelu liste - posle velike praznine, doduše: 714 ispitanika (45 odsto) ne zna koja bi ličnost znala put; 381 (24 odsto) smatra da nema te ličnosti koja bi nas iz krize izvela... Sledi zatim:
Slobodan Milošević 141 ispitanik (9 odsto)
Dragoslav Avramović 109 (7);
Vuk Obradović 70 (4);
Vojislav Šešelj 29 (2).
Po jedan odsto glasova nade imaju Zoran Đinđić (24); Vuk Obradović (17), Vojislav Koštunica (14), Milo Đukanović (13), Milan Panić (13) i patrijarh Pavle (9)...

Nepoverenje u institucije:

Građani, inače, u najvećem procentu (54 odsto) gaje duboko nepoverenje u postojeći politički sistem, a u opoziciju veruju kao u "Bastiljin" dnevnik.

Na pitanje kojoj instituciji najmanje veruju, 34 odsto je navelo da najmanje veruju predsedniku SRJ Slobodanu Miloševiću; 13 odsto državnim medijima; a 10 odsto opoziciji; dok sedam odsto najmanje veruje vladajućim partijama.

Prosečan građanin Srbije ne samo da je opterećen velikim nepoverenjem u vlast i vodeće društvene već je i okružen ljudima koji takođe gaje veliko nepoverenje. Veliki je broj onih koji u vojsku, školstvo, crkvu, SANU, zdravstvo i policiju veruju nego onih koji u te institucije ne veruju. Institucija od najvećeg poverenja je Vojska Jugoslavije (34 odsto), a nešto manji procenat (24 odsto) poverenje poklanja crkvi i školstvu (12 odsto)... Prema ostalim institucijama veće je nepoverenje od poverenja, s tim što su predsednik SRJ, predsednik Srbije, republička skupština, republička vlada, vladajuće partije, opozicione partije, državni mediji "uživaju" nepoverenje više od 50 odsto građana, dok sudstvo, privatni mediji i novi sindikati sakupljaju manje od 50 odsto glasova nepoverenja. Samo osam odsto građana poklanja najveće poverenje predsedniku SRJ.

Strahovi

Oko 92 odsto ispitanika strahuje od pada životnog standarda, 89 odsto ispitanih strepi zbog inflacije, 86 odsto zbog nemogućnosti zapošljavanja dok 84 odsto strahuje od bolesti i nemogućnosti lečenja.

Još su veoma rašireni strah od moguće nove intervencije NATO-a i rata sa drugim zemljama (valjda neka vrsta naknadnog straha), otpuštanja s posla, međunacionalnog sukoba, građanskog rata, blokade i izolacije i socijalnih nemira.

Gladi se plaši oko 70 odsto građana, a vlasti 66 odsto. Mereno najjačim odgovorima, na listi onoga čega se ljudi najviše plaše, vlast (ovog puta 16 odsto odgovora) deli mesto na sredini tabele sa socijalnim nemirima (16)

Birajući, međutim, tri problema kojih se najviše plaše, građani su u najvećem procentu naveli bolest i nemogućnost lečenja (37 odsto), potom građanski rat (35) i pad životnog standarda (27 odsto).

Uoči jeseni i zime trećina populacije očekuje nestašice i nemaštinu, a čak 53 odsto očekuje da će sledeća godina biti još gora ili mnogo gora od nekoliko prethodnih.

Ako se njima dodaju i oni koji misle da će sledeća godina biti ista kao nekoliko prethodnih (17 odsto), onda se broj onih koji ne očekuju nikakve promene znatno uvećava, a nemoć, beznađe, strepnja i strah dobijaju dodatno obrazloženje, kaže politikolog Milka Puzigaća, koja je vodila istraživanjem o strahovima i nadama građana.

Oko 38 odsto građana svakodnevno se oseća umorno i iscrpljeno, 32 odsto su svakodnevno nervozni, dok 37 odsto često oseća da im je svega dosta. Crne misli svakodnevno muče oko 22 odsto stanovnika Srbije.

Gotovo četvrtina građana se slaže sa stavom da je, s obzirom na to kakvi su izgledi u budućnosti, neodgovorno rađati decu. Takvo uverenje je podjednako rasprostranjeno i među ženama i među muškarcima različitih nivoa obrazovanja.

Zabrinutost zbog mogućnosti proterivanja nije među najprisutnijima, ali je pokazuje više od polovine anketiranih. Proterivanja se ponajviše boje pripadnici nacionalnih manjina, ali i polovina Srba u Srbiji brine zbog takve mogućnosti.

Rizici i šanse

Što je veće osećanje brige i neraspoloženja, to je pozitivniji stav prema opozicionim partijama a negativniji prema SPS-u, JUL-u i SRS-u. Izgleda da stav prema partijama zavisi i od mnogih drugih činilaca, na primer stav prema SPO-u i ND-u nije povezan s indeksom lošeg osećanja.

Indeks "lošeg osećanja" pokazuje se kao izvestan predikator političkih stavova ali, što istraživači smatraju vrlo važnim nalazom, uopšte nije predikator političkog aktivizma.

Zašto oni koji se subjektivno loše osećaju nisu spremniji da se politički aktiviraju niti da preuzmu veći rizik od onih kojima je subjektivno sve potaman? Istraživači uočavaju paradoks da se postojanje ili nepostojanje egzistencijalne brige ne može poistovetiti sa pozitivnim ili negativnim stavom prema vlasti. Kad se izdvoje samo oni ispitanici koji iskazuju da su nezadovoljni vlašću, ni unutar te grupe uopšte ne znači da će oni koji se lošije osećaju pokazati veći aktivizam i veću spremnost na rizik.

Šaljivo bi se moglo zaključiti da se "izvođači uličnih radova" više plaše oklagije nego policije, a da se oni koji ne žele da učestvuju u demonstracijama više plaše policije. Uz kap mentaliteta, moglo bi se reći i ovako: ovi što ostaju kod kuće možda bi izašli na demonstracije ali se plaše policije, a ovi što su izašli plaše se žena i ne smeju da se vrate kući.

Ispitanici izjavljuju da nisu spremni na učešće u demonstracijama s obzirom na rizik od hapšenja (70 odsto), sukoba s policijom (68), gubitka posla (63), sukoba s političkim oponentima (55), neprijatnosti u porodici (56).

Oni koji su spremni da uzmu učešća u odobrenim demonstracijama kažu da bi izašli uprkos sukobu u porodici i komšiluku (17 odsto), uprkos sukobu s političkim oponentima (20), uprkos gubitku posla (12), uprkos sukobu s policijom (10), uprkos hapšenju (10 odsto).

U jednom istraživanju u avgustu 1997, dve petine ispitanika je u rizike zbog učešća u demonstracijama ukalkulisalo neprijatnosti u porodici, od toga svaki peti vrlo verovatne; isto toliko je očekivalo probleme na poslu; 17 odsto je zaziralo od policije, od toga se svaki peti plašio da ne dobije batine, a 44 odsto se plašilo hapšenja, od toga svaki peti - "vrlo verovatnog".

Stav "građani treba da se politički angažuju samo kada veruju da se time može nešto postići" prihvata 55 odsto ispitanika. Najuspešniji apel očito predstavlja procena "realnosti šanse", a tek onda dolaze "prometejski angažman" (obaveza građana da učestvuju u promeni lošeg stanja bez obzira na lični rizik - 46 odsto odgovora), ili "angažman kritične mase" (građanin da se angažuje samo onda kada ima dovoljno ljudi koji su takođe spremni na to - 42).

Dominantno očekivanje vezano za predstojeći talas demonstracija koje su počele 21. septembra jeste da se ne očekuje značajan efekat (42 odsto ispitanika). Da će protesti dovesti do stvaranja tehnokratske vlade veruje svaki deseti ispitanik (11 odsto); u slobodne izbore veruje svaki sedmi; demisiji Slobodana Miloševića nada se svaki deseti, a da će protesti prinuditi opoziciju da se ujedini veruje svaki dvadeseti ispitanik.

Građani možda znaju šta bi trebalo uraditi, ali još ne znaju s kim i kako.