Veliko narodno veće Vojvodine

Raščišćavanje političkih ruševina

Prvi dan zakazanih stalnih građanskih protesta, dakle, u Novom Sadu je počeo dosta uspešno, ali organizatori su svesni da ovaj grad nije navikao da levantski svaki dan "zazjava na ulici", pa razmišljaju da ipak razrede mitinge dok Milošević potpuno ne razori i svoju sopstvenu vlast

Onaj ko ne poznaje dobro Novi Sad, a stigao je tačno na zakazani početak malogospojinskog Mitinga za promene na Trg Slobode, sigurno je pomislio - od ovoga neće biti ništa. Jer, tačno u 18 časova, kada je zakazano "buđenje Vojvodine", tek su na prozore gradskog magistrata montirani veliki posteri Mileta Isakova (dosta koloran) i Nenada Čanka (više crno-beli), dakle dva lidera Saveza demokratskih partija koji gaje "srdačno podozrenje" prema liderima Saveza za promene, a koji je i nametnuo "permanentnu građansku revoluciju" ovih septembarskih dana u Srbiji.

No, kako je ovaj miting odmicao, a kiša postajala jača, sve više ljudi se zgrtalo na Miletićev trg - taman toliko da se procene slobodno mogu rastegnuti između 10.000 i 25.000. Došli su najmlađi i najstariji, dok je, sasvim novosadski, izostala takozvana ozbiljna srednja klasa, koja nije zadovoljna ne samo Miloševićem već i "srbijanskim galamdžijama", a nije ni spremna da sa kišobranima u ruci i Čankom na čelu juriša na policiju i osvaja lepo zdanje Brašovanove Skupštine Vojvodine. Čanak i Isakov su, naime, osetili da pozivi Đinđića i drugova iz Saveza za promene - da se sruši Milošević i uspostavi "demokratska Srbija" (makar koliko to protivrečno zvučalo) - u Novom Sadu nisu sami po sebi dovoljni, te da ponovo treba vratiti u igru "vojvođansko pitanje".

Miodrag Isakov je (7. septembra) lansirao zahtev za prevremene pokrajinske izbore, da bi se "SPS i njeni trabanti navikli da vlast izgube mirnim putem na izborima". Po njegovom mišljenju, i režimu bi najlakše bilo da odobri ove izbore, jer Skupština Vojvodine ionako sada nema nikakve ozbiljne ingerencije, a izbori za njen sastav bili bi indikacija i vlasti i opoziciji - šta se u raspletu može očekivati u Srbiji. Na samom mitingu, on je u pokušaju da racionalizuje pritisak na Skupštinu Vojvodine (u kojoj socijalisti drže 75 od ukupno 120 mesta), rekao da je vlast odbacila ideju vanrednih vojvođanskih izbora, pod izgovorom da bi oni "destabilizovali Pokrajinu" - te da građanima Vojvodine ne ostaje drugo nego da sami uzmu samoupravu u svoje ruke.

Nenad Čanak je na ovom mitingu bio na još većoj muci - pošto je nekoliko dana ranije, na Konvenciji Saveza za promene u Novom Sadu (17. septembra), najavio da će iz Skupštine Vojvodine "izbaciti bespravno useljene stanare". Kako Novosađani baš nisu čuveni po rušilačkim demonstracijama i kako je svima bilo jasno da se ni sam Čanak (sa svojih 120 kila) ne može uz uže popeti na neki razbijeni prozor vojvođanske skupštine, svi su samo razmišljali kako da se ublaži oštrica najavljene akcije i izbegne tuča s policijom. Naime, čuveni put između Bačke Palanke i Novog Sada, kojim je u vojvođansku prestonicu pre 11 godina stigla "jogurt revolucija", za Malu Gospojinu je bio naprosto načičkan policajcima u čizmama, pa je jedan novosadski advokat, neobavešten da tim putem ide biciklistička trka kroz Jugoslaviju, pitao jednog žandara jesu li tu da sada zaustave opamećene Palančane. Ovaj je odgovorio da su tu zbog biciklista, a gde su biciklisti (znate li onaj vic) tu neprijateljima nema kraja i preti kakav rat sa parapolicijom. Čanak se upravo za to uhvatio, pa je na mitingu rekao da se neće jurišati na Banovinu, da se neće razbijati ova zgrada "koja će nam trebati", te da ne treba po gradu bacati jaja jer "od jaja se pravi kajgana".

Ni to mu ne bi pomoglo da se od radikalne najave nasilnog "oslobađanja Skupštine Vojvodine" izvuče čista obraza - da se uoči mitinga nije dosetio da na licu mesta uz glasanje protestanata, raspusti tu skupštinu i formira Veliko narodno veće Vojvodine, u koje bi, pre raspisivanja vanrednih izbora, ušli (malobrojni) savezni, republički i pokrajinski poslanici, te (mnogobrojni) odbornici iz redova demokratski orijentisanih partija izabrani na tlu Vojvodine 1996. godine. Tim potezom se sadašnja akcija raščišćavanja Miloševićevih političkih ruševina u Vojvodini oslonila na tradiciju, toliko važnu u vojvođanskom mentalitetu. Jer, i čuvena Majska skupština Srba u Ugarskoj, održana 1848. u Sremskim Karlovcima, a i isto toliko poznataVelika narodna skupština Vojvodine, sazvana u Novom Sadu 1918, na kojoj je izglasano "sajedinjenje sa Srbijom" - izabrane su na sličan način. Osim toga, nerealistično zakazivanje svakodnevnih protesta koje je nametnuo Savez za promene sa Velikom narodnom skupštinom dobija sadržaj - pa će taj organ (dok ovaj tekst bude u štampi) moći svakog dana da izlazi u javnost s nekim svojim odlukama i zaključcima. Treća za Čanka i Isakova zgodna okolnost je to što ovako formirana Velika skupština na izvestan način izbacuje iz igre vanparlamentarne autonomističke snage, koje sve više gunđaju da su ova dva lidera obolela od neizlečive narcisofilije, te da suviše šuruju sa srbijanskim politikantima i zapostavljaju vojvođansko pitanje.

Čankov poziv da se ne ide na nasilno zauzimanje Skupštine Vojvodine i da se učesnici mitinga do nje samo prošetaju većina prisutnih je dočekala s razumevanjem (da ne kažemo s olakšanjem). Izgleda da je i policija na vreme o tome bila obaveštena, jer ogromnu kolonu protestanata pred Banovinom (spolja) nije dočekalo više od dva-tri policajca, a koliko ih je bilo unutra - to se ne zna. Uzgred, u blizini ove zgrade primećena su samo dva mala kamiončića lokalne fabrike stakla "Alba", sa možda dvadesetak novih stakala za prozore. No, na kraju ni ta stakla nisu prodata Republici Srbiji, kako bi ih ova, posle dosta složene procedure, odobrila najvišem organu Autonomne Pokrajine Vojvodine, za eventualnu zamenu okana koja bi možda nastradala u odbrani integriteta Srbije.

Prvi dan zakazanih stalnih građanskih protesta, dakle, u Novom Sadu je počeo dosta uspešno, ali organizatori su svesni da ovaj grad nije navikao da levantski svaki dan "zazjava na ulici", pa razmišljaju da ipak razrede mitinge dok Milošević potpuno ne razori i svoju sopstvenu vlast.