Kako je nestala jugoslovenska spoljna politika

Diplomatija non grata

Kakva je to diplomatska služba čijim je čelnicima zabranjen ulazak u najvažnije evropske zemlje, kojoj strani zvaničnici ne dolaze u posete, koja, sve zajedno, ni sa kim ne komunicira niti ima o čemu da razgovara? Odgovor je - jugoslovenska diplomatija

Ministar spoljnih poslova SRJ Živadin Jovanović krenuo je 19. septembra u Njujork na zasedanje Generalne skupštine Ujedinjenih nacija ispraćen fanfarama režimskih medija. Slavodobitno je saopšteno da će ministar tokom desetodnevne posete razgovarati sa kolegama iz više od četrdeset zemalja i prezentirati naše viđenje stanja na Kosovu.

Prećutano je da je američka vlada Jovanoviću za boravak na teritoriji SAD postavila iste ponižavajuće uslove koji su 1993. godine važili za Radovana Karadžića kad je dolazio na mirovne pregovore u UN - to jest da će mu kretanje biti ograničeno na zgradu UN-a na Ist riveru, jugoslovensku misiju i, eventualno, najbliži komšiluk. Ista pravila važiće za Bratislavu Bubu Morinu, saveznog ministra za izbeglice i raseljena lica (i visokog funkcionera JUL-a), koja putuje s Jovanovićem.

IZASLANIK ZLOČINCA: Čak i da nije takve manifestacije političkog stava Vašingtona, kakav može biti ugled ministra spoljnih poslova koji zastupa državu čiji je predsednik, zajedno sa još četvoricom najbližih saradnika, pred međunarodnim sudom optužen za ratne zločine; kakav je rejting šefa diplomatije koji je nepoželjan u 15 najvažnijih evropskih zemalja?

Ministar Jovanović, osim toga, nije jedini diplomata čije je ime na spisku od trista i nešto ljudi koji ne mogu dobiti vizu za zemlje EU. Tu su pedantno pobrojani i Zoran Novaković, Jovanovićev zamenik; Zlatan Kikić, pomoćnik za bilateralu (koji čeka agreman, saglasnost zemlje prijema za ponuđenog ambasadora, Turske da ode tamo za ambasadora); Nebojša Vujović, pomoćnik ministra, doskorašnji predsednik Komisije savezne vlade za saradnju sa KFOR-om, pre toga otpravnik poslova ambasade u Vašingtonu.

Još nekoliko ambasadora, koji se upravo spremaju u evropske predstavnice, nalaze se na spisku persona non grata u EU - na primer Jugoslav Kostić, bezbojni ali zato večiti socijalistički funkcioner koji je u vreme raspada Jugoslavije bio član Predsedništva SFRJ iz Vojvodine i koji se upravo sprema da zastupa interese naše zemlje u Rumuniji. Tu je i Zoran Vujović, bivši savezni ministar za saobraćaj, nedavno imenovan za ambasadora u Hrvatskoj.

Nije mnogo utešniji ni spisak novoimenovanih ambasadora koji nisu na tom spisku EU. U Bugarsku se, recimo, sprema Dušan Čukić, Miloševićev politički pregalac u medijskoj sferi. Doduše, sprema se već duže vreme: još od Nove godine čeka agreman iz Sofije. Pristojnim rokom za davanje agremana se, inače, smatra rok od mesec dana, posle kojih država koja upućuje ambasadora obično shvati da njen izabranik nije po volji domaćina, pa predlaže novog. No, ti običaji u jugoslovenskoj diplomatiji ne važe, a osim toga - ko zna? Možda i dobije agreman. Ratomir Vico, dugogodišnji srpski funkcioner, već posle šest meseci ga je dobio iz Madrida, i krenuo na novo radno mesto.

IZABRANICI: Ko su, dalje, diplomatski izabranici režima? Radoš Smiljković, u vreme Miloševićevog uspona zapamćen po receptu rešavanja političkih sporova koji je glasio "na ljutu ranu - ljutu travu", odlazi za ambasadora u Beč. U Varšavu ide bivši generalni sekretar MIP-a Radovan Matović, koji je na to mesto stigao iz ministarstva kulture (gde je upoznao i stekao poverenje Milana Milutinovića). Guljbehar Sabović, učesnica konferencije u Rambujeu u svojstvu pripadnika turske manjine na Kosovu, javnosti poznata po tome što je duge konferencijske dane prekraćivala tražeći usluge pedikira i manikira - nedavno postade jugoslovenski ambasador u Kairu. Petar Janković, bivši šef SID-a (Službe za informacije i dokumentaciju, odnosno obaveštajne službe MIP-a), odlazi za ambasadora na Kipar. Ukratko, diplomatska mesta u Evropi dobijaju samo ljudi sa dobrim ličnim vezama u vrhu vlasti (konzul u Lionu, recimo, nedavno je postala žena preuzeta iz Skupštine grada). Kako saznajemo, svako imenovanje najpre prolazi kroz Glavni odbor Socijalističke partije Srbije, mada najveći neformalni uticaj na izbor kadra izgleda ima JUL (u krugovima profesionalnih diplomata u Beogradu kao ilustracija ovog poslednjeg najčešće se pominje ime Dojčila Maslovarića, ambasadora pri Vatikanu, koji od diplomatije navodno najbolje zna - Miru Marković). Diplomatski profesionalci, kojih je u MIP-u ipak nešto malo ostalo, mogu se u najboljem slučaju nadati mestima u Africi ili Aziji. Inače, SRJ ima otprilike upola manje ambasadora u svetu (sveukupno možda pedesetak) nego što je imala SFRJ.

ORAHOVA LJUSKA: No, na ovaj prilično depresivni spisak može se gledati i iz utešnog ugla: naše diplomate ionako slabo šta rade po svetu, pa i nije tako važno ko su i kakvi su. U krugovima bliskim jugoslovenskoj diplomatiji može se čuti da predstavnici SRJ uglavnom žive kao u orahovoj ljusci: retko se s kim sreću, a još ređe o nečemu ozbiljnom razgovaraju. Uglavnom nastoje da ostanu u zemljama gde su poslati, da nađu neki poslić i iškoluju decu.

Ni njima se, međutim, ne može pripisati glavna krivica za takvo stanje stvari. SRJ pod Slobodanom Miloševićem nema, i od svog nastanka, nije imala formulisanu spoljnu politiku koju je, na primer, predložio MIP, prihvatila Vlada i usvojila Skupština. Spoljnopolitičke poteze od početka vuče isključivo Milošević, bez obzira na kojoj se funkciji nalazio i njemu profesionalna diplomatija uopšte nije potrebna. Od MIP-a se, recimo, nije očekivalo da 1995. godine pred UN, na primer, iznese pitanje Zapadne Slavonije posle "Bleska" ili Knina posle "Oluje". Dan pošto je pala Zapadna Slavonija, kolegijum MIP-a se sastaje, ali taj događaj - a još manje zločine počinjene nad Srbima - ne stavlja na dnevni red. Moguće objašnjenje takvog skandala je da se Milošević sve prethodno dogovorio s Franjom Tuđmanom, te nije bio zainteresovan da se "talasa". Poznato je, takođe, i da je Milošević u Dejton vodio trojicu iskusnih ljudi iz MIP-a, ali ih za sve vreme trajanja konferencije ništa nije pitao.

S obzirom na takvo stanje stvari, sistematsko rasturanje diplomatske službe obavljeno pod aktuelnim režimom sasvim je logično.

RASTURANJE SLUŽBE: SRJ je nasledila kadrovski i tehnički uglavnom netaknutu diplomatiju SFRJ (početkom devedesetih u MIP-u je bilo zaposleno između 1300 i 1500 ljudi). U proleće 1992, međutim, počinje čistka. Najpre je od svakog zaposlenog traženo da u roku od šest meseci dostavi potvrdu o državljanstvu novonastale SRJ. Zaposleni iz drugih republika nisu mogli te potvrde da dobiju, čak i ako su celog života živeli i školovali se u Srbiji, a samo su im roditelji - recimo posle Drugog svetskog rata - odnekud došli u Beograd. Nikakvi pokušaji časnih ljudi iz te kuće da zadrže provereno sposobne diplomate poreklom iz drugih republika nisu pomogle: ima informacija da je MIP kolegama iz MUP-a dostavio spisak određenih ljudi sa instrukcijom da im se u pomenutom roku ne izdaju potvrde o državljanstvu - što je automatski značilo da gube posao.

Kao ključni čovek za ovu fazu čišćenja MIP-a najčešće se pominje Zoran Janaćković, koji je kao predsednik MOK SK Južnomoravskog regiona krajem osamdesetih pomogao Miloševićeve napore da uzme vlast u Srbiji. Janaćković je posle Miloševićevog ustoličenja oko pola godine bio šef Državne bezbednosti Srbije, da bi potom prešao u MIP gde je neko vreme bio neraspoređen. U vreme vlade Milana Panića dobija zvanje ambasadora i kreće na posao čišćenja MIP-a. Na novom poslu je navodno imao nesebičnu pomoć Duška Bogdanovića, srpskog kadra, kasnije pomoćnika ministra za konzularne poslove a trenutno ambasadora u Libiji, i Dragana Jeremića, kasnije ambasadora u Bonu. Postavši šef Službe informacije i dokumentacije, Janaćković je dobio mogućnost da se u potpunosti razmahne. Njegovo shvatanje posla dovelo je do toga da - kako tvrde dobro obavešteni izvori - nikad nije napravljena obaveštajna procena raspada diplomatske službe SFRJ, odnosno obaveštajnih prodora koji su odatle usledili. Recimo, čovek koji je u bivšoj državi u SID-u bio zadužen za praćenje emigracije otišao je u SAD. Šta je on prilikom debrifiranja ispričao Amerikancima o MIP-u i ljudima u njemu? Šta su njemu slični ispričali Nemcima i drugima? Koje su dokumente poneli sa sobom? To se Janaćković izgleda nije potrudio da sazna, ali je zato vreme provodio vredno prekopavajući dosijee zaposlenih. Iz SID-a odlazi na novouspostavljeno mesto generalnog sekretara MIP-a, gde je pogotovu imao prostora da isteruje nepodobne. U drugoj polovini devedesetih odlazi za prvog ambasadora SRJ u Makedoniju, gde je odmah stekao slavu time što je za početak najurio 12 ljudi iz ambasade. Janaćkovićev naslednik na mestu generalnog sekretara, već pomenuti Radovan Matović, nastavio je posao pretresanja kadra i raspoređivanja imovine Diplomatskog stambenog preduzeća lojalnima, a i velikih para od konzularnih taksi koje su u vreme sankcija, umesto da budu uplaćivane u savezni budžet, preusmeravane u MIP kao dopunski izvor finansiranja. U njegovo vreme je, međutim, metod čistki bio nešto suptilniji: pravile su se reorganizacije, ukidala radna mesta, pa su ljudi po tom osnovu gubili posao - ništa lično, znate, ali takva je situacija.

ISKUSTVA DRUGIH: Kad se podvuče crta, ispostavlja se da jedino Srbija, od svih država nastalih raspadom bivše Jugoslavije, nije iskoristila svoj profesionalni diplomatski kadar (i ujedno jedina nije regulisala pitanja svog međunarodno-pravnog statusa, odnosno nije član nijedne relevantne međunarodne organizacije ili institucije).

Nije ni to nelogično - ostale bivše republike, sad i Crna Gora, aktivno izgrađuju svoju diplomatiju, koncentrisano rade na svojoj afirmaciji u svetu, pa su bez predrasuda preuzele "svoje" profesionalce iz nekadašnjeg Saveznog sekretarijata za inostrane poslove. Primera ima mnogo. Ignac Golob, ambasador SFRJ u Meksiku, dugogodišnji predstavnik bivše države u UN-u i pomoćnik ministra spoljnih poslova nekadašnje zajedničke države, postao je pomoćnik ministra i savetnik u MIP-u Slovenije. Neven Madej, ministar savetnik u Atini u vreme postojanja SFRJ, sad je spoljnopolitički savetnik hrvatskog predsednika Tuđmana. Stanko Nik, odrastao i školovan u Beogradu, ambasador i savetnik u SSIP-u, postao je ambasador i u MIP-u Hrvatske. U Ministarstvu spoljnih poslova BiH balkansku saradnju koordinira Srđan Kerim, bivši pomoćnik ministra u SSIP-u. Doskorašnji pomoćnik makedonskog ministra spoljnih poslova Jordan Panev bio je prvi sekretar u SSIP-u, dok je Naste Čalovski, nekadašnji ambasador SFRJ, postao u samostalnoj Makedoniji ambasador u Njujorku. Za predstavnika Crne Gore u Sloveniji nedavno je imenovan Branko Lukovac, takođe ambasador u ministarstvu spoljnih poslova bivše države. Pretpostavlja se da bi takva predstavništva, koja Crna Gora otvara po svetu već nekoliko godina, uskoro mogla prerasti u diplomatska predstavništva samostalne Crne Gore. MIP SRJ sa tom republikom i inače uglavnom više nema nikakve veze. Međunarodna zajednica sa Podgoricom komunicira direktno, mimo Beograda, a Crna Gora ne priznaje saveznu vladu, pa samim tim ni MIP, ni sadašnju spoljnu politiku.

Kosovo u kontekstu jugoslovenske diplomatije jedva da više ima smisla i pominjati - tamo od stranih zvaničnika dolazi ko kako hoće, čak ni ne obaveštavajući o tome MIP. Sve zajedno, ta institucija - u meri u kojoj funkcioniše - funkcioniše kao institucija Srbije bez Kosova. Je li to nešto za čuđenje? Nije.

Čekajući međunarodnu rehabilitaciju

Dijagnoza koju postavlja Dušan Lazić, ugledni diplomata u prethodnoj Jugoslaviji, glasi: "Nepostojanje celovite, politički racionalne i realistične spoljne politike koja bi se zasnivala na uravnoteženim i verodostojnim procenama stvarnih mogućnosti, interesa i potrebe zemlje i građana."

U uvodnom izlaganju pripremljenom za okrugli sto Beogradskog centra za ljudska prava o spoljnoj politici Jugoslavije, Lazić podseća da je predsednica haškog tribunala Gabrijela Kirk Mekdonald pre izvesnog vremena nazvala SRJ "državom odmetnikom od međunarodne pravde i utočištem optuženih za ratne zločine", i da ta izjava odražava osnovnu predstavu o SRJ i Srbiji u demokratskim zemljama. SRJ je više objekat nego subjekat međunarodnih odnosa, i u stalnom je sukobu sa svetom, kaže Lazić, dodajući da tvrdnje o "mračnim međunarodnim zaverama" i hegemonizmu "novog svetskog poretka", čiji je navodni cilj da razbije, destabilizuje i uništi našu zemlju i uspostavi "marionetski režim", jačaju ksenofobiju i klimu za konfrontacije.

SRJ se može svojom spoljnom politikom porediti samo sa Irakom, Libijom, Severnom Korejom i drugim totalitarnim državama koje su u stalnim sukobima sa svima redom. Na izolovanosti zemlje počiva monopol političke i ekonomske vlasti, Jugoslavija se proglašava za najstabilniju i najnezavisniju zemlju i faktor mira u regionu, koji je glavna smetnja geostrateškim političkim i ekonomskim aspiracijama i zbog toga izložena najvećim pritiscima "svetskih moćnika", posebno SAD.

Retki gosti

Od NATO bombardovanja do danas niko od stranih državnika ili zvaničnika nije došao u posetu SRJ - ako izuzmemo Aleksandra Avdejeva, pomoćnika ruskog ministra spoljnih poslova, koji se sastao sa Miloševićem i Jovanovićem, ali po prvi put i sa predstavnicima opozicije.

U suženom diplomatskom koru u Beogradu nema, naravno, diplomata vodećih zapadnih zemalja (SAD, Velike Britanije, Francuske i Nemačke), s kojima je Jugoslavija prekinula diplomatske odnose čim je počelo bombardovanje. Ne postoje nikakve indicije da bi ti odnosi pod Miloševićevim režimom mogli biti obnovljeni. Sa jugoslovenske strane ne postoji nikakva volja za tim, naprotiv; a i da postoji, skoro je nezamislivo da bi vlade tih zemalja imenovale ambasadore koji bi onda morali da predaju akreditivna pisma (u kojima se tradicionalno prenose pozdravi jednog šefa države drugom i izražavaju želje za unapređivanjem saradnje) suverenu koji je optužen za ratne zločine.

Iz zemalja EU i NATO-a, u Beogradu su trenutno ambasadori Španije, Italije, Grčke, Portugala, a nedavno se vratio i ambasador Turske. Od ostalih, tu su ambasadori Rusije, Švajcarske, Indije, Brazila, Australije i, od pre nekoliko dana, novi ambasador Iraka. Njegov dolazak oglašen je na prvoj strani "Politike", što nigde u svetu nije običaj budući da se razmena diplomatskih predstavnika smatra normalnom pojavom. "Politika" naglašava da je dr Sami Sadun Kati preneo Miloševiću "srdačne pozdrave i najbolje želje iračkog predsednika Sadama Huseina za dobrobit našeg naroda i dalji uspešan razvoj naše zemlje". Ambasadora Katija primio je i Vojislav Šešelj, pozdravljajući pri tom Huseina kao "velikog borca protiv američkog imperijalizma i hegemonizma", jer nam je američki hegemonizam "zajednički neprijatelj".

Nezavisno od toga odakle dolaze, izgleda da strane diplomate ovde nemaju previše posla, da sa MIP-om uglavnom kontaktiraju po konzularnim pitanjima. Od stranaca, u MIP ovih dana najčešće dolaze predstavnici međunarodnih nevladinih i humanitarnih organizacija.

Opozicija i ekselencije

"Opozicija - a posebno SPO - u potpunosti je preuzela spoljne poslove Jugoslavije, jer zvanična diplomatija ne samo što ne može da putuje nego su i spoljna politika i diplomatija ispod svakog kriterijuma", ocenjuje za "Vreme" dr Ognjen Pribićević, savetnik Vuka Draškovića. On podseća da je predsednik SPO-a bio u Grčkoj i Italiji gde se sastao sa ministrima spoljnih poslova, dok ga je u Rumuniji primio i predsednik države. Teme razgovora bile su demokratizacija Srbije i Jugoslavije, Kosovo, humanitarna pomoć. Glavni rezultat tih susreta, po Pribićeviću, jeste to što se Jugoslaviji koliko-toliko omogućava da učestvuje u međunarodnim kontaktima.

I Zoran Đinđić, predsednik Demokratske stranke, posetio je u poslednje vreme desetak evropskih država - među kojima Norvešku, Švajcarsku, Češku, Slovačku. Đinđić ima tradicionalno dobre veze sa Nemačkom, Austrijom i Britanijom, a nedavno je razgovarao i sa jednim od najuticajnijih ruskih političara Viktorom Černomirdinom.

Međutim, kako za naš list primećuje lider demokrata, jedan od znakova bolesti ovog društva je što se dobre veze u svetu smatraju političkim minusom.

Đinđić inače kaže da je posebno ponosan na dobru saradnju sa susedima - nedavno je bio u Mađarskoj, Bugarskoj i Rumuniji, a sprema se i u Makedoniju. Baš ta saradnja, kaže, znatno podiže ugled stranke u Evropi.

"Svet nas na unutrašnjem planu gleda kroz to da li smo u stanju da se ujedinimo, a na spoljnom umemo li da sarađujemo sa susedima", tumači Đinđić, dodajući da Milošević greši što misli da treba razgovarati samo s Rusima i Amerikancima. "To može biti tačno samo ako zastupaš još deset zemalja, kao što je to činio Broz", kaže predsednik DS.

Prof. Vojin Dimitrijević, direktor Beogradskog centra za ljudska prava pominje još jednu mogućnost međunarodne saradnje opozicije - povezivanje programski sličnih stranaka. "U Evropskom parlamentu poslanici se grupišu po orijentaciji, a ne po zemljama iz kojih potiču. Vladajućim strankama takva saradnja nije pošla za rukom. Saradnja levice je tradicionalno bolja jer je po usmerenju internacionalistička, ali SPS i JUL su stranke pseudolevice - i to je u svetu prepoznato. Desnica, u našem slučaju radikali, teže se povezuje jer su to po pravilu ultranacionalističke stranke."

Na opozicionoj sceni Srbije najbolje međunarodne veze te vrste imaju stranke levog centra. Dimitrijević, jedan od naših najpoznatijih stručnjaka za međunarodno pravo, procenjuje da bi Građanski savez Srbije i Socijaldemokratska unija uskoro mogle biti primljene u Socijalističku internacionalu u statusu posmatrača. Konkretne koristi od takve saradnje vidljive su iz primera GSS-a koji ima dobre veze sa Zelenima u Nemačkoj, stranci kojoj pripada ministar spoljnih poslova Joška Fišer. Tako je Fišer nedavno pozvao nekoliko ljudi iz GSS-a na berlinski skup o situaciji u Srbiji.