Simbolička veš-mašina

Gledajući da promoviše ovu zgradurinu u Simbol Otpora, ovdašnja Nomenklatura uvaljuje svoj privatni rat protiv ostatka kosmosa svima nama u zajedničko vlasništvo

"Volim Ce-Ka, jer je za čoveka"; ovako je nekada pevao nesrećni Oskar Davičo, megatalentovani pisac ovog jezika od čijeg talenta je bila jača jedino njegova zaluđenost totalitarnom komunističkom ideologijom. Ova neobična boljka - inače prilično raširena sredinom ovog veka - vodila ga je ka ispevanju čak i većih bisera od navedenog, poput poeme o Drugu Marku (alias Aleksandru Rankoviću, do dan-danas kultnoj figuri među srpskim ilijama čvorovićima), ili do skojevskih romanesknih gnjavaža, za koje je obilato nagrađivan (i po tri uzastopne NIN-ove nagrade!) ama slabo, vrlo slabo čitan.

No, pustimo duh i kosti pesnika na miru. Ce-Ka, kojeg je Davičo, eto, toliko voleo, prilično ga je nadživeo. Sada je, izgleda, i tome kraj. Imperijalistički nadahnut mržnjom prema svemu što je Progresivno, Mrski Agresor je proletos, u svom krvavom piru, temeljito izbušio nekadašnju zgradu Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije na beogradskom Ušću. Ovaj soliter od blizu trideset spratova stoji danas na "strateškom mestu", vidljiv iz skoro celog grada, kao avetinjska, podlokana ruina koja - tako bar laiku izgleda - može svakog časa da se stropošta na glave prolaznika. Zlobnik bi pao u iskušenje da kaže da je to gotov dokaz mogućnosti materijalizovanja ideja: ako nas je komunistička ideologija kecala u mozak a represivna praksa lupala po glavi, sada smo u opasnosti da nam se stakleno-čelično ovaploćenje Ideološkog Centra sruči pravo na čelo. A sve to, da stvar bude apsurdnija, zahvaljujući raketaškom trudu Zapada.

Još tokom rata čule su se prve bistroglave ideje šta bi valjalo učiniti s ovom monumentalnom ruševinom. Moj lični favorit je ekscentrični predlog da se zgrada nekako konzervira u sadašnjem stanju, ne bi li svetu i budućim generacijama svedočila o Bezumlju Agresora i o dostojanstvenom otporu Progresivnih Snaga. Iako stvar zvuči prilično izazovno - i nekako je u skladu s julovskim senzibilitetom i ljubavlju ka voluminoznoj praznini - čini se da će majstori-zidari ipak učiniti sve što bude moguće da se zgrada obnovi, a ako se to pokaže neizvedivim, da se na istom mestu sagradi druga. Naravno, sa istom namenom i u posedu istih vlasnika: SPS-a i JUL-a. Otkriću vam jednu malu tajnu: ako do toga dođe - a doći će - izgradnju novog CK-a finansiraćete svi vi, baš kao što su vaši roditelji izgradili onaj prethodni. Doduše, možda vašem detetu trebaju nove patike, ali priznaćete i sami da patike nemaju Idejnu Težinu, a kamoli Simbolički Značaj, i da je njihova uloga u Otporu Agresoru zanemarljiva. Obaška što je to ionako imperijalistički izum. To što vi mislite da vas nepripadnost narečenim partijama oslobađa obaveze da gradite i(li) obnavljate njihova gnezda samo je vaš problem: kad Naprednima nešto treba, oni uzimaju, a kad uzimaju - nemaju običaj mnogo da pitaju. E, druže, da je Lenjin pitao Kerenskog sme li da izvede revoluciju, nikada ne bi bilo Velikog Oktobra!

Ono zbog čega je priča o budućnosti famoznog Ce-Ka stvar od "šireg društvenog značaja" nije samo fakat da će "avangarda proletarijata" ponovo posegnuti poduboko u naše buđelare da bi sebi ugodila, nego i njena "simbolička težina". Gledajući, naime, da promoviše ovu ružnu zgradurinu odbojne namene u nekakav Simbol Otpora, ovdašnja Nomenklatura zapravo čini mnogo veći crimen od onog finansijskog: uvaljuje svoj privatni rat protiv ostatka kosmosa svima nama u zajedničko vlasništvo. Malo je, dakle, što smo gurnuti da nemoćno statiramo u apsurdnom, siledžijskom obračunu Miloševićevog čekića i NATO-ovog nakovnja, u kojem smo bili unapred otpisano, dvostruko kolateralno topovsko (avionsko) meso, nego sada još treba i da, zahvaljujući učinku ratne destrukcije, revalorizujemo "simboličko" značenje ove zgrade: umesto da i nadalje bude ono što zapravo jeste - simbol totalitarne, uzurpatorske, jednopartijske vladavine samoproglašene "elite naprednog čovečanstva" (uglavnom sastavljene od polupismenih đilkoša u "ranoj" fazi i epohalnih secikesa u poznijoj), zgrada CK SKJ sada treba da izroni iz ideološke veš-mašine kao mirišljav i svež nad-ideologijski simbol Narodnog Jedinstva. A svaka priča o Jedinstvu - toliko valjda znamo - uvek je priča o jedinstvu-oko-onog-koji-priča. Drugim rečima, nova varijanta pogubnog, pred-modernog, totalitarnog mita o "slozi" koja "Srbina spasava". Tako se, dakle, udružena Nomenklatura sprema da nam, osim pokrivanja svojih troškova, velikodušno uvali i krivicu. A ako "svi" delimo krivicu, onda se ne postavlja pitanje lične ili grupne (državno-partijsko-nomenklaturne) odgovornosti. I onda je, u tako uvrnutom simboličkom poretku vrednosti, sasvim zamislivo i da notorni Ce-Ka figuriše kao nešto na šta treba arčiti ono malo sirotinje što nam je preostalo.

Čisteći tragove ranijih i aktuelnih nepočinstava u ovom ideološkom vešeraju, Nomenklatura, dakako, misli i na vlastitu berićetnu budućnost: iako će učiniti doslovno sve da "postmiloševićevska era" nikada ne nastupi, ona mora da spremi i rezervnu varijantu, da predvidi scenario najgoreg slučaja. Ako stvari krenu po zlu, treba osigurati odstupnicu i rezervni položaj: iskustva nekih drugih razvlašćenih komunističko-socijalističkih partija istočne Evrope govore da je najvažnije na vreme namaknuti što više novca, nekretnina i medijskog uticaja. Ce-Ka je, i simbolički i praktično, tu od krucijalnog značaja: radi se o ogromnom, skupocenom poslovnom prostoru u centru grada. Osim toga, njegov vrh je idealno mesto za antene "privatnih" radio i TV stanica koje trenutno služe kao zabavno-moronizujući odsek režimskog "dnevnog boravka", a ako prigusti poslužiće kao medijska odstupnica Nomenklature koja bi bila, recimo, odsečena od RTS-a i(li) "Politike". Zato su, odmah po okončanju rata, na vrhu Ce-Ka žurno nikle nove antene starih elektronskih "klijenata" režima. Zgrada je, dakle, razbucana i spaljena do temelja, ali sa vrha i dalje leprša i veselo nam maše Duh Banalnosti, ideološki i praktično upotrebljive, i čeka pogodan trenutak da se "aktivira". Čista pobeda duha nad materijom, zar ne?!

Nedoumice oko Ce-Ka znak su uznemirenosti i nervoze u Nomenklaturi - koja se užurbano sprema za moguće teške i neizvesne dane - ali i znak njene rešenosti da istraje do (i preko) svih poznatih granica, šta god se dogodilo. Ona se, dakle, sprema da; 1. ne ode; 2. ako i ode, da zapravo - ne ode. I da nadživi, ako treba, i grad i zemlju koji su je rodili i odnjihali, pa sada pravedno ispaštaju. Zato će buduća sudbina ove dimljene zgrade biti nepogrešiv odraz sudbine jednog društva.