Novo čitanje Kiša

Misterija stvaranja

U Vitenbergu se, dakle, u stvari neba ponovo umešao um koji hože da saopšti ljudsku istinu truda i spoznanja... Čitanje i proučavanje dela Danila Kiša prilog je onome što nam je danas najneophodnije, jer je srpska kultura jedino što može pomoži našem neveselom opsatnku na Balkanu

Ima mnogo mesta u kojima se može održati skup posvećen delu Danila Kiša, mesta koja je pisac za života voleo i posećivao i onih u kojima se čita i poštuje njegovo delo, ili posebno čuva spomen na ovaj čudesni stvaralački lik koji nas je prerano napustio - ovog leta navršilo se već deset godina od njegove smrti. No ako bi neko poželeo da između svih zanosnih mesta koja nas neodoljivo privlače odabere neko koje bi sa stanovišta duhovne istorije čovečanstva bilo najprikladnije da se u njemu izrazi poštovanje velikom piscu, teško da bi za akademski omaž pronašao pozornicu bolju od jednog nevelikog grada na istoku Nemačke iz kojeg je reformacija krenula u svet. U Vitenbergu, koji se danas zbog toga zove i Luterštat, Martin Luter je zakucavši svoje teološke zahteve na crkvene dveri postavio čitavom zapadnom svetu odlučujući zadatak da ponovo pronađe svoju veru i sebe. Taj zadatak je oblikovao savremeni svet koji je umeo da iskoristi prednosti čoveka spremnog da pokuša ne samo slepom verom, nego razumom i razumnim delanjem da se vine do nebeske tajne, da ponovo, kao da navike i tradicija ne daju odgovor na sva pitanja, umu i razumnom životu zada nebeski cilj. U tom katoličkom času protiv kojeg Luter ustaje, za nešto novca se moglo otkupiti svako počinjeno zlo, na berzi oproštajnica moć je sebi pribavljala mir i spokoj, dok Luter nije zatražio, zahtevajući nužnu moralnu obnovu, da čovek ponovo stane pred samog Boga, kao u nekom starozavetnom ogledanju.

U Vitenbergu se, dakle, u stvari neba ponovo umešao um koji hoće da saopšti ljudsku istinu truda i spoznanja. A Kiš je, eto te skrivene paralele, upravo poetički um uzvisio među stvaralačke sile. Misteriju stvaranja on je izložio propitujućem dejstvu uma, a poznavanje literature povezao je, u mnogo čemu i izjednačio po značaju, sa nadahnućem. Kiš je poetički reformator savremene srpske literature bez premca u ovom veku. On je i buntovnik kome su navike, učmala i lenja predatost nasleđenim pravilima nešto nepodnošljivo i mrsko. Pri tome je Kiš pitanja etike takođe stavio u prvi plan jer je u mislima morao biti strogi pravednik. Isti poetički um koji se uhvatio u koštac sa misterijom stvaralaštva tražio je od pisca da mu vek u kojem živi i svet u kojem se zatekao podnesu izveštaj o svojoj niskosti. Tu niskost otkrio je pre svega u totalitarizmu, fašističkom i boljševičkom, i u logorima u kojima se istina ovog terora najbolje ogleda. Niskost je video i u koterijama u kojima su se po pravilima tajnih bratstava književničke organizacije pisci uz zloban podsmeh delili na izvorne seljačke talente i obrazovane građanske pametnjakoviće.

Imao je Danilo Kiš tu sreću da njegovu desetogodišnjicu uzme pod svoje akademsko staranje profesor Angela Rihter, i da skup pod simboličnim nazivom "Danilo Kiš u polju koje povezuje etiku, literaturu i politiku" i poetičnim podnaslovom koji upućuje na odnos brisanja granica reprezentacije i "srušenih realiteta" bude održan u ovom lepom središtu reformacije. Zadužbina Leukorea omogućila je izvanredne uslove za rad, a sredstva za skup dali su Fondacija Tisen i Ministarstvo za kulturu pokrajine Zaksen-Anhalt. Tako je univerzitet Hale-Vitenberg, uz rukovodstvo prof. Rihter i pomoć njenih srdačnih saradnica, organizovao skup koji po naučnim rezultatima ima posebno mesto u nizu skupova koji su prošlih godina održavani u Cetinju, Budvi, Novom Sadu i Frankfurtu.

Trodnevno istraživanje različitih vidova književnog, esejističkog i polemičkog dela Danila Kiša počelo je svečanim otvaranjem i sadržajnim referatom prof. Rihter. Tatjana Pecer, iz Berlina, koja završava svoj doktorat o istorijskoj metafikciji u delu Danila Kiša, govorila je o etici i istoriografiji. Josip Osti, između bivše Jugoslavije, nakadašnjeg Sarajeva i sadašnje Ljubljane, između svojih pesničkih zanosa i jezika svojih uspomena (divnim imenom koje otklanja glupe sporove oko jezika kojim svi još uvek govorimo), bio je posvećen "po-etici" Peščanika. Pročitan je tekst o ideji postmoderne i delu Danila Kiša prof. Dagmar Burkhart iz Manhajma, koja je bila sprečena da prisustvuje, kao i prof. Mirjana Miočinović, koja je poslala zapažen tekst o Kišovim stilskim figurama. Prof. Slobodanka Vladiv-Glover iz Melburna, koja je čitavom skupu dala posebnu živost i komunikativnost, spremna za otvorenu, sadržajnu diskusiju i suverena u svim jezicima koji su se čuli, upustila se u složenu hermeneutičku egzegezu Enciklopedije mrtvih. Katarina Volf-Grishaber iz Minstera, Kišov prevodilac i takođe doktorant na Grobnici za Borisa Davidoviča, govorila je o literarizaciji fakata u ovom delu. Lakis Progidis iz Pariza, urednik časopisa "Atelje", čiji je jedan broj nedavno posvećen delu Danila Kiša, govorio je o odnosu enigmatične ljudske prirode i teksture Peščanika. Rajnhard Ibler iz Marburga izložio je viđenje pitanja umetničke strategije Enciklopedije mrtvih, a Jadranka Vladova iz Skoplja govorila je o distanci od vremena i od samoga sebe u Ranim jadima, a rad o pripovedačkom preoblikovanju prostora i vremena u istom delu priložiće prof. Novica Petković iz Beograda. Barbara Bajer iz Lajpciga govorila je o epskoj dimenziji subjektiviteta u Bašti, pepelu. Prof. Gabrijela Šuber iz Jene široko je kulturološki povezala Kiša i Jakova Ignjatovića u potrazi za otadžbinom. Prof. Andreas Lajtner iz Klagenfurta suočio je dela Kiša i Borhesa, a Aleksandar Graf iz Getingena je u slici zlatnog doba video susret Kiša i Dostojevskog. Pisac ovih redova, koji je posle svega što se sa nama dešavalo poslednjih meseci do Vitenberga stigao zahvaljujući velikom trudu i pažnji organizatora, u svoju davno prijavljenu temu o kulturnoistorijskom smislu poetike Danila Kiša uneo je i ona saznanja sa kojima se mora živeti posle iznova razrušenih gradova i oštećenih života, posle uništenog poverenja da se može ozbiljno računati na to da u svetu vlada neki bolji um. Zato je on skupu nastojao da pokaže kako Kišova poetika nije književni eksperiment nego nužan izraz saznanja da, kako Kiš kaže, u svetu nema pravde za ljude, pa čak ni za mačiće. I da se na pojmu intertekstualnosti, koji je važan za Kišovu poetiku, može nešto naučiti i o tome da internaciju mora da smeni otvoren i dobronameran dijalog koji treba da uspostavi proživljeno razumevanje razlika i internaraciju. Rezultati skupa biće dostupni u zborniku planiranom za iduću godinu, a o stepenu interesovanja svedoči ne samo to da je skupu prisustvovao znatan broj studenata, doktoranata i gostiju, nego i to da su se već četiri izdavača javila sa željom da objave ovaj zbornik.

Prijatnosti boravka u toplom Vitenbergu doprineli su i drugi programi koje je obuhvatilo leto kulture, a već prve večeri bio je koncert na gradskom trgu, koji je posle toga pretvoren u veliku pivnicu. Ni u Leukorei nisu tekli samo zahtevni akademski govori. Trebalo je odgovoriti i jednom drugom nevidljivom izazovu, onom koji lebdi nad ovim univerzitetom jer je Šekspir svog najpoznatijeg junaka, Hamleta, poslao na studije u Vitenberg. Potrebu za dramom i spektaklom zadovoljile su tri sjajne projekcije. Prvo smo gledali treću epizodu dokumentarne serije Goli život, koju je sa Danilom Kišom, potkraj piščevog života, u Jerusalimu snimio Aleksandar Mandić. Potresnu epizodu režiser i profesor propratio je odmerenim komentarima, a čitavom skupu dao je finu nijansu stvaralačke ležernosti, lične posvećenosti i komemorativne sete, koju smo tih dana delili svi koji smo poznavali i voleli Kiša. Peter Urban, pesnik i prevodilac, prikazao je svoj stari film, "nekonvencionalni dokument" s kraja šezdesetih, Između Marksa i Mikija Mausa, na kojem su Beograd i Jugoslavija delovali kao centri svetskih dešavanja, a Pekić i Kiš predstavljali književnost koja se rađa. Napokon, premijerno smo odgledali video kasetu posvećenu Kišu koju je osmislio i pripremio Filip David, jedan blistav rad prijatelja i znalca privrženog uspomeni koji je umeo da ostane u senci i pusti da Kišovi autobiografski i autopoetički tekstovi govore sami za sebe, dok se smenjuju slike i predeli na koje se oni odnose. Pomalo sentimentalan, kao što i treba da bude, lik Kišove mladosti će sa ove kasete opčinjavati i nove generacije Kišovih čitalaca.

Iz Vitenberga, kao sa književnog oporavka posle bestijalnosti koju je razvijeni svet nedeljama upražnjavao nad nama, vratio se pisac ovih redova u Berlin, zakrčen kranovima, sav u izgradnji, moćan u svojoj veličini i htenju da bude nova prestonica kontinenta, ali bez prefinjenosti utkane u tu izgradnju. Kiš nikada ne bi oprostio niskost nasilja kojem se budućnost Zapada povinovala, a Berlin ju je iskoristio da se rastovari odgovornosti za sva ranija nepočinstva. Emancipacija uma, reformacija čovekovog odnosa prema Bogu i svetu pribavili su Zapadu nesamerljivu moć, ali iz budućeg veka oseća se ledeni dah niskosti. Treba li bombe da padnu i na prestonice Zapada kako bi se u njima shvatilo o čemu je reč, da nasilje nije ništa bolje kada ga oni čine? Danas se na berzama koje odlučuju o doborobiti svih nas, u razmeni novih ceduljica, gubi osnovna humanistička nit koja povezuje savremenu istoriju čovečanstva. Duhovi poput Lutera i Kiša, u kojima vlada stvaralačka etika i spremnost da se pobune, nikada se sa tim ne mogu pomiriti. Zato je u Berlinu vredelo videti više od milion mladih ljudi koji kao na velikoj zabavi, obojeni, polugoli, ukrašeni, kao neki mladi varvari, odlaze da u muzici i igri pronađu stvarnost koja izmiče. Oni to zovu "lav parejd", nemajući ni nemačko ime za to. Dok idu, mnogi duvaju u pištaljke, svom silinom. U iste takve pištaljke duvali su građani ove zemlje pre dve godine tražeći da im se ne desi barem ovo kroz šta sada prolazimo, stisnuti između nepodnošljive vlasti i odvratnog sveta koji je svemu što je sa nama učinio dodao još i bombe. A pisac ovih redova, koji je u vreme protesta takođe bio u jednom nemačkom univerzitetskom gradu, gledao je kako za građansko dostojanstvo tog protesta nije bilo ni delića zanosa sa kojim je proslavljeno ovo mlado divljaštvo.

Prilike su jezive, ali se utoliko više mora poštovati trud boljih duhova koji su spremni da nas upoznaju i shvate, i utoliko je neophodnije da uprkos svakoj rezignaciji izađemo u svet i sa njim komuniciramo. Neki će posle svega što se ovde dešava pobeći, neki možda neće preživeti, neki će se u bezizlazu možda ubiti, neki će misliti kako su mudro pljačkali, a za mnoge od nas možda više nema spasa od bede i propadanja. Ovu zemlju, međutim, niko ne može odvući na Kipar, ni u Kinu, ni na Kajmanska ostrva, ona mora biti ovde gde jeste. Ko želi ili mora u njoj da živi, što god mislio o tom svetu mora naći načina da u njemu opstane, i da se u svetu predstavi tako da ga on razume i prihvati. Čitanje i proučavanje dela Danila Kiša prilog je onome što nam je danas najneophodnije, jer je srpska kultura jedino što može pomoći našem neveselom opstanku na Balkanu.