"Odbrana" Holivuda

Let uljeza

Zašto domoljubni intelektualci greše kada se deklarišu kao vrli borci protiv "lažnih duhovnih vrednosti" koje nam, razornije od projektila sa osiromašenim uranijem, stižu decenijama sa "trulog Zapada"? Zato što nemaju pojma

Jeste li se posle ovoga što nam se dogodilo posumnjali u "duhovne vrednosti Zapada?" - bilo je obavezno pitanje u seriji intervjua "s istaknutim intelektualcima", koje je jedan beogradski dnevni list objavljivao u danima NATO agresije. Mnogi jesu. Posumnjali.

Bilo je tu pravih traktata o "duhovnom zagađenju" koje nam je decenijama stizalo sa te strane i koje je, glede večnosti, mnogo opasnije od razornih projektila. Način na koji su nas ti projektili lišavali pojma večnosti (ako se pod tim pojmom ovde još uopšte podrazumeva nešto što tek treba da se dogodi u budućnosti) predstavljao je krunski dokaz pravog karaktera tih tzv. duhovnih vrednosti (Zapada) jer, rekoše mnogi, sve se to odvija po "holivudskom obrascu". Holivud je, dakle, inspirisao, generisao i pokrenuo ovaj rat, a vodio ga je, valjda, lično Paja Patak. Ma koliko ovakvo tumačenje prirode jednog rata bilo brzopleto, plitkoumno, provincijalno i autistično, ovi emocionalno pregrejani istupi behu razumljivi, čak prirodni u danima bombardovanja, kada je promišljanje rata kao "produžetka" kulture teško moglo biti sasvim racionalno.

Rat je, međutim, završen. Ili se bar meni tako čini. No, ona "teorija" o njegovoj holivudskoj provenijenciji, ponovljena toliko puta iz raznih autoritativnih usta, ostala je opšte mesto u diskursu "kola-kola sindroma" domaćih intelektualnih neopatriota. Tako se rat, koji uvek jeste produžetak nekog "kulturnog modela", sada "produžava" kao kultura. Optužiti jednu šećernu vodicu (koja, ipak, osvežava najbolje) za ratne gnusobe svakako je nepravedno - osim što je, fakat, potpuno glupo. Ipak, takav se poželjno-plitkoumni "antiamerikanizam" susreće ovde posvuda, od kinematografije do "lakih nota"; on je postao "refleks" o kome se više ne pita.

DOKLE, AMAN, TO NASILJE?!: Tako je jedan moj prijatelj, istaknuti umetnik, odgovarajući negde na pitanje kako zamišlja "duhovnu obnovu" Beograda, sasvim u skladu sa politikom "oslanjanja na sopstvene snage", rekao da nje - "duhovne obnove" - nema bez radikalne amputacije "amerikanskih uticaja", te je predložio zabranu buduće izgradnje "odurnih (američkih?) soliterčina" i daljeg prikazivanja holivudskih filmova koja su (odurna?) propaganda nasilja.

Mali paradoks ove izjave počiva u tome da je ona, u kontekstu svog trenutka, bila najeklatantniji izraz kulturnog "amerikanizma" u ključu aktuelnih aspiracija i ciljeva tamošnjeg političkog establišmenta. Jer, baš u danima kada su njegovi bombarderi temeljno "patosirali" Srbiju, Klinton se u nekom govoru takođe oštro okomio na Holivud sa istim argumentom - mnogo je, bre, nasilja u američkim filmovima! Logika stvari upućuje na zaključak da je Monikin bivši dečko, opravdano zabrinut porastom masovnih ubistava po američkim studentskim kampusima, u tamošnjim srednjim i osnovnim školama (slede obdaništa), ovu osudu Holivuda izrekao potpavši pod staromodnu tezu da (loši) filmovi loše utiču na mladež. Ne. Mada sumnjam da je svestan toga, Bili "The Sax" je suštinski ljut na Holivud otud što njegovi filmovi, ili bar neki od tih filmova, još otvoreno govore o Americi kao nasilnom društvu, o nasilju kao pravoj prirodi američkog "state of mind", čija se principijelnost - principijelnost nasilja - podjednako oličava "humanitarnim ratovima" koliko i likom nevoljenog, bubuljičavog Džonija koji je uzeo pušku da pobije prvu petorku školskog košarkaškog tima i pegavu devojčicu iz treće klupe.

HOLIVUD? KOJI HOLIVUD?: Je li, dakle, Holuvid zbilja kriv za sve? Oni koji su, ovde, ali i u "kulturnim prestonicama" Evrope, spremni da se u to zakunu žrtve su elementarne neobaveštenosti. Naime - koji Holivud? Za većinu osvešćenih filmofila (u kakve se, nepozvan, trpam) Holivud više ne postoji. Kao što više ne postoji ni (prava) američka kinematografija. Ono što se danas pod tom "trade mark" uglavnom prodaje po svojoj imbecilnosti zbilja sliči "humanitarnoj intervenciji" kakvu smo preživeli (mislim na "Dan nezavisnosti" i srodne mu splačine). No, i tako, teško da taj talog retardiranog infantilizma može biti identifikovan kao "idejna matrica" poduhvata našeg "kolateralnog kažnjavanja", budući da je, upravo obrnuto, sve to tek nuzgredni proizvod (škart) one iste "strategije duha" koja nam je priredila ovo samrtno proleće.

Holivud je, poput Srbije, takođe žrtva. On (kao "industrijski toponim") i ne pripada više Americi, koja je, u stara vremena, bila tek jedan njegov deo. Njime danas poglavito upravlja japanski kapital, prilagođavajući tamošnju produkciju sve više modelu crtanih filmova iz "zemlje izlazećeg sunca", za koje se pri zdravoj pameti može reći samo to da su kretenski; no, istini na volju, "kosooki majstori kapitala bez granica" to ne čine iz neke posebno zle namere već otud što, mada "duhovno otuđeni" u zapadnjačkom svetu, nepogrešivo osećaju trendovsku konjukturnost ovog trenutka "natovske" multikulturalnosti. Svako mora da postane nindža-kornjača, a posle mu na volju hoće li biti Leonardo ili Donatelo.

U dobrom starom, "klasičnom" Holuvudu - koji je impresionirao evropske levičare koliko i evropske desničare, Ejzenštajna na isti način kao Melvila, Godara ili Fasbindera (ovaj potonji je, da podsetimo, pride i peder) - tako nešto ne bi bilo moguće. Nije, uostalom, slučajno da današnji "klintonovski" Holivud kao svog "duhovnog oca" slavi Eda Vuda, inače jednu simpatičnu figuru, koja je "vo vremja" Hoksa i Velmana nosila titulu najgoreg reditelja svih vremena. Sa "novim Holivudom" ovakva situacija bila bi još manje ostvarljiva. Zato njegovi protagonisti - reditelji "novog Holivuda" (Milijus, Hil, Karpenter) - sve teže dolaze do posla.

UPOZNAJTE DŽONA DOA: Zašto je to tako može pokazati analiza naslova jednog novijeg američkog filma, koji je, taj naslov, za razliku od filma, izraz tradicionalnog holivudskog "pogleda na svet" - "Spasavanje redova Rajana" (r. Stiven Spilberg). Spasavanje (nekog, nečega) - to je, dakle, akcija, onaj conditio sine qua non svakog pravog američkog filma. Imenica redov pokazuje da je junak ("subjekt priče") običan čovek, sitna riba. By the way, ista reč (private) označava u engleskom jeziku redova ("soldier of the lowest rank") i privatnost. Ali, redov ipak ima svoje ime; on je individua, ličnost - ili će to, tokom filma, postati. Pravi holivudski film je, prema tome, priča u kojoj, kroz akciju, običan čovek, "redov nacije", stiče ili potvrđuje svoje ime, emanirajući se u ličnost. "Mister Smit" ili "Džon Do", ličnosti iz klasičnih holivudskih filmova, obični ljudi koje je pomilovala sudbina, postali su u tom smislu pravi nacionalni (pa, bogme, i multinacionalni) simboli.

Tako je klasični Holivud bio idealni spoj "američkog sna" o individualizmu i aristotelovske dramaturgije: ličnost je zaplet. Jedan od najboljih filmova svih vremena - "Tragači" Džona Forda - predstavlja školski primer te "zatvorene metafore" kao krunskog holivudskog pravila: film počinje "iz mraka", onda se otvore vrata na kolibi, i jedna žena, sa rukom iznad očiju tako da nam njen lik ostaje nejasan, vidi kako se približava usamljeni konjanik (Dž. Vejn); na kraju, kada priča o decenijskoj potrazi za devojčicom koju su oteli Indijanci opiše svoj krug, Džon Vejn ostaje sam pred kolibom, vrata se zatvaraju i film završava onako kako je počeo, "u mraku". Ono što se između "dva mraka" dogodilo beše veličanstvena priča o čoveku koji je rekao: "Hajdemo kući, Debi!" Ništa više.

Pomenuti Džon Vejn, koji je u privatnom životu bio okoreli desničar, igrao je u mnogim američkim ratnim filmovima, pa bi oni Marsovci iz "Dana nezavisnosti" sigurno odustali od invazije da su mogli znati kako neko krivonogo ljudsko biće može u isto vreme biti na više različitih mesta: u Normandiji, na Okinavi, u avionu, na brodu, svuda podjednako natežući iz flaše. U svim tim filmovima Vejn je imao "ime i prezime". Borio se protiv Japanaca, Nemaca, komunista (Eskime je, začudo, simpatisao). Da bi bio siguran kako ne greši (to jest da, greškom, ne ukanta nekog Engleza ili pijanog Rika Blejna), on je svoje neprijatelje morao da vidi face to face. Oni su zato, dok se u oči gledaju, bili ravnopravni. Obično ih je pobeđivao, ali je jednom, u filmu "Pesak Ivo Džime", i sam poginuo. Ko je po "holivudskom obrascu" poginuo bacajući bombe nad Srbijom? Ako i jeste, zašto se ne zna njegovo ime? Onaj ko ne zna ime žrtve, nema ni svoje. Ovaj rat sigurno neće inspirisati nijedan veliki holivudski film.

BACI BOMBU I BEŽI!: Mada postoji film koji je takav ishod anticipirao. U remek-delu "Let uljeza" Džona Milijusa, čija se radnja događa u vreme masovnog bombardovanja Severnog Vijetnama, koje je potpuno razorilo tu zemlju i prouzrokovalo na stotine hiljada ljudskih žrtava bez ikakvog suštinskog efekta po sam rat (naprotiv; u najžešćem jeku te operacije dogodila se ofanziva Tet, koja je bila uvod u američki poraz), dvojica pilota odlučuju da, uprkos jasnim naređenjima, rizikuju vojni sud tako što će svoje bombe, umesto na neko naselje ubogih trščara, izručiti na predsedničku palatu (ili tako nešto) u Hanoju. Zar su oni mislili da će taj čin izmeniti neumitni tok stvari? Ne. Oni su znali da je rat izgubljen. Izgleda da su često išli u bioskop.

Takav ishod više nije moguć - ili je moguć tek kao ekstremni izuzetak - u zemlju gde je ličnost nekada bila sve, a koja se danas odlučno suprotstavlja svakoj razlici. Današnji američki filmovi, koji su imbecilni, nalikuju onoj "antikomunističkoj" produkciji iz pedesetih godina, koja je u celini takođe bila imbecilna ali je ipak iznedrila nekoliko remek-dela ("Invazija kradljivaca ljudskih tela", "Stvor"), po tome jer, u oba slučaja, junak više ne govori u svoje ime, niti u ime "ćutljive većine" sebi srodnih autsajdera već izražava "stavove vlade" ili opšta mesta važećeg svetskog poretka.

Otuda smo mi u situaciji ne da domoljubno trućamo o zlom Holivudu, već da se borimo za obnovu Holivuda. Hoću da sada, kada je rat završen (ili se bar meni tako čini), odem u bioskop i saznam kako se zvao "američki heroj" koji me je bombardovao. Ako mu vidim lice, možda ću moći da sve prepustim zaboravu. Oni koji Holivudu neće da zaborave njegove (nepostojeće) grehe, busajući se kao vrli borci protiv navodnog "holivudskog imperijalizma", čine dvostruku grešku.

Jedna je nesvesna, i ona ih čini nevoljnim zastupnicima baš onog "amerikanizma" protiv koga se tobože bune. Druga je, pak, svesna i izvire iz srca tame ovdašnjeg populizma, po kome "ime i prezime" pripadaju slavnoj prošlosti.

Ovako ili onako, svi smo mi pomalo nindža-kornjače.