Kulturna izolacija

Život u getu

Od marta do danas - samo jedna inostrana filmska premijera, strani kulturni centri se pretvaraju u deponije smeća, velikih međunarodnih izložbi neće biti, a retka gostovanja samo još više ističu osećaj praznine; prazninu koju je za sobom ostavio svet bezuspešno pokušavamo da nadomestimo svojim delima

Sami smo, retko ko dolazi, retko gde idemo. Tako je već dugo. Domaće prilike dokazuju svu netačnost tvrdnje da za kulturu nema granica. Ne znamo kada će ta samoća prestati. Pojavi se, zbog nekog gostovanja, nada da dolaze dani dostojnog života, ali se ona brzo rasprši i još više istakne osećaj izolovanosti.

Prazninu koju je za sobom ostavio svet u našoj kulturi pokušavamo da nadomestimo svojim proizvodima i obnavljanjima starih inostranih dela, ubeđujemo sebe da smo tako dostigli novi kvalitet, da više i bolje radimo i upoznajemo jedne druge, da uočavamo nove kvalitete i mane u ranije pročitanim i odgledanim delima, ali nam je jasno da prazninu nismo savladali.

Najuočljivija je po bioskopima. Od marta do danas prikazan je samo jedan jedini premijerni inostrani film, a distributeri su nas navikli na barem jedan nedeljno, bilo je nedovoljno bioskopa za sve filmove i, činilo se, nedovoljno televizijskog programa da izreklamira sve te premijere. Sada je prazno, vrti se samo reklama za film Vudi Alena "Hari van sebe", koga je, uzgred budi rečeno, distributer "Delta video" kupio još pre rata.

Zvonko Đorđević, vlasnik distributerske kuće "Tak" kaže da u bioskopima prikazuju svoje stare filmove i da nove ne kupuju. "Ne možemo zbog sankcija, zabranjeno je mejdžor kompanijama, kao uostalom i svim američkim proizvođačima kulture, da sarađuju sa nama. Čujem da američka vlada traži modus kako da skine te sankcije, ali je za sada ovako kako je." Zvonko Đorđević neće da priča o novčanim gubicima, kaže da nisu bitni, da je "najveći gubitak publika, kako je vratiti kad jednom sve ovo prođe. Jer, piraterija hara, a film je kvarljiva roba, ima mali vek trajanja, i kad malo zastari, ko će u ovoj besparici da dođe u bioskop i na velikom ekranu odgleda ono što je već video na svom videu. Beogradsko tržište još nekako i funkcioniše, uvek se smisli nešto da se radi. Ako ne može 'Sinemanija', napravićemo 'Sto godina filma' pa će biti publike. Ali u unutrašnjosti, tamo je dosta loše."

Vesti iz sveta filma, koje dobijaju distributeri od svojih sada mirujućih stranih partnera, samo još više ističu osećaj praznine. "Javljaju nam da je 'Mumiju' videlo blizu sto miliona ljudi, javljaju o uspesima Lukasovih 'Ratova zvezda', da je 'Hanting' počeo da se prikazuje ovog vikenda i da ga je tada već videlo 33 miliona ljudi... Ljubazni su, trude se da barem ne zaostajemo u informisanosti", kaže Željan Simić iz "Vansa".

Inostrani kulturni centri ne rade. Prvih dana rata proterao ih je iz Beograda patriotizam izražavan rušenjem njihovih prostorija. "Nedavno su prizemlje i prvi sprat očišćeni, pa smo pozvani da obiđemo prostorije. Drugi sprat je ostao ceo, i knjige su spašene, čuvamo ih na Filološkom fakultetu", kaže Nađa Petrovski, ataše za štampu Francuskog kulturnog centra. "Mi čekamo, ne znamo kada ćemo početi sa radom. Sve zavisi od obnavljanja diplomatskih poslova. Izgleda da ima šanse, uostalom i Slobodan Milošević je rekao da će obnoviti veze sa demokratskim svetom. Za vreme rata Francuska nije zatvorila Jugoslovenski kulturni centar, kao što su to učinile SAD i Kanada na primer. Naš direktor, gospodin Žan Luj Lepretr, odbio je ponuđenu novu dužnost, rekao je da će sačekati Beograd. Svi naši poslovni partneri sa kojima sam se privatno viđala poslednjih meseci, voljni su da rade, smatraju da su inostrani kulturni centri neophodni i da rade za dobrobit Jugoslovena. Bilo bi dobro da nam postave stakla na zgradu ili da nam dozvole da ih mi postavimo, kako bi prostor bio spreman za momenat novog otvaranja. Glupo je da tada gubimo vreme na opravke, već ga je dosta izgubljeno."

Ovog maja planirani "25. Međunarodni susreti prevodilaca" odloženi su za iduću godinu u isto vreme. Mira Spasić iz Udruženja prevodilaca Srbije kaže da se sve svelo na "pojedinačna, najčešće privatna putovanja i na prevođenje za časopise. Državni izdavači ni ranije nisu mogli naročito da izdvajaju za prevodilaštvo, što se vidi i po višegodišnjoj nestašici novih inostranih dela, tako da rat nije tu situaciju bitno pokvario. 'Narodna knjiga' ima fond za prevode, 'BIGZ' je nedavno dao nagradu Ljiljani Đurđević za prevod Silvije Plat, i to bi uglavnom bilo sve. Samostalni izdavači su vidno bolji, 'Draganić' na primer, 'Paideia', 'Knjižarnica Zorana Stojanovića'... Ljudi prevode za časopise, nekad im se i plati i za fioke. Održavamo kontakte sa kolegama u inostranstvu, dopisujemo se sa autorima, i to bi bilo sve."

Nema ni inostranih izdanja po knjižarama, naslovi najnovijih knjiga po internetu su tek informacija šta postoji, ali nam je nedostupno. "Stručna knjiga je neophodnost", kaže Radmilo Mulić, direktor novosadske "Male velike knjige" koja se bavi i uvozom. "Omogućavamo kupcima da naruče knjigu koja im treba, da im donesemo, a imamo naslove svih izdanja na engleskom jeziku u celom svetu. Naši evropski partneri nisu prekinuli kontakt sa nama, interesuju se, redovno nam šalju materijale. Nedavno se, na primer, "Džon Vajli" izdavač udžbenika, knjiga o arhitekturi, interesovao da li smo posle svih događanja na istoj adresi. Minhenski izdavač "Prestl" objavio je fotografiju naše knjižare u katalogu kojim obeležava 75. godišnjicu. Kontakti su, dakle, u redu, interesovanje takođe, platežna moć - nije. Zato smo odlučili da naplaćujemo samo cenu izdavača, da je ne uvećavamo za troškove poštarine, carine i sličnih stvari. Jer, moramo da zadržimo klijente za neko bogatije vreme."

Deset članova Udruženja likovnih umetnika Srbije učestvovali su u međunarodnoj koloniji bugarskih kolega "Dunav art 99". Plovili su Dunavom do Velikog Gradišta, dalje se nije moglo. Pre njih, četiri umetnika bili su gosti Balkanskog simpozijuma na grčkom ostrvu Samotraka. "I to su sva gostovanja kojima se možemo pohvaliti", kaže Dragoslav Krnjajski, predsednik ULUS-a. "Nedavno smo dobili računare, pa ćemo pokušati da se predstavimo putem Interneta, jedinom komunikacijom i sa Zapadom i sa Istokom koja nam je sada dostupna. Eto, trenutno na tome radimo. Naši su rasuti po svetu, pa su nam i oni spona koju sada koristimo. To je dovijanje, ali šta nam drugo preostaje. Ne planiramo velike izložbe. Na prošlogodišnjem 'Velikom bijenalu grafike', sa učesnicima iz 50 zemalja, naša zemlja je bila poslednja. Odložena je izložba Ginter Ukera u organizaciji nemačkog Gete instituta, planiramo na jesen izložbu grčkih grafičara, moguće da ćemo dobiti i izložbu 'Dunav arta', imali smo jednodnevnu prezentaciju video rada iz Dizeldorfa."

Neko će reći da je i upravo otvorena izložba ruske neoavangarde, autorski projekat Miroljuba Todorovića u Salonu Muzeja savremene umetnosti, otvaranje prema svetu, da isti značaj ima i dolazak na Palić Serđa Đarmanija Grmeka, selektora tršćanskog festivala "Alpe Adrija" kako bi otvorio tamošnji filmski festival na kome ima i stranih učesnika, i to bilo tačno. Ali da li bi sve to zajedno moglo da se prebroji prstima obe ruke? Neko će reći - takva su vremena. Očigledno, ali ne bi bilo loše da im, za promenu, dođe kraj.