Na licu mesta: Kosovo

Krvavi petak u Starom Gracku

Na jeziv i okrutan način, 23. jula ubijeno je četrnaestoro Srba iz sela Staro Gracko dok su vršali pšenicu. Vladika Artemije je odmah došao u porodice žrtava i pozdravio ih sa "Pomaže Bog". Nekolicina mu je odvratila: "Nama ne pomaže"

Kao što to obično rade, meštani sela Staro Gracko i Veliki Alaš u kojima živi oko 400 Srba, njih četrnaest muškaraca, krenuli su u petak 23. jula oko pet sati popodne da ovršu pšenicu u ataru sela Bujance, gde se nalaze njive nekih od njih. Gracko i Alaš nalaze se na dva kilometra od Lipljana, odnosno desetak kilometara južno od Prištine. Razloga za žurbu bilo je više. Prvi i najbitniji svakako je situacija u njihovom okruženju, koja se u poslednjih nekoliko nedelja dramatično iskomplikovala. Od 20. juna, kada su poslednji jugoslovenski vojnici i policajci napustili Kosovo, Srbi koji su odlučili da na Kosovu ostanu izloženi su strahovitom maltretiranju od strane albanskih ekstremista, tako da svoje kretanje svode na minimum. Drugi razlog za žurbu je bio što se za vikend očekivala kiša. Oko pola devet uveče njihove porodice počele su da osećaju onu vrstu nelagode koja prethodi velikom strahu.

Njiva koja je požnjevena nalazi se na tri kilometra od sela, iza dva brda, tako da nije vidljiva iz Gracka. Prema kasnijim prisećanjima seljana, toga dana vetar je duvao od sela prema njivama, tako da oni nisu mogli da čuju šta se tamo eventualno događalo. Oko devet sati porodice su već bile ozbiljno zabrinute i počele su da zovu štab KFOR-a u Lipljanu. Oni koji su zvali tvrde da se na telefon javio prevodilac Albanac (ili Albanka, što je nejasno, ali ne i toliko bitno), te da je na njihove apele odgovorio kako oni ne znaju gde je selo, nemaju dovoljno vozila i ljudstva i ne mogu da dođu na intervenciju. Meštani su zvali ponovo, takođe bez uspeha, da bi se onda odlučili da sami odu do Lipljana i potraže pomoć direktno od oficira, preskačući one koji se javljaju na telefon. U međuvremenu, pričaju meštani, jedan momak iz sela je seo u fiću i krenuo ka Bujancu ne bi li negde uz put presreo žeteoce. Na neka dva kilometra od sela naišao je na traktor na kome je ležalo beživotno muško telo. Odmah se okrenuo i brže-bolje krenuo nazad. U međuvremenu je stigla i patrola KFOR-a koja se uputila ka Bujancu. Posle kratkog vremena u selo je stiglo još pedesetak vozila KFOR-a, tako da je tada već svima bilo jasno da se u Bujancu dogodilo nešto ozbiljno. Konačno, dva sata posle ponoći, britanski oficir koji je komandovao ovom jedinicom obratio se porodicama okupljenim u zgradi gde se nalaze škola i mesna kancelarija sa lošim vestima.

U NADLEŽNOSTI KFOR-a: Svih četrnaest žetelaca je ubijeno i njihova tela se nalaze na njivi. KFOR je onemogućio pristup mestu zločina zbog dalje istrage. KFOR-ova verzija događaja unekoliko se razlikuje od onoga što su novinarima dan nakon masakra u Gracku pričali meštani. Prvo saopštenje u britanskoj kancelariji za štampu (masakr se dogodio u britanskom sektoru) govorilo je da je jedinica Gurki (britanskih vojnika poreklom iz jedne oblasti u Indiji) oko pola deset uveče čula pucnjavu koja je dopirala iz rejona sela Bujan. Krenuli su na intervenciju i negde oko deset i petnaest pronašli trinaest tela na njivi, a nekih sto pedeset metara dalje još jedno telo na traktoru. Po običaju, nisu se izjašnjavali o nacionalnosti ubijenih, ali nezvanična informacija je bila da se radi o Srbima. Novinarima je u tom trenutku bio dozvoljen pristup selu, ali ne i samom mestu zločina. Za razliku od seljana koji su se držali svoje verzije događaja, KFOR je svoju verziju blago menjao u narednih nekoliko dana. Razlike su kozmetičke i više su u domenu revnosti onih koji su trebali da zaštite građane Kosova.

Tela pogubljenih seljaka odmah su prevezena u Prištinsku bolnicu, nije se čekalo jutro da se mesto zločina podrobnije snimi i istraži. Opravdanje bi moglo da se nađe u visokoj temperaturi u julu (mada je noć bila sveža), ali je ova ekspeditivnost predupredila to da novinari eventualno snime tela na njivi. Prvi reporteri stigli su na mesto zločina već u toku noći, a ekipi AP televizije pošlo je za rukom da uđe u mrtvačnicu u Prištinskoj bolnici rano ujutru i snimi leševe umotane u čaršafe. To su i jedini snimci tela koje je iko napravio, jer je nakon toga novinarima uvedena i striktna zabrana ulaska u bolnicu. Za subotu u jedanaest pre podne još nekoliko dana ranije zakazana je konferencija za novinare na kojoj je trebalo da komandant KFOR-a general Majkl Džekson i jedan od komandanata UČK-a Agim Čeku pričaju o uspešnom sprovođenju sporazuma o demilitarizaciji UČK-a, K-90, koji je u tom trenutku stigao do tačke K-30 (oznaka iza slova K predstavlja broj dana od dana potpisivanja sporazuma - 21. juna). Iako je i K-90 bitan za Kosovo, na brifing je došlo znatno više novinara nego što se očekivalo, iz sasvim razumljivih razloga. Početak je kasnio gotovo čitav sat, a potom je objavljeno da će se, pored dvojice najavljenih, novinarima obratiti i Bernar Kušner, novopostavljeni specijalni predstavnik UN-a za Kosovo. "Mi smo apsolutno zgroženi nad ovim užasnim zločinom", rekao je Kušner u svom prilično emotivnom nastupu. General Majkl Džekson je najoštrije osudio zločin najavljujući opsežnu istragu koja će rezultirati hvatanjem i kažnjavanjem počinilaca, i odbacio insinuacije da upravo KFOR štiti albanske teroriste. "To je vrlo uvredljivo i neistinito. Mi smo ovde da zaštitimo sve građane Kosova bez obzira na nacionalnost", odgovorio je sa izvesnom dozom prezira prema takvoj spekulaciji. Jedini koji je tu delovao pribrano i hladno bio je upravo Agim Čeku. On je osudio zločin, negirajući bilo kakvu umešanost UČK-a, ističući njihovu kooperativnost sa KFOR-om. Na direktno pitanje ko bi mogao da bude odgovoran za masakr, Čeku je odgovorio da su to "neki elementi koji se protive demilitarizaciji UČK-a". Koji su to elementi i, što je još važnije, gde se mogu naći nije dalje komentarisao. General Džekson je dodao da ima puno poverenje u generala UČK-a Čekua, i da očekuje njegovu kooperativnost u rasvetljavanju ovog zločina. Potom su prešli na razgovor o K-30...

OČI U OČI SA ŽRTVAMA: Za razliku od njih dvojice, meštani Starog Gracka nemaju tu vrstu senzibiliteta koja bi im omogućila da razlikuju kooperativne pripadnike UČK-a, koji imaju pravo da nose uniforme i lako naoružanje, od "elemenata" kojima je to pravo uskraćeno ali to ipak čine. Njihova jedina dilema je ko stoji iza zločina: po jednima je to UČK, a po drugima KFOR.

"Kažu da je meni KFOR ubio muža", govori Sonja Živić, supruga Jovice Živića, jednog od dva brata koji su ubijeni u petak. Iza Jovice i Radovana Živića ostalo je sedmoro dece bez ikakvih prihoda. Da tragedija bude veća, njihov najstariji brat poginuo je pre dve godine na gradilištu u Mladenovcu. Sonja, vidno potresena, kaže da je KFOR trebalo da ih zaštiti, a oni umesto toga naoružavaju UČK.

"Sve najnovije naoružanje imaju. Sve isto kao KFOR", govori ona, držeći u naručju tromesečnu Zoranu. Njen otac, Živa Nedeljković, objašnjava kako u uniformama KFOR-a ima najmanje trideset posto Albanaca. "Svi prevodioci su im Albanci i samo prevode protiv nas. Mi nešto kažemo, a oni to preokrenu."

Kako se vest o zločinu zbog nedostatka bilo kakvih informativnih sredstava na srpskom jeziku na Kosovu sporo širila, u subotu, jutro nakon zločina, u Gracku su bili samo meštani i novinari. Rodbina i prijatelji iz drugih mesta došli su tek par dana kasnije, tvrdeći da ih je usput KFOR detaljno pretresao. Meštani su se okupljali u dvorištima ožalošćenih, žene su naricale, a muškarci su većinom odbijali da razgovaraju sa stranim novinarima uz objašnjenje da im ništa ne veruju i da će oni sutra da objave da su "to Srbi ubili Albance". Nikakva ubeđivanja nisu pomagala, a prevodioci (većinom Albanci) nastojali su da se drže po strani koliko god je to bilo moguće. Negde oko dva u selo su stigli Bernar Kušner i vladika Artemije. Vladika se meštanima obratio sa "Pomaže Bog!" na šta mu je nekolicina odgovorila "Nama ne pomaže!". Potom je održao besedu o potrebi da se i pored ovakvog strašnog zločina na Kosovu ostane.

Slično je govorio i Kušner, koji je i ovom prilikom dozvolio da ga ponesu emocije. "Ja vam se izvinjavam, jer vas nismo zaštitili kako nam naš zadatak nalaže. Mi smo ovde došli da štitimo manjine, a vi ste sada na Kosovu manjina", govorio je i pozvao ljude da se ne sele. "Ne dozvolite da ubice pobede. Ne dozvolite da pobede oni koji ovo čine iz osvete...", rekao je Kušner izazvavši pravu bujicu neodobravanja i pitanja "kakve osvete, zbog čega osvete?". Pokušavajući nevešto da se izvuče iz neprijatne situacije, Kušner je objasnio da misli na one koji bi da se svete svim Srbima za nešto što se dogodilo Albancima. Potom se upustio u kratak dijalog sa Draganom Odalovićem, koji je na njivu poslao sina sa kombajnom da "pomogne sirotinji da dođe do hleba".

"Meni su u NATO bombardovanju ubijeni sestra i zet. Sada su mi ubili sina. Ovo selo je izgubilo dvadeset ljudi u tri meseca. Za sve krivim NATO!", rekao mu je Odalović, da bi ga u sledećem trenutku Kušner saosećajno zagrlio. Ipak, Kušnerov govor i gestovi nisu ostavili dublji utisak na meštane. No, oni i dalje nemaju nameru da se sele tvrdeći da su oni ključno selo za ceo kraj.

"Ako ode Gracko, odoše ti i Lipljan, i Dobrotin, i Prilužje, ma ode celo Kosovo. Mi smo ti ovde najvažniji", objašnjavao je novinarima jedan meštanin.

BEZ ZAŠTITE: Najužasnije su ipak bile priče članova porodica koji su išli na identifikaciju poginulih. Prema njihovom svedočenju, ono što je KFOR nazvao "mučkim i surovim ubistvom" bio je pravi masakr u kome je samo jedna osoba ubijena hicima iz automatske puške dok su svi ostali pregaženi traktorima ili zaklani. KFOR-ovi istražitelji tvrde, opet, da su svi nastradali od automatskog oružja kojim je pucano iz neposredne blizine što je dovelo do toga da glave i delovi tela nastradalih budu deformisani do neprepoznavanja. Iako će tek opsežna istraga dati pravu sliku onoga što se dogodilo u Bujancu, ovaj zločin bi se krajnje laički i na osnovu kombinovanja priča seljaka i KFOR-a mogao do izvesne mere rekonstruisati.

Seljaci su od KFOR-a već nekoliko dana tražili zaštitu kako bi mogli da obave posao na njivama, a mirovnjaci su se izgovarali nedostatkom ljudstva i vozila, te su obećavali da će zaštitu pružiti "od utorka" ili "sutra". Kako se to nije događalo, a žito traži svoje, seljaci koji nemaju drugih izvora prihoda osmelili su se i krenuli u njive bez zaštite. Posao je tekao dobro gotovo deset dana i bili su već pri kraju, no sada misle da su sve vreme bili posmatrani i da su teroristi odlučili da ih napadnu baš poslednjeg dana vršidbe. Na osnovu onoga što se moglo videti na samom mestu zločina, teroristi su sačekali da seljaci završe posao i okupe se oko traktora spremni za polazak (traktori su bili natovareni). Tako grupisane bilo ih je lako opkoliti. Ceo zločin nije trajao duže od nekoliko minuta, jer bi u suprotnom rizik od helikopterskih patrola koje nisu retke u ovom kraju bio veliki. Da li su osim automatskog oružja teroristi koristili još nešto, teško je reći, ali, kao što je napred već rečeno, pucnji iz AK 47 iz neposredne blizine dovode do strašnih posledica po telo ubijenog, čime se može objasniti to da su na mestu zločina bili više nego vidljivi tragovi mozga ubijenih ljudi. Nije jasno da li je četrnaesti žetelac pokušavao da pobegne ili je naprosto bio malo izvan grupe. Sve u svemu, nakon izvršenja zločina teroristi su se povukli u obližnju šumu, a potom razišli neznano kud.

OTVARANJE OČIJU: Masakr u Gracku učinio je da se iluzije o uspešnom delovanju KFOR-a koje se gaje u svetskoj javnosti poprilično sruše.

Nakon velike tragedije priče o parcijalnom i konstantnom maltretiranju Srba na Kosovu dobile su na važnosti, tako da je poslednjih dana bilo puno reči o tome da su oni zatvoreni u svojim stanovima ili selima, da ne mogu da odu i kupe najosnovnije namirnice, da ih neretko tuku na ulici kada ih prepoznaju kao Srbe, da im je uskraćeno pravo da govore svojim jezikom. Mnogo toga je izneo i sam Bernar Kušner na konferenciji za štampu u nedelju, ponovo u društvu generala Džeksona. Kušner je izneo svoja dramatična iskustva iz prve ruke stečena prilikom nenajavljene posete srpskim stanovima u Prištini, koju je napravio sa Momčilom Trajkovićem i Hašimom Tačijem. General Džekson je utvrdio da je prevodilac koji se javio na telefon u Lipljanu zapravo bio Srbin, kao i to da je KFOR obećao zaštitu žeteocima za subotu, ali oni nisu mogli da čekaju u strahu od kiše. U poslednjih nekoliko nedelja KFOR je uložio mnogo napora da uz pomoć nekoliko visokih oficira UČK-a stvori utisak da se tu radi o organizovanoj grupi koja poštuje principe subordinacije. Uporedo sa demilitarizacijom, sprovođena je i unifikacija UČK-a ne bi li se gerilci zaista stavili pod nekakvu kontrolu, odnosno ne bi li se naređenja onih koji su - poput Tačija i Čekua, sada zainteresovanih za civilnu političku karijeru i saradnju sa Zapadom - zaista sprovodila u delo. Masakr u Starom Gracku, demantovao je ove napore na najgori mogući način, pokazujući da takozvano vođstvo UČK-a nema kontrolu nad nekim svojim frakcijama ni u bližoj okolini Prištine, a o udaljenim delovima Kosova da i ne govorimo. Svako negiranje umešanosti UČK-a u ovaj zločin vodi ka sholastičkoj raspravi "ko je a ko nije UČK", jer je očigledno da je masakr obavila dobro organizovana grupa, kojoj ovo sigurno nije bila prva akcija. Da li je ta grupa delovala autonomno ili je ipak dobila neki "mig" odozgo ostaje na savesti generala Džeksona.