Indonežanski izbori

Propuštena prilika

Konfuzni izveštaji pominju nekakva dva sistema sabiranja (valjda glasova) koje je izradila vlada, državna propaganda i političke partije kreirale su treći, a zvaničnici vrhovnog suda ne znaju na osnovu čega će podeliti mandate

Niko nigde nikada nije zapisao da su izbori laka stvar. Priprema, zakazivanje, kampanja, ubacivanje listića, prebrojavanje, pobednici koji slave i poraženi koji jadikuju, implementacija rezultata... Uvek je bilo nepravilnosti, malih ili velikih, u zavisnosti od volje političkih faktora da poštuju legalitet. Indonezija je specifičan slučaj. Tamo su se svi zakleli da će prvi slobodni demokratski izbori za nacionalni parlament, posle 44 godine (možda je ispravnije reći ikada održani, s obzirom na to da je prvi predsednik po sticanju nezavisnosti, Sukarno, 1948. i 1955. godine izabran na, eto, način koji se ni u čemu ne podudara sa današnjom predstavom demokratskih načela), proteći po postojećim propisima, ali su počinjena tolika odstupanja da se već razmišlja o potrebi za novim - izborima, ne propisima. Mada ni propisi nisu savršeni.

Ako Glavna izborna komisija (GIK), u vreme štampanja ovog broja (u sredu), nije načinila argonautske napore da uradi svoj posao, to jest da izvesti o volji birača, indonežanski parlamentarni izbori, održani prošlog ponedeljka, još uvek su bez konačnih rezultata. Tako će biti bar do 21. juna, možda i duže. Konfuzni izveštaji pominju nekakva dva sistema sabiranja (valjda glasova) koje je izradila vlada, državna propaganda i političke partije kreirale su treći, a zvaničnici vrhovnog suda ne znaju na osnovu čega će podeliti mandate. Urnebesnu gužvu upotpunio je GIK, odvaživši se da apeluje na novinare da ne objavljuju kontradiktorne setove nezvaničnih rezultata, verovatno želeći da u tom domenu zadrži monopol.

PODACI: Samo je proviđenje nateralo nadležne da prve noći po zatvaranju izbornih mesta saopšte odziv. Na koji način je utvrđen broj od 113 miliona (86 odsto registrovanih birača), nije poznato. Ipak, to je jedina činjenica kojom poslednjih desetak dana operišu svi; ostale su promenljive. Političke partije i posmatrači svakodnevno apeluju da, nakon izjašnjavanja naroda, GIK mora da kaže nešto, ali dalje u svojim zahtevima nisu odmakli. Izborna komisija, pritešnjena uza zid, poslednjim atomima snage u ponedeljak, sedam dana od glasanja, izbacuje četiri različita izveštaja o odzivu glasača u Džakarti. Za koga su se građani prestonice opredelili, obavijeno je velom tajne.

Trenutni rezultati, koje bi trebalo uzeti sa velikom rezervom, a pojavili su se u utorak ujutro, nakon obrađenih "četrdesetak odsto glasova", govore da opoziciona Demokratska partija za borbu Indonezije, Sukarnove kćerke Megavati Suharnoputri, vodi sa oko 35 odsto. Druga je vladajuća koalicija Golkar sa 19.5, muslimanski Pokret za nacionalno buđenje Abdurahamana Vahida je treći sa 18, dok je Partija nacionalnog mandata Amiena Raisa tek peta sa pet odsto. Naravno, GIK se nalazi gotovo na početku svog posla i može se očekivati da bi, recimo, Golkar između 8. i 21. juna mogao preći put od četvrtog do prvog mesta.

Ali, ni to nije kraj svemu. Megavati je već proslavila pobedu, ko-predsedavajući vladajuće koalicije Marzuki Darusman priznaje poraz, međutim niko, ama baš niko ne nudi rezultate. Njihove bi trijumfe, odnosno debakle, znači, trebalo uzeti sa istom rezervom kao i saopštenja GIK-a, naročito ako se već sada zna da će najmanje milion glasača morati na popravni ispit zbog najrazličitijih nepravilnosti (podvala svojstvenih nedemokratskim režimima bilo bi znatno preciznije napisati).

UZDRŽANOST: Sigurno se pitate u čemu je vic. Kako je moguće da su se svi obavezali na poštovanje izbornih pravila, a dogodila se takva lakrdija? Da li vam reč trening nešto znači? Verovali ili ne, to je objašnjenje koje je GIK ponudila Indonežanima. Dakle trening, odnosno nedostatak treninga, učinio je da inače vrlo elokventne izborne komisije deset dana ne mogu da savladaju najprostiju računsku operaciju - sabiranje. Jeste da ima 113 miliona listića, da su neki kružići (teško se mogu nazvati rukopisom) nečitki, ali ne broji jedna osoba sve. Možda je ljudski pokazati razumevanje za nevolje nastale kada su se članovi izbornih komisija susreli sa novim modusom preraspodele mandata, po kome ne ide sve Suhartu, no period od dve sedmice bi i najnaivnijima izgledao bar začuđujuće.

Jadno će, posle svega, izgledati poziv glavnokomandujućeg armije generala Viranta da se sačeka sa reakcijama dok GIK ne uradi svoj posao. Prema predizbornim planovima, GIK je dan po zatvaranju birališta trebalo da se pojavi sa 50 odsto obrađenih glasova. Umesto toga, oni su imali nesređene podatke sa oko četiri odsto biračkih mesta, a 24 časa kasnije nisu napredovali ni za jedan procenat. Kada i kako će podeliti 462 od 500 mandata (38 pripada armiji), pitaju se i najbolji vidovnjaci. Pre nego što se ušlo u ovaj haos, planirano je da bi poslanici prvog slobodnog demokratskog parlamenta, plus još 200 ličnosti koje bi imenovala vlada, trebalo da u novembru izaberu predsednika države, na sedmogodišnji mandat.

Ambicija svakog teksta o izborima je da jasno istakne rezultate, odziv, te eventualno pohvali strategiju pobednika, odnosno pokudi gubitnike zbog propusta u kampanji. Čini se da je neko o tome zaboravio da obavesti Indonežane. Propuštena je prilika za izlazak iz više decenija vladavine autoritarnog režima, a do pojave sledeće moglo bi se čekati još četiri godine. Da stvar bude gora (pretpostavimo da je i to moguće), novoizabrani parlament morao bi da ratifikuje rezultate referenduma o nezavisnosti Istočnog Timora, koji će se održati 8. avgusta. Uz nadu da će se do tada najviše zakonodavno telo dvestomilionske nacije konstituisati, ostaje pitanje da li će poslanici izabrani na ovim izborima imati moralnog kredibiliteta da odlučuju o budućnosti zemlje.