Preispitivanja jednog perioda

Podvlačenje crte

Jedanaest ratnih nedelja iz perspektive čelnika ustanova kulture; treći rat Jovana Ćirilova, glumačka porodica u Pozorištu na Terazijama, iskrene pobude umetnika i manipulacije

Slika prva: Čekajući na početak sastanka koji je Sekretarijat za kulturu Skupštine Beograda zakazao u nameri da petog dana mira javnosti saopšti rezultate rada tokom jedanaest ratnih nedelja, novinari i učesnici su razgovarali na terasi kluba pozorišta "Duško Radović" uz kafu i Colu, opušteni na blagom suncu, mirisu lipa i trava tašmajdanskog parka, i pesmi Net King Kola o divnom svetu. Slučajno ili namerno, tek, većina je sedela leđima okrenuta ostacima raketirane zgrade kolega iz RTS-a.

Slika druga: Ocena Ljiljane Blagojević, sekretara za kulturu grada, da "nikada kao u ovim vremenima pozorišta i koncerti nisu bili posećeniji, nikada se više nije čitalo, nikada galerije nisu bile punije" dokazana je sledećim brojkama: 510 pozorišnih predstava od kojih devet premijera videlo je 135.000 gledalaca, 67 koncerata čulo je 25.000 slušalaca, bilo je više od 300 književnih susreta i tribina, otvorena je 61 izložba, održan je 45. jugoslovenski festival kratkometražnog i dokumentarnog filma, i Prvi festival studenstkog filma. Da li je to zaista više nego ikada, i koliko, nije rečeno, što je šteta. Preciznost bi otklonila sumnju. Beogradska kultura to, pogotovo zato što je vrlo moguće da je radila više nego ikada, zaslužuje.

Opravdanje za ovu nepreciznost i opisnu ocenu na zvaničnom sastanku gde se rezimira jedan od, moguće, najvažnijih perioda u životu gradske kulture upravo jeste rat. Dozvoljeno je da se na svaku ostvarenu mirnodopsku aktivnost u ratnim uslovima gleda kao na veliki podvig bez obzira na njen učinak i kvalitet, i dozvoljeno je da svaki način vrednovanja tih aktivnosti bude onaj pravi način. I zato je moguće razumeti zašto se zbog svakodnevnih redova ispred, na primer Ateljea 212, Narodnog pozorišta, ili Kolarca, proglašava da je ista takva jagma bila za svim ratnim događanjima u kulturi, u svim ustanovama. Ali, počeo je mir, i važe drugi kriterijumi pa čak i za rezultate postignute u ratu.

Slika treća: Na rečenom sastanku (tročasovnom), referisalo je četrdesetak čelnika ustanova i organizacija kulture koje finansira grad. Direktori beogradskih pozorišta su o svom ratnom iskustvu govorili životno, kako o iskustvu i o kulturi valjda jedino i treba govoriti, pa su zato, neka ne bude zamereno, zbog te atraktivnosti ovde izdvojeni.

"Nadam se da je ovo poslednji rat u mom životu, doživeo sam ih tri. Prvi je Drugi svetski rat, drugi je Hladni rat, isto veoma težak za kulturu i našu zemlju, i treći je ovaj. Jugoslovensko dramsko pozorište je u ovom ratu izgubilo i scenu 'Bojan Stupica', prostor za igranje predstava, jer je ustanovljeno da je neuslovna zbog malih mogućnosti za evakuaciju i zbog blizine vojnim objektima. Zahvaljujući Ateljeu, Beogradskom i Narodnom pozorištu mi smo ipak igrali. Zanimljivo je da su pozorišta tokom rata dobila novu publiku, možda i zato što je pala pametna odluka da karte budu besplatne. To je bila odlična publika, naročito za neke aktuelne stvari. Jedna od naših predstava jako je aktuelna, to je 'Pukovnik ptica'. Reč je o ludacima koji su uobrazili da hoće da spasavaju svet, pa su u maskirnim uniformama ušli na proslavu NATO-a u Brisel a da niko nije primetio da su ludi. Pljuštali su aplauzi kao nikada, jer ima mnogo aktuelnih rečenica. ... Mi smo uspeli da gostujemo u Nemačkoj, zahvaljujuOi prijateljima u inostranstvu, Robertu Ćuliju pre svega, sa predstavom 'Beogradska trilogija' Biljane Srbljanović. Išla je i 'Eva Braun', predstava Centra za kulturnu dekontaminaciju... Put je finansijski pokrio Fond za otvoreno društvo koji je prvi osudio agresiju, a sam Soros, koga se ovde ne znam zašto pomalo libe, jedan je od onih koji su se odlučno izrazili protiv bombardovanja. U nekim medijama je vest da su oni finansirali put cenzurisana, za šta mislim da nema nikakvog razloga", rekao je direktor Jovan Ćirilov.

"Ljudi Pozorišta na Terazijama su se trudili da pomognu, da se nađu jedni drugima u ovoj nevolji. Otud naš osećaj jedne velike porodice koja je zahvaljujući svojoj unutrašnjoj celovitosti, prebrodila i ovu nevolju. Preneli smo to na publiku, a i publika na nas stvarajući zajedno svaku predstavu koju smo izvodili za ovo ratno vreme. Taj kreativni čin, to zbližavanje, najbolji i najlepši su dokaz duhovnosti koju pozorište nosi u sebi koju nijedna sila ne može da uništi", rekao je direktor Svetislav Goncić.

Slika četvrta: I na kraju, zamoljen da za "Vreme" opiše lični utisak o kulturi grada tokom ovog rata, Milutin Ranđelović, potpredsednik gradske vlade za društvena pitanje, kaže: "Mislim da je energija stvorena među pozorištima, galerijama, muzejima, sva ta pozitivna energija, morala da se definiše drugačije nego što su to čelnici kulture učinili. Ovako recimo. Nismo mi sve ovo radili da bi dokazali da za vreme rata možemo da kreiramo normalnu situaciju, jer to ne može niko. Mi smo pokušavali da narodu, zbog ljubavi prema njemu, prema državi, dakle ne prema režimu, nekako podignemo moral da bi mogli da prežive, i da tu energiju zajedništva usmerimo ka zaista pravim promenama. Znači pozitivna energija stvorena u kulturi mora da posluži za promenu ove zemlje. Ovo nije predizborni govor, već tako ja mislim. Ljudi koji vode pozorišta za decu pričaju da je dolazilo dosta dece. Mi stariji moramo nekako, na bilo koji način, da se izborimo da to za njih bude normalno, da oni žive u normalnoj zemlji u kojoj je sasvim normalno da imaju i dve i tri pozrorišne predstave dnevno, deset filmskih projekcija, da imaju muzeje, zabavišta, obdaništa. Dakle, da je rezime ovog sastanka bio: gospodo, mi smo u ratu postigli jedinstvo koje znači promenu nabolje, bio bih zadovoljan. Ali ako je, a bojim se da će ljudi na vlasti tako zaključivati: mi smo sve ovo uradili da bi posle toga sledile radne akcije i novih 50 godina komunizma u ovoj zemlji, onda nisam zadovoljan. Jer to znači da smo svi mi, radeći ovako u ratu, služili režimu koji nas je svojim greškama doveo da danas gubimo sve što gubimo, a vrlo malo dobijamo. Mislim da je kultura jedan od najbitnijih segmenata društva, da pokazuje kako diše ovaj narod i da može to da predstavi svetu. I možda je najbitnije sad izlazak naših ljudi u svet i dolazak prijatelja, mislim na ljude koji se ne deklarišu kao oni koji nisu podržavali bombardovanje, nego na one koji podržavaju narod, njegovu kulturu, želju da opstane u Evropi, u svetu. Zato ta energija koju je kultura stvorila mora da dovede do toga da normalni ljudi uzmu stvar u svoje ruke i kažu: ja želim normalnu zemlju. Neću više dozvoliti da me neko vodi gde želi, a ja sam svestan da tamo ne valja. Mislim da će se to i dogoditi, ne kroz deset godina, nego već preksutra."