O mentalitetu naših parnica

Povodom intervjua Milana St. Protića "Majstor nagodbarenja", "Vreme" br. 427

U našoj politici bilo je (i sada) malo razuma a mnogo emocija, malo ljudi plemenitih namera. Stoga nismo izbegli nesrećne godine u traganju za boljim rešenjem političkog uređenja zemlje, preispitivanju smisla i besmisla nikad jasno uobličenog jugoslovenstva, i žrtvovanje srpstva za nedovoljno ukorenjeno jugoslovenstvo. Bez sposobnosti samosavlađivanja i prilagođavanja promenjenim prilikama i svršenim činovima, uz plahovitu narav, brze i jednostrane zaključke, pod prvim utiskom, ne razdvajajući javno od privatnog, naš politički život, ne otpisujući brzo ono što je bilo i prošlo, bez discipline volje, batrga(o) se između sevapa, hatara i inata. Neki su skloni uverenju, da su ove tri reči izvitoperile ceo naš javni život.

Ta izvitoperenost ima dugu tradiciju u nas, i ne može je prikriti pomodno oživljavanje uspomena do juče zabranjene prošlosti, njenih predanja, i ustanova, mitologizacijom istorije, bez uvida u činjenice (to gore po činjenice), a i sadašnjost obnevidelu od prošlosti. Ne postavlja se pitanje, ako nam je ovakva sadašnjost, kakva li je tek bila prošlost? Otuda, kad se upoređuju određena politička razdoblja iz prošlosti i sadašnje, odriče se bilo kakav kontinuitet, kao da sve počinje s nama. Tako i istoričar Milan Protić (da li iz "ličnih veza" koje ga spajaju s Radikalnom strankom ili s "istorijske tačke gledišta") upoređujući sadašnju situaciju u Srbiji i vladavinu Nikole Pašića govori o "dva suštinska antipoda": "doba demokratske vlasti onog vremena", "ovo danas je primer autokratske vlasti za današnje vreme".

Pri tom, ideališući Pašića, naglašava da se "Nikola Pašić, sudeći po današnjim merilima, ponašao čudno. U spoljnoj politici je sve do 1917. godine glavni oslonac tražio u Carskoj Rusiji; s druge strane, unutrašnje ustrojstvo Srbije gradilo se po uzoru na Francusku i Veliku Britaniju. U unutrašnjoj politici on je potpuni Zapad..."

PROSTI VLASTOLJUBAC: Ako stvari posmatramo ne samo formalistički, ovo isto može se kazati i za današnju Srbiju koja se "sudeći po današnjim merilima ponaša čudno", i ako je njeno "unutrašnje uređenje" zasnovano na francuskom i britanskom uzoru mešavine, predsedničkog sistema i britanskog parlamentarnog sistema, zakoni se donose po "zapadnim" modelima, oslonac se traži u Rusiji (Kini). Pašić nije mogao tražiti oslonac na ovu drugu pošto je u ono vreme malo ko u Srbiji znao za nju.

Pri tom Protić zanemaruje i kritička mišljenja o Pašiću kao "prostom vlastoljupcu", koji se dao upotrebiti za lažnog svedoka protiv svojih drugova, glasati po kraljevoj želji (Aleksandra Obrenovića) protiv predloga zakona o zborovima i udruženjima, koga je Radoje Domanović prikazivao kao "slepog vođu" koji "svaki čas o nešto udari ili se saplete", dokle najzad u svom tumaranju ne zaluta sa svojom pratnjom potpuno. Kritike su dolazile i iz same Radikalne stranke. Sam Milovan Milovanović (koji je u našoj istoriji ostavio traga kao ministar spoljnih poslova) obeležio je Pašića "kao fatalnog čoveka" koji misli o bunama i ratovima i može nam jednog dana doneti veliku nesreću.

Slobodan Jovanović, iako Pašića svrstava u red "najzaslužnijih poslanika na polju nacionalne politike" (pored I. Garašanina i J. Ristića), smatra da je on bio "slab administrator, a u pravom smislu reči nije bio ni diplomat", ali je "u naknadu bio dobar vođ stranke i pravi balkanski revolucionar... čovek jedne ideje", koji je u političku borbu unosio "nešto od verskog fanatizma". Vodeći oportunističku politiku kao "isuviše veliki srpski nacionalist", "konstruktivnim državništvom nije se odlikovao ni u čisto srpskim stvarima". Bez ličnog traga u zakonodavstvu, on se na vrhuncu svoje moći, kako kaže S. Jovanović, bavio "poglavito spoljašnjom politikom", i imao jednu osobinu koju drugi nisu imali: "Mogao je satima da sedi, prekrštenih nogu na minderluku, i misli o istoj stvari", držeći se "na vladi ne samo svojom ličnom sposobnošću i snagom svoje stranke, nego još i spoljašnjim uticajima", pošto "poverenje Krune i naroda" nije bilo pitanje već "s kime Saveznici hoće da rade".

Vrhunac Pašićeve moći započinje okončanjem apsolutizma dinastije Obrenović, ulaskom Srbije u razdoblje parlamentarizma, početkom ovog veka, gde su radikali skoro stalno bili na vlasti. To Pašićevo vreme mnogi smatraju "zlatnim dobom" srpske demokratije, videći u njoj uzor za uspostavljanje demokratskih institucija u Srbiji početkom 90-ih godina. Na vrednosti demokratske tradicije s početka veka i njeno baštinjenje poziva se u sadašnje vreme ne samo opozicija nego i pozicija, za koju istoričar Protić ističe da je potpuni Zapad", zaobilazeći činjenicu da je tadašnja demokratija u Srbiji svedena na uprošćeni britanski parlamentarizam baš zaslugom njegovog pretka Stojana Protića, od koga se Pašić u načelnoj prirodi nije razlikovao. Protić je svodio britanski parlamentarizam na pravo vlade iz skupštinske većine da nesmetano vodi poslove do idućih izbora, bez mešanja Krune i opstrukcije opozicije, pa izgleda, po Protiću, da je u Britaniji vlada bila potpuno neograničena, a ne uzima se u obzir da je u ono vreme britanska vlada bila ograničena Gornjim domom i javnim mnjenjem. Tako je Protić smatrao da se borba za ustavnost kod nas završava time što vladaočevu svemoć zamenjuje svemoć većinske vlade. Ovim postavkama bio je i prilagođen izborni sistem - koji nije bio istovetan s ustavom iz 1888, niti je bio u skladu s važećim ustavom iz 1903 - povlašćenjem najjače stranke, kojoj se dodeljuju glasovi stranaka koje nisu dostigle cenzus za ulazak u parlament, što su politički predstavnici radikala videli kao dokaz "radikalnog jakobinizma", "cinizma" i "pljačke", rezignirano konstatujući da se ceo parlamentarni život, pa i državna politika svodi na to koja će radikalna stranka biti na vlasti, pošto se opozicija kao institucionalni preduslov parlamentarizma počela da stvara stvaranjem samostalnih radikala u krilu samih radikala. To je u narodu doživljavano kao "raskol srpskog naroda" i kvalifikovano kao "zločin i nesreća", "obest srpske inteligencije" i delo "špijuna" i "uljeza" iz redova drugih stranaka.

RADIKALSKI BACIL: Na izborima, lista različitih manipulacija i zloupotreba bila je dugačka, posebno od ministarstva policije na čijem je čelu bio S. Protić, tako da je inače garantovana sloboda izbora, gotovo obesmišljena izbornom "komedijom" u kojoj su politički protivnici smatrani za neprijatelje zemlje, protiv kojih je, veli Ljuba Davidović, "dopušteno upotrebiti sva sredstva". Otuda je vladavina staroradikala nazivana "stojanovštinom", "ličnim režimom", "janičarskom politikom", "radikalnim cezarizmom". Nemoćna, opozicija je pribegavala metodu opstrukcije, kako bi u Srbiju uvela "pravnu državu", da bi Pašićeve radikale onemogućila da svojom većinom ("dobila nasiljem, održalo se korupcijom") obezvređuje Ustav, zakone i pravni poredak "radeći sa državom ono što bakcili rade s organizmom: nagriza, raslabljuje, umrtvljuje, i čini da se organizam raspada", objašnjavao je Jaša Prodanović. Međutim, izmenom Zakona u skupštinskom poslovniku sužena su prava skupštinske manjine, naročito u pogledu mogućnosti vođenja opstrukcije, zaoštravanjem međustranačkih odnosa, uzimanjem maha političkog terorizma, koji je uglavnom pripisivan staroradikalima, tako da se "opozicione partije tretiraju kao da su van zakona".

Sam Pašić podnosio je lične napade, ali suparnike u svojoj stranci nije trpeo već ih je čistio tvrdo i neumoljivo. "Podavi ih Baja ko mačiće u šafolju", uzviknuo je jedan radikal prilikom jednog čišćenja stranke. U njoj tako ućutkanoj, kako piše J. Skerlić, vladao je "potpun lični režim, oligarhija od nekoliko ljudi". Ona u svojoj ruci ne drži samo stranku nego i "celu zemlju", pa kao "što je Luj XIV rekao 'ja sam država', i oni mogu reći: mi smo Srbija". Ono što ih drži to je vlast, i ništa drugo. Zato je grčevito drže i njome služe u svoju korist, svodeći politički život ne na "reformisanje zemlje, ni čak na administriranje njeno, no samo na produženje života vašoj partiji", koju više ne drži ni program ni istinsko poverenje naroda.

"Ono što mi danas imamo u Srbiji", zaključuje Skerlić, "to nije parlamentarni režim, to nije ni partijski režim, nego je to partizanski režim", u kome su: "Zapad, nauka, civilizacija za nas samo prazne reči."

Treba li napomenuti da je Skerlić savremenik Pašićev, za koga je Cvijić govorio da je stvaran vekovima, smatrao da "nas guši ovaj pasivni, zaparloženi orjentalski duh... kao kakav otrov... i u nama je još neprestano onaj krmeljivi, dremljivi, odvratni Istok..." Kod nas ima puno ljudi koji deklamuju protiv "trulog Zapada", i koji s ushićenjem govore o nekoj "srpskoj" i "slovenskoj" kulturi. Oni su od "trulog Zapada" primili odelo, navike, i ustanove, i apetite, ali ne i ono što je Zapad činilo tako velikim, u čemu je on danas veliki učitelj: osećanje ličnog dostojanstva, slobodu, inicijativu, onaj vedri preduzimljivi, trezveni duh koji stvara svu civilizaciju. Njima je Zapad svetao i za ugledanje kad nam odande donosi čisto srpske kulturne ustanove kao što su cenz, militarizam, senat i kockarnice, a "truo" čim osete u našoj zaparloženoj atmosferi vetar slobodne misli i kritike, sveže struje političke demokratije i socijalnog preobražaja. Lek takvoj bolesti Skerlić vidi samo u jednom: "Otvoriti širom vrata Zapadu i njegovim idejama, Zapadu koji misli, koji dela, koji stvara, koji živi punim intenzivnim životom, jedinim dostojnim da se nazove ljudskim."

GURANJE U RAT: Zapad znači i pun rizik lične odgovornosti, a ne povlačenje od rizika, što je bila Pašićeva veština, kako i sam Protić kaže, "da izbegne punu odgovornost kad su teške okolnosti" delujući u skupu plahovitih balkanskih političara kao kakav stari paša, tih i prepreden. Tako je Pašić, za vreme aneksione krize (smatrajući da je "bosansko pitanje otvoreno" i da će se "vrlo brzo staviti na dnevni red", pošto se na preobražaj Rusije "neće dugo čekati", pa će "njena politika krenuti drugim stopama" a mi postati "poželjan saveznik", a do tada "Srbija mora da ostane jedan naoružani logor", pošto "Austrija ponovo vodi antislovensku, a na prvom mestu antisrpsku politiku... mi ćemo je baciti u vazduh - jer mi smo eksploziv..."), po mišljenju S. Jovanovića i Cvijića, gurao zemlju u rat. Ali se pod pretnjom ultimatuma ostavke na čelo Radikalne stranke, odricao predsednika koalicione vlade, osećajući da će Srbija u toj krizi biti poražena, a samim tim i on kao najodgovornija ličnost za vođenje državne politike. Po Jovanovićevom mišljenju, dosta rizičnu politiku vodio je za vreme balkanskih ratova. Dok Svetozar Pribićević smatra da je i Austrougarski ultimatum dočekao nespreman "daleko od toga da misli na rat pa je ondašnja Narodna skupština dugo bila raspuštena, predsednik vlade Pašić tog se dana nalazio u punoj izbornoj kampanji u istočnoj Srbiji, a šef general štaba vojvoda Putnik boravio je u Karlovim Varima u Austrougarskoj na lečenju". Da li je i to deo Pašićeve "veštine" bežanja od odgovornosti.

Katastrofa od 1915, slom vojske i gubitak cele teritorije, naročito u vojnim krugovima, stavljani su na teret Pašiću, tako da se vlada na Krfu "osećala kao u jednom neprijateljskom logoru", dok je Pašić postupao s opozicijom kao da je bila "količnik bez značaja", a ona je osuđivala saveznike što su je ostavili na milost i nemilost Pašiću. Posle rata zameralo mu se što je, insistirajući "da dobije sve" za "zaštitu rodne zemlje i krvnih interesa", boreći se ne samo protiv Austrije "nego i protiv svojih saveznika ("ukoliko nas još smatraju saveznicima"), propustio da ujedini jugozapadne Slovene ("Velika Srbija") pošto mu je teško padala promena granice prema Bugarskoj od 1912. godine. Zato je Srbija platila previsoku cenu gubitkom od 57% muškog radno sposobnog stanovništva.

U isto vreme Pašić je kako, svedoči veliki prijatelj Srba Arčibald Rajs u svojoj poruci "Čujte Srbi", ispoljio "neverovatnu slabost... prema nedostojnom sinu..." Za vreme rata Pašić ga je, a već je znao za izopačenost svog potomka, sklonio pod izgovorom "nepostojeće bolesti" i "dopustio sinu da banči po Parizu i da na Krfu svojom raskošnom limuzinom pregazi srpske junake", praveći dugove "koje je otac plaćao". "A Pašićevo okruženje", kaže Rajs, "čine ljudi siromašna duha, ali korumpirani. Profiteri i mutivode kojima je dozvoljeno da se bogate pod uslovom da služe njegovim interesima". Mada bi "veliki čovek", naglašava Rajs, morao da se "gnuša druženja sa pokvarenjacima".

Istoričar M. St. Protić, uz ogradu "koliko god bilo opasno praviti konstrukcije", veruje (da ove Pašićeve veštine "međunarodne i unutrašnje instrumente, pregovore, muvanja, nagodbarenja, nadmudrivanja"), i ne samo što veruje već sa "sigurnošću" tvrdi, da "Nikola Pašić do ovoga u čemu smo nikada ne bi doveo. Jugoslavija se ne bi raspala na način na koji se raspala... Problem Kosova bi rešavao kao prvi... Verovatno bi među Albancima tražio ljude sa kojima može da postigne sporazum na osnovu nekog davanja koje bi mu služilo za davanje ustupka. A to bi se verovatno svodilo na - pare", pošto je naročito "bio vešt da pridobije manjine za sebe".

VEŠTINA: Međutim, pojave kraćeg istorijskog trajanja u smislu trenutnih rešenja imaju mnogo lica, stoga se teško sa "sigurnošću" može sagledati da li bi političar Pašićevog kova doveo do današnje situacije, mada se ne može reći da tokom raspada Jugoslavije nije nešto sricano od Pašićeve "veštine". Otuda je primerenije umesto domišljanja šta bi Pašić učinio (pri čemu ostaje nejasno da li to čini Pašić ili Protić koji domišlja) reći kako je sam Pašić uređivao jugoslovensko pitanje, pa stoga u okviru njega i sva druga pitanja, pošto je sticanjem okolnosti imao presudnu ulogu u kreiranju prve Jugoslavije donošenjem Vidovdanskog ustava, koji je, kako piše S. Jovanović, "bez sumnje dokaz Pašićeve parlamentarne veštine, ali njime jugoslovensko pitanje nije bilo rešeno".

Bez većeg oduševljenja za Jugoslaviju i veštine da je pravno organizuje, bez jedinstvenog srpskog fronta, a dopuštajući da se veruje da on ima jedan srpski program, Pašić je pošto-poto hteo donošenje ustava. Pri tom je najviše važnosti davao faktu da je Srbija unela u tu državu činovnički aparat i vojsku, ne obraćajući pažnju na probuđena osećanja drugih naroda (Hrvata i Slovenaca, pošto drugi ni službeno nisu priznavani), koji su imali dugu tradiciju borbe protiv tuđe vlasti. Pašić je hrvatsko pitanje svodio na parlamentarno, upadajući u zamku da ima posla sa S. Radićem onda kada je imao posla s masovnim narodnim hrvatskim pokretom, i nije prihvatao ništa drugo osim ulaska hrvatskih stranaka u vladinu većinu. Odbacio je i inicijativu J. Cvijića da se Jugoslavija organizuje kao sjedinjene dražve, što je ovaj sjajni um nateralo da prekine saradnju s Pašićem i njegovom ekipom i pogrdno ih nazove ugursuzima. Po svemu sudeći, Pašić je na Jugoslaviju gledao kao na proširenu Srbiju, proste i jedinstvene administracije, a u federalizmu je video opasnost za jedinstvo države i nešto što je istovetno sa njenim cepanjem. Stoga je njegova vlada predložila jedan kurs nacrta ustava, koji je pružao vrlo usku osnovu za organizovanje nove države. U njemu je u prvom planu ozbiljno razmatrano pitanje vladaocu i centralizmu nad oblastima koje su ostale bez bilo kakve samouprave, dok su prava Narodne skupštine i lična prava građana data u naznakama i ostala u drugorazrednom planu. Bez obzira na kasniju doradu Pašićevog nacrta ustava, suština je ostala nepromenjena. U donošenju takvog ustava Pašić se oslanjao na prečanske Srbe, kod kojih je uživao najveću popularnost pošto su tamošnje srpske mase znale samo za Pašića (a biti protiv njega značilo je isto što i ne biti dobar Srbin), i koji su izražavali pravi huk protiv federalizma. Pašić je kupovinom glasova turskog Džemijeta i pogodbama s muslimanima Mehmeda Spahe progurao Vidovdanski ustav koji nisu prihvatili ni Hrvati ni Slovenci, ostajući u državnom organizmu nesvareni strani elementi, koji će stalno dovoditi do kriza, tako da je jugoslovensko pitanje ostalo rešeno samo na papiru. Pod tim ustavom Pašić je sve do svoje smrti bio skoro na vladi, bez prave i sigurne većine, često menjajući njen sastav i njen pravac, čak iz osnova. Tako je raskinuo s prečanskim Srbima Svetozara Pribićevića.

No i pored toga što je "umio sa manjinama", mada je upornošću jednog monomana ceo život posvetio održavanju većine koja mu je obezbeđivala ostvarivanje njegovih ciljeva, Pašić nije uspeo da izbegne Ugovor o zaštiti manjina u prisajedinjenim krajevima, pa čak ni u onim koji su pre rata pripadali Srbiji, kao Makedonija. Otuda su i drugi pored Hrvata i Slovenaca ostali strani i nesvareni elementi. To je slučaj i sa Albancima, naročito izražen u delovanju Kačaka, što je navelo Dragišu Vasića da Kosmet definiše kao "jugoslovenski Sibir", gde se noću iz kafana čuje elegična pesma jugoslovenskih oficira: "Crna zemljo i zelena travo/što me nisi pokrila odavno."

Slažem se s Protićem da Pašić ne bi ukinuo autonomiju/državu Albancima iz prostog razloga što im je nikada ne bi ni dao, pošto je to u suprotnosti sa suštinom njegovog shvatanja državnog jedinstva, tako da bi i pored svoje veštine "davanja para" teško danas našao Albance s kojima bi postigao sporazum.

To davanje para (korupcija) je pod Pašićem uzelo takve razmere da je, prema svedočenjima savremenika, i sam Kralj Aleksandar smatrao da s njim ne može više sarađivati "pošto njegov sin Rade miješa se u državne nabave i tako zarađuje milione, što po svuda izaziva skandale a njegov otac sve to zaštićuje i plaća" (Pribićević). U poslednoj audijenciji kralj je zapretio Pašiću da će to obnarodovati, što je jako potreslo Pašića nakon čega je kralju ostalo samo da obnaroduje Pašićev pogreb.

Ali, ostali su političari - strančari, koji su se oblikovali prema njemu, držeći se grčevito zastarelog i trulog parlamentarnog sistema koji im najbolje služi ličnim ambicijama profitera, koji državu smatraju kravom muzarom čije ih mleko hrani. Lično je Pašić, svedoči Arčibald Rajs: "uspostavio taj sistem zasnovan na nezahvalnosti koji je toliko zla naneo i nanosi vašoj zemlji. Vaši državnici više zaista ne znaju za zahvalnost jednu od najvećih vrlina svakog naroda. Evo, u ovo vreme (1928) vi tako reći nemate prijatelja u svetu. Imali ste ih mnogo i to najuticajnijih tokom rata, posebno u početku. Međutim, vaše Ministarstvo spoljnih poslova, vaša 'Žuta kuća', čija je briga bila da neguje prijateljstva samo bi ćušila te prijatelje nogom čim bi pomislilo da mu više nisu potrebni. To je dovelo do toga da ti ljudi prvo izgube zanimanje za Kraljevinu SHS, a onda se privučeni njihovom predusretljivošću, okrenu vašim neprijateljima."

MREŽA: Tako se i u Pašićevo vreme plela mreža od istorijskih predrasuda, nacionalnih sujeta, izvitoperenog načina života, što ljude može duhovno izolovati od ostaloga sveta i učiniti ih arhaičnim kompromitujući njihov razvitak takvim načinom mišljenja. U takvom mišljenju Cvijić je video glavni uzor kompromitujuće razvitka Južnih Slovena. Očito ona ima dugu tradiciju, svejedno da li se mi slažemo o tome da su pojedina razdoblja vladavine i naše sadašnje stanje u Srbiji "suštinski antipodi". Stoga sam sklon uverenju da, pored ulepšavanja nacionalizma liberalizmom, Pašićevu vladavinu i sadašnje stanje u Srbiji povezuje neprekinuta tradicija (pojava dugog trajanja) jake državne vlasti i autoriteta vladaoca, pohranjivana bolešću partikularizma - jednoj od stalnih crta srpskog narodnog karaktera.

Apsolutizujući vlast, naši političari još nisu naučili da je u politici, kao i u trgovini, poravnanje mnogo bolje od parnice. Ni Pašić tu nije bio izuzetak, pa je njegovo "nagodbarenje" u najvećem imalo karakter parničenja. Stoga i danas u smiraju stoleća nimalo nisu izgubile na aktuelnosti Skerlićeve reči povodom prestanka izlaženja Omladinskog glasnika (1905), gde govori o "strahovitoj duhovnoj klonulosti koja nas je sve obuzela, u ovom haosu u idejama i u agoniji volja koja odlikuje naše žalosno doba"... opisujući zemlju kao "mesto sitne, čaršijske, prljave politike (...) gde je ceo svet političar, i gde je davno izbledeo svaki trag ideja i načela".

Nažalost, "vreme nas ničemu novom nije naučilo, a i ono dobro što se znalo zaboravilo se. Fatalnost naroda i ljudi koji se kotrljaju u propast", (Skerlić), plaćajući, pored ostalog, i visoku cenu rizika naših parnica.