Politička klasa

Građani ove zemlje iskazuju generalni animozitet prema celokupnoj "političkoj klasi", jer im se, onako dijalektički neobrazovanima i zaraženima komunističkim mentalitetom, čini da svi duvaju u istu tikvu; kad ih vide - u pozorištu ili na ulici - odmah evakuišu sitnu dečicu

Dobro, to što je premijera novog komada Dušana Kovačevića "Kontejner sa pet zvezdica" bila kulturni događaj prethodne nedelje, sasvim je normalna i očekivana stvar; no, po nekim odjecima i reagovanjima nakon premijere, izgleda da je ovo bio i društveni događaj nedelje, uporediv još samo s Šešeljevim revolucionarnim doprinosom uvođenja teledirigovane psihijatrijske "S. O. S. vladika" prakse u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Većina pozorišnih kritičara, naime, nije se uzdržala da, osim zbivanja na sceni, proanalizira i stanje u publici. Tako su nekoliki prikazivači ove premijere izrazili nepojamno gađenje nad činjenicom da je u gledalištu vrvelo od poznatih političara ovdašnjih, i da su se dotični slatko smejali na sve žaoke koje su upućene stvarnosti kakvom su je oni oblikovali i kreaturama u kojima bi lako mogli da prepoznaju sebe. Nije izgledalo, vajkaju se kritičari, da ih sve viđeno i izgovoreno na sceni posebno pogađa, niti da im je makar negde u primozgu sevnula misao da se sve to, možda i počem, odnosi (i) na njih, tj. da oni imaju bilo kakve veze s činjenicom da je kontejner za đubre postao idealna univerzalna metafora za ovu zemlju... Posle su, valjda, praćeni gospođama, odjezdili u mečkama u sve tamniju beogradsku noć, satima preživajući utiske s Kulturnog Čina; neki su verovatno s merakom govorili kako im je nedužni Kovačević, vala, "baš sve skresao"... Kome - njima? Pa, tamo njima...

Nisam bio na narečenoj premijeri, i ne znam ko su ti Usrećitelji Naroda koji su delu javnosti tako zasmetali; pitanje je, međutim, da li je to uopšte važno? Ko god da je bio tamo, sigurno je rasni i reprezentativni primerak onog društvenog sloja koji doživotni v.d. beogradonačelnika Milan Božić naziva "politička klasa". A tom staležu u Srbiji poslednjih godina ide tako dobro da to već zaista nije pristojno! Otuda, valjda, i bes kritičara, tipičnih predstavnika pauperizovane građanske inteligencije: "mogli bi bar na Kovačevićevim premijerama da nas poštede svojih neljupkih njuški"... E, neće moći: "politička klasa" je već odavno pokupila pare, privilegije i sve što joj treba - sada je na redu glamur! Zato, budite spremni na to da od tih individua više neće moći da se živi ni na mestima koja su do sada bila koliko-toliko nekontaminirana.

Zato mi izgleda zanimljivijim i produktivnijim da se razmotri karakter i položaj "političke klase" ovde i sada, iliti: kako nam se ona desila i koliko smo je zaslužili? Prvo što upada u oči je da je ona užasno stidljiva: komunistički aparatčici nasleđeni iz prethodnog režima (koji je, uostalom, "prethodni" samo po imenu) samozatajno ćute o svojim teškim životima, punim gorkog trpljenja i odricanja u ime naroda, i tek negde iza debelih zavesa, po opljačkanim dedinjskim vilama krckaju svoje bogatstvo i treniraju strogoću nad spoljnim i unutrašnjim neprijateljem; s druge strane, opozicioni establišment je nakrcan samosvesnim političkim diletantima, ljudima koji se bar tri puta dnevno javno zaklinju da jedva čekaju da se završi njihova teška političarska robija, jerbo su se bavljenja politikom u vidu zanata poduhvatili samo zato da bi spasli ovaj zabludeli narod, a kada oposle tu sitnicu veselo će se vratiti svojim pravim vokacijama. A većina njih su po vokaciji - geniji. Paradigma ovog bizarnog staleža je Vuk Drašković, lider, pisac i prorok koji često bogoradi kako ga samo posao na izbavljanju srpskog naroda sprečava da otečestvu podari još nekoliko nezaboravnih duhovnih dostignuća kakva su, recimo, Ruski konzul ili Noć Đenerala. Zli jezici tim povodom izražavaju nadu da će se Drašković baviti spasavanjem naroda još bar nekoliko decenija, jer nikada u politici ne može da učini toliko štete koliko je čini čim se lati pera...

I sad, šta je nama činiti s tako rudimentarnom, nezrelom, nesamosvesnom i vaspitno zapuštenom "političkom klasom"? Da nam nema narečenog Milana Božića, niko se ne bi (javno) brinuo o njenim prirodnim staleškim interesima. Ideolog SPO-a jedini se, onomad, žrtvovao da objasni nekulturnoj svetini da je, recimo, nepotizam normalna i poželjna stvar u razvijenim demokratijama, a da je onaj ko to neće da shvati i prihvati - komunista. Isto je posle bilo i s famoznim Zakonom o doživotnim pravima i virtuelnim obavezama izabranih lica - samo se Milan Božić upuštao u istinsku, principijelnu, "idejnu" odbranu ovog zakona, ponovo proglašavajući baštinicima komunističkog mentaliteta sve koji bi, recimo, da našem voljenom predsedniku - koji nas je toliko nepojamno zadužio! - uskrate doživotnog batlera. Ovaj politički mislilac jedini je u svojim tekstovima otvoreno branio prava i interese "političke klase", ali je u svemu tome ostao usamljen: njegove kolege - što leve, što desne, što centraške - podvukle su rep čim je svetina počela da gunđa malo više nego što je to zdravo.

Zato je i došlo do toga što danas imamo: građani ove zemlje iskazuju generalni animozitet prema celokupnoj "političkoj klasi", jer im se, onako dijalektički neobrazovanima i zaraženima komunističkim mentalitetom, čini da svi duvaju u istu tikvu; kad ih vide - u pozorištu ili na ulici - odmah evakuišu sitnu dečicu; s druge strane, sama politička klasa živi beslovesno, apsolutno nesvesna vlastitog presudnog učešća u sveopštoj propasti. I tako se uveče, kada obavi sve poslove na usrećivanju naroda, uzvrpolji i oseti stanovit kulturološki svrab; onda ode na premijeru Dušana Kovačevića, prpošno se smejući Tamo Njima Koji Su Nas Doveli Dovde. A posle lagano kući, na Brdo, pored kontejnera u kojima stanuje većinska Srbija. Ona koja (više) ne mari ni za njih ni za pozorište.