Kuba

Revolucija koja teče

U govoru povodom 40-godišnjice dolaska na vlast kubanski lider najavio "neizbežni pad kapitalizma", žestoko kritikovao američku "teologiju tržišta" i "diktaturu Saveta bezbednosti UN", označivši narednih 40 godina kao "prelomne za budućnost čovečanstva"

Razni "kubanolozi" i "kastrolozi" uočili su najmanje tri stvari za vreme govora kubanskog lidera Fidela Kastra 1. januara u Santjagu de Kuba, sa istog balkona s koga se istog datuma 1959. prvi put obratio kubanskom narodu proglasivši pobedu revolucije i definitivno obaranje režima Fulgensia Batiste. Prva karakteristika jeste dužina govora - umesto uobičajenih 5-6 sati, kubanski lider se ograničio na devedesetak minuta. Drugo, čitao je tekst govora - što nikad ranije nije činio. Treće - imao je naočare, što za čoveka od 72 godine nije nimalo čudno ali dokazuje da i " revolucionari stare".

Kastro je poručio svom narodu, ali i svima u svetu koji ga (uglavnom nevoljno) slušaju već 40 godina, da je "revolucija tek počela" i da će narednih 40 godina biti "odlučujuće za budućnost čovečanstva". Najavio je "neizbežni pad kapitalizma", doduše ne precizirajući vreme njegovog kraja, svetski ekonomski poredak nazvao je "gigantskim kasinom", doktrinu o slobodi čoveka i tržišta okvalifikovao kao "hipokriziju", a američku ekonomsku politiku nazvao je "teologijom tržišta". Na političkom planu osudio je "diktaturu Saveta bezbednosti UN", u kome zemlje "trećeg sveta" nemaju gotovo nikakvu ulogu. Kao dokaz ispravnosti kubanskog puta Kastro je rekao kako je njihova "revolucija tokom 40 godina bila izložena napadima svih vrsta, blokadama, ekonomskim i ideološkim ratovima lansiranim od strane najjače svetske sile, ali je sve izdržala".

KLINTON POPUŠTA: Samo nekoliko dana posle Kastrovog govora, iako u njemu nije bilo ni indirektnih poruka o davno nagoveštenim unutrašnjim reformama i postepenoj demokratizaciji režima, iz Vašingtona je stigao "novogodišnji paket dobre volje", ponegde u štampi nazvan i "bejzbol diplomatijom" jer se u nizu olakšica koje je Klintonova administracija odobrila Kubi, posle 37 godina žestokog embarga, našla i dozvola da bejzbol ekipa "Oriols" iz Baltimora odigra dve prijateljske utakmice sa jednom kubanskom selekcijom, inače jednom od najjačih na svetu u ovom sportu. Jedan meč će biti u Havani, drugi u Baltimoru. Tako Klinton sledi Niksonov primer ping-pong diplomatije s početka sedamdesetih, kad su SAD počele otvaranje prema Kini uprkos tamošnjem komunističkom režimu, tada u punoj snazi. Klinton je prvi potez popuštanja prema Kubi povukao u martu prošle godine kada je dozvolio da američki građani kubanskog porekla mogu na ostrvo da šalju rođacima i prijateljima izvesne sume novca, a odobreni su i čarter-letovi između Majamija i Havane. Bila je to svojevrsna "nagrada" Kastru zbog dozvole da papa poseti Kubu i da Kubanci katoličke vere mogu da proslave Božić.

Novi paket mera predviđa da ubuduće bilo koji građanin SAD (ne samo kubanskog porekla) može jednom godišnje da pošalje na Kubu 1200 dolara, odobreni su čarter-letovi sa teritorije cele Amerike, uspostavljena je direktna komunikacija između američke i kubanske pošte i, kao najveća novost, dozvoljen je izvoz životnih namirnica, poljoprivrednih proizvoda, poljoprivrednih mašina i veštačkog đubriva "nevladinim organizacijama". Odobreni su i kontakti tipa "narod s narodom", u šta prvenstveno spadaju kulturna i sportska saradnja.

Sva je prilika da će Bil Klinton biti 10. američki predsednik koga će Fidel Kastro politički (a mnoge i fizički) nadživeti. Kroz Belu kuću prošli su i republikanci i demokrate vodeći istu onu politiku prema Kubi koju je, uvodeći embargo pre 37 godina, postavio demokrata Džon Kenedi. Danas i u SAD mnogi misle da je takva politika bila "velika greška", da nije donela nikakve rezultate i da su SAD izgubile pozicije za "postkastrovsko" doba. Niko od poznavalaca kubanskih prilika, naime, ne misli da su bilo kakve ozbiljnije promene moguće dok je Kastro živ, što će reći dok je na vlasti, ali pošto će priroda u relativno dogledno vreme obaviti ono što nije moglo 10 američkih predsednika, u SAD je počelo prestrojavanje za takozvani "postkastrizam". Klinton nije prema Kastru pokazao popustljivost zato što mu je ovaj naglo postao simpatičan (naprotiv, američki prdsednik podvlači da je reč o "ustupcima kubanskom narodu, a ne režimu") već zato što ga na to tera moćni lobi biznismena i političara među kojima je i bivši državni sekretar Henri Kisindžer. Posle smrti Horhea Mas Kanose, multimilionera i glavnog čoveka u američkom antikubanskom lobiju, u novembru 1997, u prazan prostor kubanske emigracije niko se nije ubacio jer je Kamnosa zbog bogatstva i političkih veza u Vašingtonu jednostavno nezamenjiv. Otuda i znaci popuštanja, iako Vašington uporedo s ublažavanjem embarga pojačava aktivnost "Radio Martija", stanice kojoj je glavni posao "rušenje Kastra", na čemu prilježno radi iako bez pravog rezultata.

Američki problem je u tome što Evropa ima istu ideju "osvajanja prostora" na Kubi za vreme "posle Kastra" i što je, koristeći američki embargo, već stekla neke prednosti. Dok je Klintonova administracija pre nekoliko godina usvajala famozni Helms-Bartonov zakon, koji se kao i sve drugo pokazao krajnje neefikasnim i kontraproduktivnim, Evropa se tiho približava Kubi. Španija, koja je pod Felipeom Gonsalesom imala "specifičan odnos" sa Kubom, ne želi da zaostane uprkos početnim trapavostima Asnarove spoljne politike prema Kastru. Tokom ove godine doći će do zaista istorijske posete kralja Huana Karlosa Kubi, tačno 101 godinu nakon što je Kuba prestala da bude španska kolonija i pošto je Španija definitivno izgubila svoje poslednje kolonije u Karibima i na Filipinima. Španski monarh lično je na poslednjem iberoameričkom samitu dovukao Asnara pored Kastra, naterao ih da se rukuju i postarao se da ta slika obiđe svet.

Deset godina posle pada Berlinskog zida i komunizma u Istočnoj Evropi, Kuba ostaje jedina zemlja zapadne hemisfere i jedna od retkih u svetu sa komunističkim režimom. Više niko i ne pomišlja da ga fizički ruši, odabrana je taktika čekanja, jer teška ekonomska situacija u zemlji i permanentni manjak ljudskih sloboda, što doduše nije karakteristično samo za Kubu, postaju sve teži kamen oko vrata za "tiranina sa Kariba", kako komentator "Vangvardije" iz Barselone naziva Kastra. Međutim, kako stvari stoje, on će još mnogima uskratiti zadovoljstvo da ga vide obezvlašćenog, milom ili prirodom, pre nego što sami odu sa vlasti, ili sa ovog sveta.

SINDROM PINOČE: U još jedan u nizu (dosad) neuspešnih pokušaja da se sruši Kastro spada i tužba koju je protiv njega podneo jedan francuski advokat u ime troje svojih klijenata. Valjda pod uticajem "sindroma Pinoče", advokat Serž Leviš, zastupajući dvoje kubanskih emigranata i jednog francuskog državljanina, optužio je Kastra za "zločin protiv čovečanstva". Jedna optužba odnosi se na kršenje ljudskih prava (hapšenje francuskog fotografa Pjera Golendorfa i kubanskog slikara Lasara Hornade), a druga je čisto kriminalne prirode i podneta je na osnovu svedočenja Ileane de la Guardia, ćerke Antonia de la Guardie, kubanskog generala koga je Kastrov vojni sud osudio na smrt streljanjem 1989, zbog "trgovine drogom i prekoračenja ovlašćenja u vojsci". Ileana potkrepljuje tvrdnju američke obaveštajne službe, koja je krajem 80-ih godina otkrila postojanje organizovane mreže za trgovinu drogom što je bio "kubanski odgovor na embargo". Ileana tvrdi da je Kastro bio "upoznat sa svim detaljima", da je droga stizala iz Kolumbije preko čuvenog "klana Eskobar" i da je njen otac novac od droge davao Pepinu Naranhu, jednom od najbližih saradnika Fidela Kastra. Ona dalje navodi da je njenog oca, njenog strica (brat blizanac njenog oca) i generala Arnalda Oćou (nacionalni heroj u vreme kubanskog vojnog angažovanja u Angoli i Etiopiji) inače pristalice "perestrojke" posle posete Gorbačova Kubi, "Kastro žrtvovao kako bi spasio obraz pred međunarodnom javnošću".

Sa Kube nije stigao nikakav komentar povodom ovih optužbi, ali je Kastro pre nekoliko dana izjavio da su "dva španska građanina koja imaju firmu na Kubi upletena u trgovinu drogom i pranje novca". Kubanski lider je najavio politiku "čvrste ruke" protiv narkotrafikanata, prostitucije i ilegalne emigracije. I to, valjda, spada u "revoluciju koja je tek počela"...