Pisci i govor mržnje

Kad Palanka zavrišti

Kako je mladi beogradski urbani pisac znatno doprineo inoviranju šovinističkog diskursa predrasude

Neki cinik "britanske" škole mogao bi ovako da definiše lošu beskonačnost na Balkanu: prvo se neki ljudi međusobno ubijaju na pravdi boga, zatim lokalni književnici & fariseji oplakuju žrtve i proklinju ubice (ili obrnuto, zavisi od nacionalnosti i jednih i drugih, a bogami i književnika), a onda se ljudi, duboko potreseni patriotskim književničkim naricanjima, još slađe ponovo ubijaju. I tako dok im ne dosadi. A dosadi im obično tek kad dođe neki šumar da ih razoruža. A književnici se onda okrenu pisanju introspektivnih balada i "antičkih" alegorija, sve vrebajući novu priliku za svoj mrtvozornički angažman. Povremeno neki od njih zapadne u apstinentsku krizu, pa zavapi: ima li, bre, kakav rat u blizini, moram hitno javno da istresem rodoljubne emocije?!

Na sreću nesrećoljubivih, ovde je rat uvek u blizini. Trenutna adresa mu je na Kosovu. Činilo se da je prethodni ratni ciklus, obavljen u prvoj polovini devedesetih na zapadnim rubovima virtuelnih srpskih zemalja (usput, da li ste ikada čuli nekog nacionalistu da govori o "zemljama" drugih naroda u množini: hrvatske zemlje, mađarske zemlje, albanske zemlje, kambodžanske zemlje...), iscrpeo svu inventivnost lokalnih (para)književničkih korpusa - i brigada, bataljona, divizija... - glede sadističke satanizacije Drugog, tj. mitskog Etničkog Protivnika. Takođe, izgledalo je da su trupe pera i kompjutera već dale sve što su mogle u pogledu ljigavog samosažaljenja Nas Večitih Žrtava, te u svim drugim oblicima podsticanja narcizma kolektivnog Mi i sličnih produkata malograđanske imaginacije. Ali, ne lezi vraže: nacionalistički šund-diskurs (mogao bi se već mirno prozvati i šundiskurs, takva je to simbioza!) mutira i dalje, javlja se u novim oblicima i na neočekivanim mestima i, što je najgore, polako prelazi i u naraštaj od kojeg se očekivalo da se, ako ne sasvim okane trućanja te vrste, onda bar isto transformiše u nekom "estetski" manje nepodnošljivom pravcu. Hja, za naivni optimizam ovde uvek sledi žestoka odmazda.

APSOLUTNA GNUSNOST: Bojan Bosiljčić, književnik ovdašnji i novinar RTS-a (od nečega mora da se živi?), nedavno je iskoristio brutalni masakr nad šestoricom nedužnih (srpskih) mladića u kafiću u Peći da ponudi javnosti nova dostignuća u teškoj disciplini dostizanja apsolutne gnusnosti; lamentirajući nad jednim svirepim terorističkim zločinom - koji, baš kao takav, najbolje pokazuje užas i besmislenost surovih etničkih borbi za lebensraum - Bosiljčić je, u svojoj redovnoj rubrici u "Beogradskim novinama", sročio optužnicu, a odmah zatim i izrekao presudu - ili dijagnozu? - ne podivljalim ubicama nego celom jednom narodu: "Svojom ogoljenom elementarnošću zločin šiptarskih terorista u pećkom kafiću kada su rafalima maskiranih bandita ubijena šestorica srpskih dečaka koji su pili sokove, prelazi granicu posle koje stvari mogu biti kao ranije. Narod koji je na ovaj način rešio da osvoji tuđu zemlju sam je skočio u bunar. Prokletstvo koje su Šiptari ovakvim zločinom uzeli na sebe pratilo bi ih sve i kad bi oteli Kosovo i na njemu hteli da žive dugo i srećno do kraja svog života. Bez obzira na ishod bitke za Kosovo, Šiptari su krvlju srpskih dečaka zapečatili svoju sudbinu na ovom Polju. (...) Ono što je, međutim, poražavajuće i beskrajno tužno, to je konačna svest o tome da šiptarski narod više ne može da nosi epitet 'časnog', 'dostojanstvenog'., itd, epitete koji su proteklih decenijama u raznoraznim prilikama bili vezivani za njega."

Šta bi ova bujica gnevno-pravedničkih reči imala značiti? Ako pođemo od - čini se, osnovane i razumne - pretpostavke da onaj ko nešto piše, pa još to i objavljuje, smatra da ima nešto da saopšti svom potencijalnom čitaocu, može se zaključiti da Bosiljčić gori od nestrpljenja da sa publikom podeli svoja revolucionarna naučna otkrića: da ceo jedan narod - sasvim slučajno albanski - može da skoči u bunar (Bog te, pa koliki je taj bunar?!), da time što grupa naoružanih i opasnih idiota počini neki sebe dostojan - dakle: gnusan - zločin ceo jedan narod može na sebe da navuče nekakvo prokletstvo (mađija? čini? vradžbine? Miljo, pomagaj!), te da ceo jedan narod može imati, ili pak nemati, ili u jednom trenutku neoprezno izgubiti, odlike kao što su čast i dostojanstvo, osobine i vrline za koje predstavnici trulog humanističkog mišljenja anahrono veruju da pripadaju samo pojedincima. Takvi truli elementi smatraju i da se o kolektivitetima, naročito onima koji nisu "izborni", koji su bazirani tek na zajedničkom poreklu ili osećanju etničke, jezičke, kulturne, verske etc. srodnosti ne mogu donositi vrednosni sudovi, jerbo se to, onda, prosto i neuvijeno zove rasizam. Ali, patriota Bosiljčić očigledno ne mari za te kerefeke. Ima on svoju patriotsku istinu. A stravičan zločin grupe pobesnelih bandita čini mu se kao pravi povod da punu kiblu te svoje istine fljusne pravo u sveže umiveno lice svakoga ko od umivanja još nije odustao. Mora da to proizvodi izvesni burleskni efekat koji "rajca" iliti stimuliše proizvođače ovakvog verbalnog treša: čovek sigurno izgleda u neku ruku glupo kada ga ponižavaju. Izvesna kategorija ljudi to voli da gleda.

PAČIJA ŠKOLA: Može se reći da smo se prethodnih godina naslušali i načitali i većih gluposti od ovih, pa smo - k'o biva - do sada mogli da steknemo i izvestan imunitet. Međutim, onespokojavajuće je, bar koliko i degutantno, što se taj mutirani virus neodgovornog rasističkog trkeljanja ovaj put povampiruje kod pisca mlađe generacije, koji pride uporno ističe svoju "urbanost" i sve što uz to ide (zbog čega su i gledaoci "kulturnjačkih" emisija RTS-a bili spremni benevolentno da istrpe silne Bosiljčićeve "beogradocentrične" patetične tirade). Ali, tako vam je to sa izvesnim urbanim misliocima u Srbiji: na prvom iskušenju, iz njih zavrišti Palanka. A ona ne može bez ksenofobije, s posebnim naglaskom na mržnji ili rasističkom preziru prema susedu. To je ta "urbana rokenrol (pačija) škola" raznih endemskih (nus)pojava boračorbaških, prelevićevskih, tonimontaničnih i momokaporičnih... Njihov nadobudni kosmopolitizam traje dok se ne ispostavi da je Drugi zaista drugačiji, i da tu ne misli ništa da menja. Onda počnu da ga vređaju.

U ovoj i njojzi sličnim zemljama "diskurs predrasude" - taj paradigmatični žargon neautentičnosti našeg doba - opstajaće i dalje, jer ga veselo gnoje, pleve i okopavaju svi koji drže do svog mesta u Novom Srpskom Poretku (vrednosti). A takvih ima dovoljno da premreže nebo nad Srbijom, a dole, na tlu, vaspostave poredak u kojem će moći do mile volje da narodima vraćaju dostojanstvo (kao Milošević Srbima, onomad), ili da im ga po kazni oduzimaju, kao mlađani beogradski pisac-veseljak, patriota i urbani romantičar opšte prakse.