Odlomak iz najavljene knjige – Venecijanski karneval >

Kuća maski

Venecijanci su pružili ruke sveznajućoj mašti. Ljudi su zobali svice i svetleli iznutra. Hladni zimski dan je postao San letnje noći. Ljudi su paradirali obučeni u sopstvene snove. Oko mene su šetale alegorije i živele metafore. Takvim slikama duša govori sebi u snu

Venecijanska mačka nije samo mačka. To je skup osobina koje je svemir lokalizovao u jednom biću i kojima možemo odabrati da se divimo i poželeti da ih delimo.

Svako telo je drugačije, ptica od čoveka, sunce od meseca, zvezda od zvezde.

Postoji prečica među njima.

Postoji pupčana vrpca koja ih povezuje.

Moj Prvi Maskenbal

Upao sam u sobu u kojoj su svi bili ludi i izmenjeni. Izleteo sam da tražim oca i majku. Kenjkao sam po primorskom hotelu. Je li tamo bila terasa? Čini mi se da je bila terasa. Okružile su me odvratne spodobe. Nisam shvatao zašto su me roditelji ostavili među prikazama samog? I zašto su se odrasli tako unakazili i učinili se strašnim? Svi su bili ružni i ludi. Maski se ne sećam, samo se sećam jednog crnog, sasvim zakrabuljenog čoveka koji je prema meni zazvečao teškim lancima. Pred zveketom infernalnog lanca sam kapitulirao i briznuo u plač.

Ko su bili ti ljudi?

Verovatno – studenti.

Onaj sa lancima je bio nekakav đavo ili monah ili duh. Njegove namere nisu mogle biti tako loše, ali mi i danas izgleda kao zla budala. I šta ima da plaši dete koje plače?

Moglo mi je biti… četiri godine.

– Bilo ti je dve godine – ispravila me majka. – Obukla sam te u šuškavi papir. Stavili smo ti epolete. Onda sam te povela dole i ti si bio plačljiv. Stavila sam ti ruku na glavu i videla sam da si vruć. I rekla sam: jao, Boro, njemu nije dobro. I još isto veče smo te prebacili u Split u bolnicu. Nekoliko dana sam sedela pored tvoga kreveta. Bojala sam se da ćeš umreti.

Infekcija koju sam dobio zvala se Escherichia coli. Sećam se da se soba uvijala od temperature. Smrt je lebdela pored slepoočnice i nije bilo strašno. Bilo je to kao tobogan. Sećam se da sam padao napred sedeći na noši.

Samo, da li sam to bio ja?

Sledeća iluzija

Isti čovek, mnogo kasnije, došao je na otvaranje venecijanskog karnevala.

Večernji Trg Svetog Marka mirisao je na tamjan. – Venecija je zadovoljna! Venera je zadovoljna! – neko je recitovao paničnim glasom. Po sceni su se jurili crni i beli duhovi na štulama.

U Haosu čulo se lupanje srca i jedna stvar je prodisala svojom snagom. Vihor se upreo u vunu mračnih oblaka. Bog je kao duvač stakla dunuo u svet.

Crvena scena se pretvorila u pakao jurnjave. Onda je sve postalo plavo divnom plavom bojom. Vatre su se vrtele sa dve strane pozornice po kojoj su i dalje jurili čaršafi na štulama.

Dah božji je ozario meko crveno i plavo staklo. I svet je postao haljina božja.

– Naša dama venčana sa vodom – recitovao je Majstor Ceremonija. – Sestra, opatica, madona, kurva.

Glas recitatora postao je uznemiren, kao da će ga sad u pakao odvući. Operska muzika i bubnjevi su tresli stubove grada od ličkog bora.

Uskrsli

Tog jutra, na Pjaceti, renesansni turbani klizili su pod suncobranima. Vitlale su zastave. Udarali su bubnjevi. Uskrsli gvelfi i gibelini, Nikoloti i Kasteljani marširali su u zlatotkanom brokatu.

Maske

Po kalama i fondamentima Venecije sretao sam maskirane devojčice kako preskaču lastiš i, u jednom slučaju, maskiranog psa. U izlogu su bile maske od hleba. Maske su sedele u kafeima. Pušile su, podižući lice sa lica.

Trgovi su postali bogati dekolteima.

– Gde ste kupili haljinu? – upitao sam dekolte.

– Kupila? – uskliknula je markizica sa nemačkim užasnutim očima. – Napravila sam je.

Pod trorogim šeširom prolebdelo je majmunsko obličje. To je bio bauta. Pravo ime baute je larva, što znači avetinjska maska. U larvenom svetu svi smo bili jedno. Izgledalo je da će nas haos karnevala ponovo pobrkati.

Udariti kroz masku

Ahab iz Mobi Dika je uvek želeo da udari kroz masku. A ako je maska on? Ako je maska Pirandelo koji je osetio odvratnost prema tuđincu u ogledalu? Ako je maska sve to ružičasto meso dekoltea. Ako je Venecija sama maska nad lagunom?

Žurba

Maske oko mene su govorile Jungov jezik arhetipova. One su mi okretale pupoljke usta, idealne noseve i kose oči. Te maske su bile smokvini listovi za skaradne osmehe. Svaka je bila casa grape. Sve zajedno su postale pijanstvo.

Obuzimala me je nedostojanstvena žurba za koju je kriv Heraklit. Išao sam kroz reku lica. Nikad u istom stanju u istu vodu. Venecija će jednom potonuti. Sunce će se jednom ohladiti. – Žudnja je vatra koju dišem – pevala je u mojoj glavi Peti Smit. Volim i mrzim svoju pohlepnu žurbu. Ona mi pomaže da vidim stvari.

Venecijanci su pružili ruke sveznajućoj mašti. Ljudi su zobali svice i svetleli iznutra. Hladni zimski dan je postao San letnje noći. Ljudi su paradirali obučeni u sopstvene snove. Oko mene su šetale alegorije i živele metafore. Takvim slikama duša govori sebi u snu.

Tu je bio Gregor Samsa i Jakub Šulc u liku Kondora. I čovekolika meduza. I dva zelena gnoma iz zelene močvare i plavosrebrni markiz sa žaboom do zemlje i kragnom iznad glave. Tu je bila i satenska avet sa jastuku sličnim šeširom. I ljubavničke smrti i anđeli u crnim turbanima. I dve spodobe sazdane iz srca beline: arlekinska pufna i pompezni mesec.

*

Venecija je neistrošiva kao apetit. Kad pričam o njoj umnogostručim se kao plamen. Postajem goropadni mucavac.

Protej

Obična šetnja gradom donosila mi je pretvaranja u galeba, staru ženu, uličnu mačku. A tek ovo! Ovo su bila pretvaranja u gradu koji je po sebi čarobno pretvaranje. Karneval je bio Protej koga je razum hteo da stavi na svoj Prokrustov krevet. Kapije su bile otvorene i sve stvari povezane vrpcom. A ličnost? Ličnost je bila... imperativna fikcija.

Haos je govorio oblicima: vi ćete svoje zaboraviti a ja svoje neću.

Zapamti sebe

Jesam li ja šetao pod avetinjskim oblacima sa mačkama i venecijanskim skitnicama? Jesam li bežao od pendreka fašista i noževa zakukuljenih masona. Jesam li trčao preko krovova i padao uporedo sa mesecom, praćen sporim crepovima.

Ne.

To je bio Korto Malteze.

– Remember yourself. You’ve got a fullhouse in your head tonight – pevala je iz jednog kafea Kejt Buš.

– Opet je bila drska. Ne sluša razum, ona je izazovna! Neverovatno... – zarežala je oštrokonđa. – Čak i u crkvi hoće da okrene misli ljudi od boga...

Njene oči su bile kao da se najela rena kad je uzviknula:

– Mora biti kažnjena!

Ona je ogolila bajnu stražnjicu i počela da melje njome, vičući:

– Nek vrišti od bola.

Ja sam tada bacio bič, pao na kolena i počeo da je ljubim, govoreći:

– Oh, ne mogu. Volim je.

Jesam li to stvarno bio ja?

Ne. To je bio Kazanova.

Ti si mi.

Mi smo ti.

Karneval mi je pokazao šta ću sve biti kad ne budem ja. Kad postanem vetar, kad postanem reka, kad postanem krošnje. To će biti kraj pohlepe. Kad postanem SVE. Kad se potraga dovrši. Kad mi svitac zasvetli iz usta. Kad postanem Venecija. Kad se ujedinim sa suncima i mesecima, ludim šeširdžijama. Kad oslobođen tela pojurim kroz žile bilja, potoke, oblake, zvezdane magline… i čitav misterium tremendum. To umnogostručenje će biti najuzbudljivije na svetu, ali tragično, jer nema mene.

Ako je verovati hinduistima, u hiljadama života bio sam i Morlak i Pantalone i lovac i plen i riba i ptica i strelac i ustreljeni. Život mi je tako bio maraton kroz beskrajna tela…

Na mostovima su pozirali tužni začarani prinčevi i polubožanske kurtizane. Idealizovani faraoni-manekeni kretali su se poluzaustavljenim hodom. Trorogi šeširi i pelerine ručali su u restoranima. Dekoltei su vodili za ruke devojčice – infante, utekle iz smrti. U vodopadu veštačkih lica otišao sam do Akademije, preko mosta na Velikom kanalu. Iza se ocrtavala maglena kupola – kosmička pesma – Santa Maria della Salute. Na mostu su zastajale maske sa pretećim osmehom. Smrznute u ćutnji, slikale su se sa rukom u vazduhu.

– Šta znače njihova idealizovana tajanstvenost i ćutnja?

– Znače smrt – rekla je književnica sa Filipina, sa lepim dupetom i ukočenim licem, koju sam sreo u dvorcu u Umbriji.

Da ne padnu na zemlju

Na Santa Marija Formozi, beli klovnovi su pomoću opne od konopa – neke vrste lasa – pravili ogromne mehurove. Oni su rasli kao na štapu muranskog duvača stakla. Dve ljubičasto-crne maske sa srebrnim kapama dizale su ruke ka plavičastim prikazama kao da su božanstva. Čiča u kačketu mahao je rukama i komično duvao u džinovske mehurove. Nastojao je da produži titravi život iluzija. Nije im taj mali čovek dopuštao da padnu na zemlju.

Magla

Zadnjega dana Karnevala Veneciju je zavila magla. Kejovi su bili mokri. Osetio sam ujed hladnoće i pomalo kašljao. Vlaga se uvlačila u srž kostiju. Ljudi i aveti su se družili u takvoj materiji. Pored Santa Marija dei Mirakoli pozirao je jedan ružičasti fantom sa zlatnim skiptrom i ogrtačem od hermelina. Tornjevi i balkoni palata su bili promenjeni. Tražio sam je u opijumskoj magli, u kojoj su se nemo mimoilazili galebovi. Nemo su se mimoilazili i čamci. I karabinjeri. Ušuškan u magli mislio sam:

– Kako je izgledao Betovenov imaginarni sluh?

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---