Tribina »Vremena« >

Crne ekološke tačke Srbije

U novom prostoru, neposredno uz nove prostorije redakcije "Vremena" u četvrtak 3. marta okupila se neočekivano brojna publika u kojoj je bilo novinara, ekoloških aktivista, predstavnika državnih agencija za životnu sredinu, lokalnih vlasti i drugih posetilaca. Povod za ovu tribinu, nazvanu "Crne ekološke tačke Srbije", bila je istoimena serija istraživanja o crnim ekološkim tačkama koja je, uz podršku Fondacije "Hajnrih Bel", u nedeljniku "Vreme" objavljena u pet priča tokom 2010. godine. Kako bi se odgovorilo šta se zaista događa u Pančevu, Boru, Obrenovcu i Vrbasu, najzagađenijim gradovima Srbije, i koji su koraci učinjeni u njihovom rešavanju, na tribinu su pozvani: Zoran Stanižan, novinar saradnik na ekološkim temama u nedeljniku "Pančevac", Milan Jovanov iz stranke Zeleni Srbije, Tomislav Đivuljskij, predstavnik JP Direkcije za izgradnju Vrbasa, Jedinica za primenu projekta rešavanja Velikog bačkog kanala, i Miroslav Pajić, član Ekološkog pokreta grada Bora. Stavove Ministarstva za zaštitu životne sredine i prostornog planiranja iznela je Ljiljana Stanojević, pomoćnica ministra životne sredine i prostornog planiranja za kontrolu i nadzor. Moderator tribine bio je Slobodan Bubnjević, novinar "Vremena".

SLOBODAN BUBNJEVIĆ: Dobar dan, dobro došli. Pošto je ovo prva tribina nedeljnika "Vreme" u novom prostoru, vrlo smo srećni što vidimo ovako veliki broj zainteresovanih. Na početku moram da podsetim kako su crne ekološke tačke Srbije zapravo tema jednog velikog projekta koji smo u nedeljniku "Vreme", kroz pet novinskih priča, realizovali prethodne godine zajedno sa Fondacijom "Hajnrih Bel". Nije loše istaći da je to fondacija koja afirmiše vrednosti zelene politike u najširem smislu, a jedna od stvari koje svakako spadaju u zelenu politiku jesu pitanja ekoloških incidenata i crnih tačaka.

Međutim, ako zaista želimo da na taj način razgovaramo o zelenoj politici, očigledno je da se moramo spustiti na sam teren – na mesta gde se ekološki incidenti zaista dešavaju i gde, u neposrednoj blizini industrije ili drugih izvora zagađenja, žive ljudi čije zdravlje i kvalitet života snose posledice ekoloških problema. Kroz proces pripremanja priča o crnim ekološkim tačkama, tokom prošle godine, kontaktirali smo s velikim brojem ljudi iz gradova koji su ekološki ugroženi, ali, nažalost, nije bilo moguće da svi ljudi sa terena budu danas sa nama. Zato ćemo pokušati da napravimo bar jedan presek na raznim nivoima i da otvorimo neku vrstu komunikacije. Mislim da će iskustva koja sagovornici mogu da nam prenesu biti dragocena.

Hajde da počnemo od samog pitanja šta su crne ekološke tačke. Radeći ovo novinsko istraživanje, uz podršku Fondacije "Hajnrih Bel", identifikovali smo jedan broj ugroženih gradova. Međutim, pitanje je da li država, odnosno Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja, vidi tu listu na isti način. Šta su sa stanovišta države crne ekološke tačke u Srbiji? Nešto o toj temi i o tome kako se kontrolišu zagađivači može nam reći gospođa Ljiljana Stanojević iz Ministarstva životne sredine i prostornog planiranja, pomoćnica ministra za kontrolu i nadzor.

LJILJANA STANOJEVIĆ: Reći ću da mi ne govorimo tom terminologijom. Mi ne kažemo da su crne tačke, ali kažemo da su to postrojenja koja podležu izdavanju integrisane dozvole. Imamo takvih 177 postrojenja u Republici Srbiji, a među njima se nalaze, naravno, i postrojenja o kojima govorimo. Ta postrojenja se znači, nalaze, i u Pančevu, Smederevu, Boru i Obrenovcu. To su termoelektrane, to su hemijska industrija, rafinerije i naravno RTB Bor, kao trenutno najveći zagađivač i kao sredina koja je najzagađenija.

Mi imamo inspektore za zaštitu životne sredine na republičkom nivou, pokrajinskom i lokalnom nivou. I to je veliki broj inspektora. Na republičkom nivou postoji sto inspektora, grad Beograd ima oko dvadeset inspektora, Pokrajina Vojvodina takođe dvadeset, a na lokalnom nivou je to negde oko 170 ljudi koji se bave samo poslovima inspektora zaštite životne sredine. Njihovi poslovi su redovne kontrole i kontrole koje se obavljaju po žalbama građana, u slučajevima kada se izdaju dozvole. Znači, imamo redovne kontrole i neke ad hoc kontrole po potrebi, u zavisnosti od situacije.

Veoma je važno što imamo identifikovan broj objekata koje kontrolišemo. Na početku svake godine Republička inspekcija utvrdi broj objekata za kontrolu i svaki inspektor ima utvrđen tačan broj objekata koje kontroliše i o tome je dužan da podnosi izveštaj. Ti izveštaji se rade u skladu sa propisima Evropske unije. Prilagodili smo se tom načinu izveštavanja.

SLOBODAN BUBNJEVIĆ: Kako izgleda sama ta kontrola? Šta se događa kada inspektor dođe na teren, u tako ogromno postrojenje kao što je, na primer, Rafinerija nafte Pančevo, koja se prostire na nekoliko hektara. Ustaljena je slika da on vozi nekog službenog "juga", a možda ponekad nema ni tog "juga" nego ga zagađivač doveze na teren. Šta zapravo radi inspektor tu na licu mesta i kako dobijete bilo kakvu kvantifikaciju stanja zagađenja u tom momentu?

LJILJANA STANOJEVIĆ: Inspektor životne sredine mora da se pripremi za tu inspekcijsku kontrolu i da zna sva postrojenja koja mu se nalaze na spisku. Znači, mora da poznaje tehnologiju. Na osnovu toga što je završio odgovarajući fakultet, položio stručne ispite i ide na obuke koje se održavaju veoma često, inspektor u te kontrole ne odlazi nepripremljen.

Zahvaljujući nabavci vozila i opreme, i preko države, a zahvaljujući i Evropskoj uniji, mi smo mnogo bolje opremljeni nego što je to bilo pre, tako da "jugo" ne koristimo.

Naša inspektorka koja radi kontrolu u Pančevu veoma dobro poznaje tehnologije. Kad je slušam, kada imamo razgovore sa tehničkim licima, ona je apsolutno na tom nivou poznavanja tehnologije kao i ljudi koji rade u fabrikama. I to je neophodno. To mora da se naglasi.

SLOBODAN BUBNJEVIĆ: Još ćemo nastaviti razgovor, ali bih voleo da nam sada gospodin Jovanov predstavi jedan, meni se čini, malo drugačiji pogled, iz perspektive stranke Zelenih Srbije. Treba reći da ste Vi pre političkog angažmana potekli iz jedne male nevladine organizacije iz Pančeva. Da li se može govoriti o nekoj metodologiji koju vi kao stranka koja je nastala iz velikog broja nevladinih organizacija koristite da identifikujete najveće ekološke probleme u Srbiji?

MILAN JOVANOV: Što se tiče Zelenih Srbije, prvo da kažem par rečenica. To je mlada stranka, mi smo se registrovali prošle godine sa deset hiljada potpisa i sad je u fazi osnivanja, širenja mreže po Srbiji. Postoji 66 gradskih odbora, što opštinskih što gradskih, samo u Beogradu dvanaest, uključujući i dvadeset inicijativnih, tako da ćemo pokriti celu Srbiju, sve gradove i opštine sa našim odborima i u svakom slučaju imati jasniju sliku o tim tačkama.

Mogu da kažem svoje mišljenje o tim crnim tačkama na osnovu parametara koje mi dobijamo, koji su dostupni. To jesu ovi gradovi koji su navedeni ovde. Ali, koliko ja znam, iz nekih razloga Pančevo nikad nije zvanično proglašeno za crnu tačku, valjda ćemo se toga dotaći kasnije, ali po svim parametrima zagađenja, Pančevo definitivno jeste crna tačka. Sem Pančeva, sigurno su najugroženiji Obrenovac, Bor i Vrbas zbog ovog kanala.

U Srbiji ima dosta nevladinih organizacija koje se bave ekologijom, kao što je i naša u Pančevu. Međutim, svesni smo toga da su, u ovoj sadašnjoj situaciji u Srbiji, udruženja građana ograničena samo na to da ukazuju na probleme. Bez politike, bez stranke ne može se uticati. Zato smo se morali udružiti u jednu političku stranku da bismo lakše rešavali te probleme. A kako?

Zeleni Srbije su stranka koja je otvorena za saradnju sa svima na bazi nekih svojih principa kojih se drži. Nismo kritizeri. Kritički se odnosimo, kažemo i lokalnoj samoupravi i Pokrajini i državi, ali mi zastupamo jedan koncept integralnog gledanja na problem životne sredine.

U ovom trenutku to je ključno. Mislimo da životna sredina nije tretirana u ovom trenutku u Vladi Srbije onako kako treba, a i u gradu Pančevu, a najverovatnije i u drugim gradovima. Ekologija je pripojena Ministarstvu za urbanizam, što po našem mišljenju apsolutno ne odgovara ovom trenutku kad smo svi opterećeni životnom sredinom. Ta dva ministarstva nisu se smela spajati, kao što ni u Pančevu Sekretarijat za zaštitu životne sredine nije smeo da se pripoji Sekretarijatu za urbanizam. Mislim da je tu problem veći, da je tu trebalo posebnu pažnju dati životnoj sredini.

Mi na to gledamo integralno kroz koncept zelene ekonomije. Nadamo se da ćemo taj naš koncept uspeti da sprovedemo. Ako znamo da je zelena ekonomija u Sjedinjenim Američkim Državama u ovom trenutku na petom mestu po profitu, po zaradi, to je u ovom trenutku budućnost i naše zemlje – zelena ekonomija.

SLOBODAN BUBNJEVIĆ: Ali, kako se na bazi koncepta zelene ekonomije može reagovati na konkretne probleme? Kako ćete, konkretno u Pančevu, gde pet hiljada dece boluje od opstruktivnog bronhitisa zbog zagađenja koje je iznad dozvoljenih granica, na bilo koji način reagovati zelenom ekonomijom?

MILAN JOVANOV: Ovaj koncept ne odnosi se na Pančevo. To se odnosi generalno na celu Srbiju, na celu državu. Ali ovo što sada postoji, ovi postojeći zagađivači, tu sad ne možemo ništa. Tu je sve do države. Država to mora da reguliše. Kompletna južna zona u Pančevu, sem Petrohemije, prodata je i kompletno je u nadležnosti Republike.

Mi ne možemo sad zatvoriti Rafineriju, Petrohemiju i Azotaru, ali na državi je da sadašnjem vlasniku, po zakonu kako se obavezao, naloži čega treba da se pridržava da to zagađenje bude u nekim normalnim relacijama – da bude mnogo manje nego što je sada.

Ali, trenutak je da se kaže i da treba voditi računa. Ne živimo od danas do sutra. Treba za ubuduće pomenuti koncept zelene ekonomije, znači jednog pravednijeg, čistijeg otvaranja industrija. Može se i s tim poslovati. Ne možemo reći da zagađenja nikad neće biti u granicama podnošljivosti, ali sve što se gradi mora da bude po standardima zelene ekonomije i da bude malo više socijalne pravde.

Ako je zelena ekonomija u SAD na petom mestu po profitu, zašto ne bi bila i u Srbiji? U stvari, tu su i neke naše komparativne prednosti, kao što je konkretno proizvodnja organske hrane.

Podaci koje niko nije video

SLOBODAN BUBNJEVIĆ: Kome se ugroženi građani mogu obratiti? U nizu incidenata koje ste imali prilike da vidite, u Pančevu se građani nisu okupljali samo oko lokalnih organizacija i samouprave, već i oko lokalnog nedeljnika. Lokalni list "Pančevac" ponekad na sebe preuzima ulogu koja bi se mogla nazvati ulogom nevladine organizacije, a u jednom trenutku je bio i organizator masovnog ekološkog protesta. Sa idejom da pređemo na jedan konkretan kontekst, kolega Stanižan iz ovog lista predstaviće nam evoluciju problema zagađenja u Pančevu.

ZORAN STANIŽAN: Želim da zahvalim domaćinima. Moram da kažem da Pančevci retko imaju prilike da pred Beograđanima govore o problemima koji nas muče već pola veka.

U suštini, nadovezao bih se na priču sugrađanina jer sam, kako bih rekao – optimista.

Pedeset godina smo živeli u jednom sistemu i niko se nije pitao o zdravlju građana. Fabrike su radile i niko nije merio nivo zagađenja. Ako je i merio, to nije bilo dostupno građanima. Jednostavno, državni interes je bio na prvom mestu, građani su žrtvovani – u svojim tekstovima ne bežim od toga da javno kažem da se u Pančevu već pedeset godina sprovodi jedan ekološki genocid.

Nakon promena 5. oktobra neke stvari su počele da se menjaju. Neki podaci i konkretna merenja su polako počeli da dolaze do građana Pančeva. Najviše pomaka je urađeno zahvaljujući našim dragim prijateljima iz Italije koji su nama omogućili da postavimo kontinualni monitoring.

I tek kad je postavljen kontinualni monitoring, počinje jedna prava bitka čitavog grada, sve zajedno i sa građanima i sa lokalnom samoupravom i sa nevladinim organizacijama. Jednostavno, svi smo krenuli u jedan otvoreni sukob sa vlastima, želeći da se neke stvari pomere s mrtve tačke. Moram da kažem da je bilo određenih blokada od strane republičke vlasti, ali ubrzo su i oni shvatili da stvari nisu dobre.

Što se tiče samih podataka, ključni element je bila italijanska studija, gde je italijanski institut uradio kompletnu studiju merenja u centru, širom grada i u industrijskoj zoni. Ti podaci su prvi pokazali gde su izvori zagađenja. Daću tri ključna mesta. Imate fabriku za preradu otpadnih voda gde je velika emisija, imate Punilište gde su bile velike emisije i imate API separator gde su bile velike emisije.

Zadržaću se samo na ova tri mesta. Podsetiću da je prema standardima Evropske unije, sadašnja granica četiri mikrograma na godišnjem nivou...

SLOBODAN BUBNJEVIĆ: Govorimo o graničnoj vrednosti imisije za benzen.

ZORAN STANIŽAN: Da, govorimo o benzenu. Naše Ministarstvo je u jednoj tački svog pravilnika definisalo da u mestima gde već imamo prisutan benzen, kao što je u Pančevu, dozvoljena granična vrednost može da bude duplo veća – osam mikrograma na godišnjem nivou. Pritom, ne volim da za benzen kažem dozvoljena vrednost, jer benzen jednostavno ne sme da bude preporučljiva vrednost, da ne bude zabune.

Ako su to granice, reći ću vam podatke italijanske studije iz 2007. godine. Na jednom emiteru, konkretno na Fabrici za preradu otpadnih voda, srednja vrednost benzena za 24 sata iznosi 79 mikrograma po metru kubnom. Po pravilniku imate osam, a studija pokazuje da imate 79. Maksimalna vrednost benzena koliko su oni izmerili bila je 54 mikrograma.

Na drugom mestu prosečna vrednost u tom vremenskom periodu bila je 81 mikrogram, a maksimalna 229. Podsećam na graničnu vrednost, osam mikrograma, a ako se vratimo na odredbu Evropske unije, to je bilo pet, odnosno deset mikrograma. I treća tačka je bilo prosečno 110, a maksimum 153.

SLOBODAN BUBNJEVIĆ: Izvinite, Zorane, samo malo pojašnjenje za one koji ne poznaju lokalni kontekst. Zoran ovde govori o vrednostima emisija u Fabrici otpadnih voda i drugim postrojenjima u Južnoj industrijskoj zoni u Pančevu.

ZORAN STANIŽAN: Izvinjavam se. Naravno. Reč je o Fabrici otpadnih voda za Rafineriju i Petrohemiju koja se nalazi u Petrohemiji, a fabrika API separata nalazi se u Rafineriji, Punilište je u Rafineriji. Dajem samo jedan deo onoga što nas je nagnalo da i preduzmemo konkretne mere.

Bitno je da se naglasi i da se ova merenja odnose na 2006. i 2007. godinu. Šta se tada događalo? Veliki sukob između vlasti i nas, lokalne samouprave, nevladinih organizacija i medija, bio je u tome što je vlast u tim prvim koracima zauzimala stav da je emisija povišena u radnoj sredini. Da, jeste, ali znate, Rafinerija, Petrohemija, Azotara nisu pod staklenim zvonom. Zagađenje izađe iz tog emitera i onda ta opasna materija usled određenih klimatskih uslova dođe u grad. Prve pančevačke kuće nalaze se na sto, dvesta metara. I naš lokalni monitoring je u imisiji u gradu beležio pikove benzena 117, pa 90.

Faktor klimatskih uslova koji su loši u gradu takođe je doprineo svemu tome. Imate situaciju kada su nepovoljni klimatski uslovi u Pančevu, a oni stalno emituju i onda se jednog momenta napravi miks svega i svačega, ugljovodonika, etilena, praškastih materija. I onda sve to vetar donese u grad. Tada su u gradu, ako se sećate, bile i sirene, dolazio je i predsednik Tadić i bila je jednostavno sva ta muka.

Ali, suština je da svaka lokalna uprava u Srbiji, svaki grad, da bi bilo šta preduzeo prosto mora imati konkretne podatke. Ne možete da se borite ukoliko ne znate kakav je problem i koja količina problema. To je suština koja se ne tiče samo aerozagađenja, već i otpadnih voda, opasnog otpada i svega. Prosto morate imati konkretne podatke.

Mi smo pokretali i krivične sudske procese. Inače, prijave koje je inspektorka Jelena Stanković podnosila, bile su po hitnom postupku, tako da su zagađivači što se tiče prekršajnog postupka bili kažnjeni. Koliko je to merodavno, to je sad drugo pitanje.

Ali, što se tiče krivičnih postupaka, tu se stvar malo zakomplikovala. Kad odete na sud, morate da imate podatke, a svaki sud traži konkretno kontrolna merenja u gradu, ali i u samoj fabrici, merenja na emiteru. U ovom slučaju, ako uzmemo Fabriku za preradu otpadnih voda, morate da imate merenja na tom mestu, a onda morate da imate merenja u gradu i da se to donekle poklapa.

Šta je problem? Problem je što fabrike južne industrijske zone dugo nisu bile u obavezi da imaju merenja. Na sreću, to je sad promenjeno i fabrike su u obavezi da imaju kontrolna merenja. Druga je stvar što mi te podatke ne znamo. Poslednji podaci koje građani Pančeva imaju o emisijama u fabrikama Južne zone su iz 2006. odnosno 2007. godine. A znamo da Rafinerija obavlja merenja, jer da to ne radi dobila bi krivičnu prijavu. Ali, mi te podatke nemamo. Nekoliko puta su građani Pančeva, pa i ja lično, insistirali kod gradonačelnice da izvrši pritisak na Ministarstvo, odnosno na fabrike Južne zone da nam dostave materijal. Imao sam čak prilike da poverenika za informacije gospodina Radoslava Šabića pitam kakva je sad situacija u Pančevu da dobijemo informacije od Rafinerije. Ali, on je u polušali odgovorio: oni su sad privatizovani, nemate šanse da dobijete podatke. Od privatnih kompanija ne možete da izvučete podatke ni po Zakonu o dostupnosti informacija.

Znači, kada vam neko dođe i kaže – u Pančevu je bolja situacija nego što je bila 2006, mogu da kažem: da, možda je bolja, ali gde su podaci? Te podatke ne vidim. Niko u Pančevu te podatke nije video.

Slažem se, urađeno je. Postoje desetine miliona evra koje je uložila Rafinerija, koje je uložila Petrohemija, koje je uložila Azotara, postoje mnoge sporne tačke koje su rešene, ali postoji i veliki deo problema koji nije rešen. Na osnovu ličnog utiska mogu samo reći – u toku godine imamo mnogo manje dana u kojima je vazduh u Pančevu katastrofalan, takav da prosto ljudi beže sa ulica. Sada je takvih situacija mnogo manje. U suštini, moje je subjektivno mišljenje da je situacija u Pančevu bolja, ali ako pitate za konkretne dokaze, nemam ih.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---