Vreme
VREME 1053, 10. mart 2011. / VREME

Slučaj Jovana Divjaka:
Udario Srbin na Srbina

Mada je Haški tribunal utvrdio da Divjak nije odgovoran za ono što se dogodilo u Dobrovoljačkoj ulici, Tužilaštvo za ratne zločine upinje se da dokaže suprotno
Image

Kao da pripadnici Arkanovih "tigrova" koji su ubijali civile po Bijeljini ne gluvare po beogradskim kafićima, a vođa "belih orlova" koji su sahranili Voćin, Dragoslav Bokan, ne drži predavanja o lepoti i stilu, pravosuđe Srbije upreglo je sve snage da se domogne bivšeg generala bosanske vojske Jovana Divjaka; ni to što osnivač logora u Vlasenici Svetozar Andrić šeta s rukama na leđima Knez Mihajlovom, a bivši čelnik bosanskog MUP-a Tomislav Kovač, čija je jedinica masovno ubijala civile u Bratuncu, odseda u prestoničkim hotelima, ne ometa Ministarstvo pravde da piše zahtev za Divjakovo izručenje nakon što je on uhapšen u Beču; to što niko nije primetio da se u zemlju vratio Goran Radosavljević Guri, koji je bio komandant kampa u Petrovom Selu gde je otkrivena masovna grobnica, i što generali koji su naređivali da kamioni Gemaksa prevoze tela ubijenih Albanaca sa Kosova i dalje nose policijske uniforme, ne sprečava Tužilaštvo za ratne zločine da se bavi onim što se zbilo početkom maja 1992. u Dobrovoljačkoj ulici. No niti bi poternica za Divjakom bila raspisana, ni pisan zahtev za njegovim izručenjem, a general uhapšen, da u Vladi ne sede i oni koji su bili glasnogovornici politike koja je slala "tigrove", "orlove" i specijalce iz Petrovog Sela da ubijaju ljude.

Tako ministar policije Ivica Dačić može da drži lekcije o tome da Srbija neće da odustane od optužnica za Dobrovoljačku "jer ako se uhapsi neki Srbin, svi smatraju da je to normalno. Ako se uhapsi neko druge nacionalnosti, onda se smatra da je to politički proces". Budući da je Jovan Divjak rođen u Beogradu od oca Dušana, ministar Daćić, zajedno sa ostalim, valjda smatra da je normalno uhapsiti i jednog Srbina.

VOJNI KOLEKCIONAR: Vojno tužilaštvo pokrenulo je istragu za zločin u Dobrovoljačkoj ulici davne 1993. godine, dok je Bosna gorela u ratu. Slučaj je poveren majoru Zdravku Petroviću, sada pasioniranom kolekcionaru polisa životnog osiguranja, koji je neposredno pre toga prebegao iz Sarajeva tako da su, sasvim očekivano, tokom jula 1994. godine izdate poternice za bivšim članom Predsedništva BiH Ejupom Ganićem i osam drugih lica. Promptno je data vojnička naredba da "prilikom pronalaska imenovanih treba ih lišiti slobode i sprovesti ih istražnim sudijama Vojnog suda u Beogradu", i to "zbog osnovane sumnje da su učinili krivična djela oružane pobune u situaciji s krivičnim delom napada na vojno lice u provođenju službe i krivično delo protivpravnog ubijanja i ranjavanja neprijatelja".

Skupljala su dokumenta i svedočenja u kojima su se teretili čelnici bosanskih snaga, Hasan Efendić, Sefer Halilović, Mustafa Hajrulahović, Zaim Backović, Jovan Divjak, Fikret Muslimović i Kerim Lončarević... u zgradurini na uglu General Ždanove i Proleterskih brigada prašinu sve do 2006. godine, kada je Vrhovni sud dobio u miraz preko dve hiljade predmeta među kojima je bila hrpa spisa zbog bežanije iz vojske, otimačine vojne imovine tokom sveopšteg rasula, povređivanja ili pogibije vojnika zbog nemara, ali i sumnji o zločinima koje su počinile hrvatske i bosanske snage. Na ubijene koje su iza sebe ostavile srpske formacije, tokom Miloševićeve vladavine niko nije ni pomišljao da obrati pažnju, tako da su rezultati ovih krajnje jednostranih istraga, dopali u ruke Tužilaštva za ratne zločine.

DŽELATI I ŽRTVE: Bez obzira na to što je Haški tribunal 2003, nakon zahteva Sekretarijata za saradnju Republike Srpske, utvrdio da "nema dovoljno uverljivih dokaza" da se Jovan Divjak "počinio teško kršenje međunarodnog humanitarnog prava", a da je to isto ustanovljeno i za Ejupa Ganića i druge koje je proganjao vojni sud zbog Dobrovoljačke, Tužilaštvo za ratne zločine nije odustajalo od ovog predmeta. Pretkrivični postupak pokrenut je 2006. godine, nakon toga podnet je zahtev za proširenje istrage, da bi nalog istražnog sudije za raspisivanje poternice protiv 19 lica, među kojima je bio i Jovan Divjak, bio dostavljen policiji 29. decembra 2008. U zahtevu za sprovođenje istrage pisalo je da su kao "visoki politički i vojni funkcioneri, izdavanjem naređenja, planirali i organizovali napade na objekte i pripadnike JNA u Sarajevu, i to na Vojnu bolnicu, na Dom JNA, na kolonu sanitetskih vozila i kolonu komande Druge vojne oblasti u Dobrovoljačkoj ulici". Tu se kaže da su "time prekršili sporazum između predstavnika Republike BiH i SRJ o mirnom povlačenju JNA sa teritorije BiH, kao i pravila međunarodnog prava i Ženevske konvencije". Kasnije je utvrđeno da taj sporazum nije ni postojao.

Vest o poternicama iz Srbije odjeknula je u Sarajevu poput onih silnih granata koje su sa srpskih položaja zasipale grad. Kada su se oni koji su preživeli opsadu pobunili da "dželati sude svojim žrtvama", u Srbiji su se pravdali kako samo žele da provere sumnje da su počinjeni ratni zločini; dok su u Sarajevu vapili da se time krši Rimski sporazum, kako bi se sprečila politički motivisana hapšenja, u Tužilaštvu su govorili da je reč o istrazi, a ne optužnicama; čim su iz Bosne rekli da će oni istražiti ono što se dogodilo tokom povlačenja vojne kolone, odgovarali su im da su imali dovoljno vremena, a da ništa nisu uradili; na optužbe o političkoj pozadini čitavog slučaja, Srbija je otpozdravljala da ga politizuje onaj ko spominje politiku, što oni, zna se, nikada ne čine.

Srbija je zbog toga dobila pljusku od britanskog pravosuđa nakon hapšenja Ejupa Ganića zbog sličnih sumnji, jer je londonski sud odbio da ga izruči Srbiji pod obrazloženjem da on ne bi imao fer suđenje, i da je reč o politički motivisanom procesu. "Proces je pokrenut i iskorišćen u političke svrhe i kao takav ukazuje na zloupotrebu britanskog suda", bio je više nego jasan sudija Timoti Vorkmen. On je objasnio da sud u Londonu nije uspeo da pronađe dokaze u odnosu na prethodnu istragu Haškog suda i zaključio da nema nikakve osnove za izručenje i pokretanje procesa, baš kao što ga neće pronaći ni austrijsko pravosuđe.

NE PUCAJTE: A kada bi slučajno bilo drugačije, Jovan Divjak bi ispričao svoju priču. Da je dan pre napada na vojnu kolonu koja se probijala od komande Druge vojne oblasti prema Skenderiji, Alija Izetbegović, predsednik Predsedništva BiH, nakon povratka sa pregovora u Lisabonu, prisilno zadržan u kasarni na Lukavici. Sarajevo su tog dana od ranog jutra zasipale granate, na ulicama je poginulo više od pedeset ljudi, a nekoliko vojnih vozila uspelo je da dođe do same zgrade Predsedništva BiH gde su napadnuta, a vojnici ubijeni. U sveopštem haosu dogovorena je razmena generala Milana Kukanjca, tadašnjeg komandanta Druge vojne oblasti za Izetbegovića, koji je nervozno šetkao po vojnoj kantini na Lukavici. Rekao bi Divjak da se oko vojnika koji su iznosili arhivu iz zgrade Komande čekajući da izađu oficiri, okupila gomila pripadnika Zelenih beretki, Patriotske lige, Teritorijalne odbrane i rezervnog sastava policije koji su vrebali priliku da napadnu. Divjak je mogao jasno da čuje kako se iz okolnih ulica čulo navijanje koje ga je podsećalo sa huk sa tribina tokom utakmica. Već kod Čobanije kolona je zaustavljena, jer je ulica bila preprečena kontejnerima, prevrnutim vozilima i drvećem. Dok se Divjak peo na belo vozilo UNPOFOR-a da pita Izetbegovića o čemu je reč, na drugi deo kolone sručila se kanonada. Uzalud je Divjak ponavljao da se ne puca. Deo vozila iz kolone nekako se probio prema kasarni u Lukavici, transporter u kome je bio Izetbegović zamakao je prema Predsedništvu, a u rukama razularene gomile koja se, u sveopštem metežu uniformi, naoružanja i emocija valjala Dobrovoljačkom, našlo se skoro tri stotine vojnika i oficira. Oni čiji su pripadnici ubijeni, tvrde da je na spisku poginulih četrdeset dva vojnika; oni drugi, u čijoj su zemlji vojnici poginuli, tvrde da ih je bilo svega osam.

Ako ste nekada bili u prilici da razgovarate o tome sa Divjakom, on bi vam rekao da niko nije izdao naređenje za napad na kolonu, i da je čuo od jednog vojnika kako je neki "ludak uzeo pušku" i prvi opalio u prozor autobusa u kome su sedeli oficiri. Kada mu kažete da se po televizijama vrte snimci na kojima se jasno čuju naređenja da "sva pokretna vozila treba uništiti", "pripremiti zapaljive smese i sve paliti" i da "sve jedinice koje su blizu Dobrovoljačke dejstvuju po ovoj vojsci", Divjak staloženo odgovara da činjenice o tome treba da utvrdi Tužilaštvo BiH. Ako ga pitate o tome da li je u Dobrovoljačkoj počinjen zločin, on će vam reći da je bilo postupaka koji sigurno nisu u skladu sa Ženevskom konvencijom.

RECIPROCITET: Sam Divjak je više puta ponavljao da treba pokrenuti istragu u slučaju "Dobrovoljačke": "Nije bilo sukoba na frontu, ljudi su bili razoružani, to što se desilo nije smelo da se desi i to je zločin", govorio je on, i tražio da se taj slučaj reši na sudu. Kada su ga uhapsili u Beču, zahtevao je da se ne daje politička dimenzija ovom slučaju, i da se cela stvar svede u pravne okvire. Bosanski čelnici odgovarali su da ne mogu da mu ispune tu želju, i da njegovo hapšenje ima dimenzije političkog slučaja.

Mada vam to niko ovde neće priznati, politički vrh Srbije savršeno se u tome slaže sa bosanskim. Zbog toga i pravosuđe ove zemlje, kojim se komanduje sa Andrićevog venca, pokušava da uspostavi reciprocitet zločina. Sudi se svima: Srbima, Hrvatima, Bošnjacima i Albancima, bez razlike. Samo što to nije isto. Politički predstavnici ovih naroda odgovorni su za rat, ali je Srbija najodgovornija; sve sukobljene strane su ubijale, ali su srpske formacije počinile najviše zločina. Tek kada se na ovom tragu raščiste stvari u vlastitom dvorištu, Srbija može da gleda ima li reda u komšijskim avlijama, ako uopšte stekne moralno pravo da to radi, jer je to izgubila zahvaljujući onima koji su dopustili da počinioci zločina uživaju u nezasluženoj slobodi podsmevajući se, po beogradskim kafanama, sudbini svog nesuđenog zemljaka Jovana Divjaka, koji je jedini smogao hrabrosti da ne bude kao oni.

Slobodan Kostić