---

Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju "smatra" da svojim angažmanom doprinosi rešavanju važnih zadataka koji se tiču evropske bezbednosti. Ne bih umeo da navedem ni jedan jedini primer koji bi dokazao tačnost te postavke

Konferencija za evropsku bezbednost i saradnju je na sastanku na vrhu u Helsinkiju 1. avgusta 1975. godine prihvatila dokument sa potpisima 35 predsednika država ili vlada koji se smatra završetkom hladnog rata. Šefovi zemalja u glavnom gradu Finske, naravno, nisu sami kreirali istorijski tekst. Pre toga su dve i po godine manje ili više tajno pregovarale tri grupacije država: s jedne strane okupljene oko Sovjetskog Saveza i učlanjene u Varšavski pakt, s druge strane oko Sjedinjenih Američkih Država i Evropske zajednice sa sve NATO paktom, ali između njih nalazilo se 14 takozvanih "nn-država" – nesvrstanih i nezavisnih – koje su posredovale i inicirale filigransko ispisivanje pojedinih stavova i zaključaka. Iako nemam uvida u "tajnu diplomatiju", jer nikakav Vikiliks nije objavljivao ko je kome šta došapnuo, usuđujem se da tvrdim da su Austrija i Jugoslavija pri tome odigrale važnu ulogu.

Možda je uspehu doprinelo i što su supersile baš te godine bile neobično slabe iz unutrašnjih razloga. Džerald Ford nije sastavio još ni godinu dana kao predsednik SAD posle ostavke Ričarda Niksona zbog afere Votergejt. Leonid Brežnjev je, iako samo sedam godina stariji, pored njega delovao kao nemoćan starac, godinu dana ranije su mu lekari konstatovali zakrečenje krvnih sudova u mozgu, te u Helsinkiju ponekad nije znao ni s kim, ni o čemu razgovara. Ostavili su ga na čelu SSSR, jer se potencijalni naslednici nisu mogli složiti oko toga ko da preuzme vlast.

Istoku je bilo stalo da obezbedi nepovredivost granica nastalih posle Drugog svetskog rata, Zapadu da druga strana prihvati određene pojmove ljudskih prava. Zapad se nadao da će to iznutra "izjesti". Istok i da će na taj način, na kraju, ipak da dođe i do promena granica. Sledećih 35 godina pokazaće ko je bio u pravu i ko je pobedio. SSSR se nije raspao ni pod kakvim pretnjama ili udarcima zapadnog vojnog saveza, nego procesom unutar same imperije.

OD KONFERENCIJE DO ORGANIZACIJE: Pripremu završnog akta u Helsinkiju nije vršila posebna organizacija. Na njoj su radila ministarstva inostranih poslova država koje će učestvovati na velikom skupu u hali "Finlandija". Bila bi tema za roman sa delimično izmišljenim ličnostima, a ne za novinski tekst, kako su se pojedinim diplomatama dopala putovanja, pregovori, dnevnice, banketi, kako im se osladilo da svojim šefovima sugeriraju ideje i kako su se setili da od toga stvore za sebe stalan posao.

Konferencija se postepeno pretvarala u organizaciju. Nije više bila reč o sastanku na kome će se doći do određenih rešenja, nego o statusu činovnika koji na tome rade. KEBS je nastavljao da se sastaje, stvarao sebi organe. Dok je Jugoslavija bila međunarodno važna i ugledna država, "sedište" tog međunarodnog skupa je od 1977. do 1979 godine bilo u Beogradu – a od 1. januara 1995. se Konferencija i formalno prekrstila i postala Organizacija.

OEBS i UN: U Helsinkiju je učestvovalo 35 zemalja – sve evropske osim Albanije, koja je tada htela da bude i bila potpuno izolovana – i moćni partneri zapadne Evrope s one strane Atlantika, SAD i Kanada. Podele su, rekoh, bile jasne – zapadni blok, istočni blok, a između njih oni, koji iz ovih ili onih razloga nisu pripadali nijednoj strani. Danas, međutim, OEBS ima 56 članica (SSSR, Čehoslovačka i Jugoslavija su se raspale, a Nemačka Demokratska Republika "nestala"), a osim njih postoji još i 12 "partnerskih država". To je trećina članica Ujedinjenih nacija. Međutim, odnosi između OEBS-a i UN-a nisu fiksirani uprkos tome što su generalni sekretari Ujedinjenih nacija više puta insistirali na tome da se raščiste. Po međunarodnom pravu OEBS formalno čak nije ni "međunarodna organizacija", nego se ne zna šta je.

U Helsinkiju su vanevropske države bile samo SAD i Kanada. Danas je od 56 članica deset vanevropskih, a od 12 takozvanih partnerskih država nijedna nije na tom kontinentu. Pa šta se njih onda tiču "evropska bezbednost i saradnja"?

Ravnopravne članice od samog početka bile su neutralne države Lihtenštajn sa 35.800 stanovnika, Monako sa 32.900 stanovnika, San Marino sa 31.500 stanovnika i "država Vatikan" sa 543 državljana. Komentar je suvišan, osim možda da SAD ima hiljadu puta više stanovnika od San Marina, a može da se spomene i Staljinovo ironično pitanje sa koliko divizija raspolaže Vatikan.

Pomenute minidržavice i te kako su zainteresovane za brigu o Evropi i njenu bezbednost, ali kakve veze imaju i kakav doprinos mogu da daju "partnerske države" kao što su Mongolija ili Avganistan, Jordan ili Tajland?

U vreme kada se radilo na završnom aktu KEBS-a u Helsinkiju, mršteći se i držeći se uzajamno na nišanu, merkali su se Severnoatlantski pakt – bolje poznat kao NATO – i blaženopočivši Varšavski pakt, zvanično raspušten 1991. godine zajedno sa Sovjetski Savezom. Otad NATO sebi traži novi posao, znamo sa kakvim rezultatima po Srbiju, ali to ovde nije naša tema.

Svega toga sam se setio čitajući o "sastanku na vrhu" Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju koji je prošle nedelje održan u Astani, glavnom gradu Kazahstana. Voleo bih da smo pre toga napravili ispitivanje javnog mnjenja o tome koliko je promila Evropljana ikada čulo za taj grad i tu nekada sovjetsku državu. Oslanjajući se na Kaspijsko more jednim delom je Kazahstan ipak u Evropi, kao deo SSSR bio je zastupljen već u Helsinkiju 1975. godine, uprkos tome smatra se zemljom Centralne Azije. Lični je uspeh kazahstanskog predsednika Nursultana Nazarbajeva što je ugostio šefove država ili vlada ostalih članica OEBS-a. Oni se jedanaest godina na tom nivou nisu sastajali, valjda zbog toga što su znali da ni u čemu ne mogu da se slože.

SASTANAK U ASTANI: U Kazahstanu su se, jednostavno rečeno, svađali Rusija i Gruzija zbog Abhazije i Južne Osetije, još mnogo oštrije Azerbejdžan i Jermenija zbog Gornjeg Karabaha. Pominjala se i Moldavija. Beloruski predsednik Lukašenko grdio je ponašanje zapadnih posmatrača na raznim parlamentarnim izborima, a Nazarbajev je predložio osnivanje novih institucija, čak i vladu i neku vrstu saveta bezbednosti OEBS-a. Finska i Srbija su skromno isticali muke Roma, što je svakako pohvalno, ali nemamo saznanja da su to prihvatili oni, kojih se najviše tiče, na primer, Francuska, Slovačka i Mađarska. Možda sam površan, ali nisam zapazio da se spominjalo Kosovo, za nas je valjda bilo dovoljno što nikom nije palo na pamet da pozove Tačija.

Svi ti konflikti proizilaze iz suprotstavljanja "novog Istoka" i "novog Zapada", ali bez umirujuće diplomatije "neutralnih i nesvrstanih" zemalja. Najveseliji je na kraju skupa u Astani bio redovni zabavljač svoje i drugih evropskih nacija, Silvio Berluskoni: poslednji sastanak se otezao u beskonačnost kazahstanske noći, jedva se nekako došlo do srećnog kraja i prilično nemuštog završnog dokumenta koji je potvrdio "dobri duh Astane", do koga je Nazarbajevu bilo stalo, kada se mimo predviđenog protokola na govornici stvorio predsednik italijanske vlade da pohvali domaćina kao velikog graditelja modernih gradova, baš kakav je i on lično. Nazarbajev je, kaže Berluskoni, "izuzetan i hrabar lider", koga podržava 92 odsto građana njegove zemlje. Taj broj se do sada nije pominjao ni u propagandnim tekstovima kazahstanske vlade.

OEBS smatra da svojim angažmanom doprinosi rešavanju važnih zadataka koji se tiču evropske bezbednosti. Ne bih umeo da navedem ni jedan jedini primer koji bi dokazao tačnost te postavke. Bitno je da OEBS ima ambasadore u zemljama-članicama, da zemlje članice imaju ambasadore pri OEBS-u, čije je sedište u Beču – svi oni imaju svoje timove, sekretarice, šofere, rezidencije, (što se Srbije tiče, njen ambasador u Austriji je istovremeno i ambasador "pri" OEBS-u, pa to za nas ne stvara posebne neposredne troškove), a uveren sam da svi oni pišu lepe izveštaje o svom radu i nadam se da će neko od njih u ovom nedeljniku uspešno demantovati moj "lični stav". A moj stav je da je OEBS ne samo suvišan nego čak i štetan, jer krnji autoritet Ujedinjenih nacija, hteo bi da odigra ulogu koja utiče na svetska zbivanja, ali skreće pažnju sa jedine organizacije koja uprkos svim svojim manama ima strukturu manje ili više poštovanu i uticajnu već prema istorijskom trenutku, a to su Ujedinjene nacije sa svojom generalnom skupštinom i svojim savetom bezbednosti.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---