Dnevnici Ratka Mladica (5) – pretplatnici >

Sumrak i slom

Beleške Ratka Mladića imaju neprocenjiv značaj, ne samo za istoričare i pravnike nego i za one koji će iz raznih drugih uglova pokušavati da tumače tok jugoslovenskih ratova. Jedan od tih aspekata je psihološki: iz dnevnika se vidi kako se jedan tipični profesionalni oficir JNA postepeno lomi, prvo moralno, a potom i mentalno, u uslovima haosa koji je započeo neko drugi

Predstava za Medlin Olbrajt – Kozačko tjano oružje – Srbi u Srcu Amerike – Smrt ćerke i proročica Ratka – Republika Srpska kao Hrvatska

Dva najvažnija događaja u životu Ratka Mladića – jedan privatni, a drugi istorijski – gotovo se ne pominju u njegovim dnevnicima. Privatni događaj je smrt ćerke, a istorijski pokolj u Srebrenici iz jula 1995, jedini pravno utvrđeni genocid na tlu Evrope posle Drugog svetskog rata. Kao što je već rečeno na početku ovog feljtona, među pronađenim dnevnicima ne nalazi se sveska (ili sveske) iz perioda od januara do polovine jula 1995, tako da se može samo nagađati da li je beleške iz tog perioda Mladić uništio, poneo sa sobom ili sklonio negde drugde.

Prva od dve sveske iz 1995. počinje beleškom od 14. jula, dok su masovne egzekucije oko Srebrenice, Žepe i Konjević Polja još uvek bile u toku. Mladić se tog dana u Beogradu sastao sa Slobodanom Miloševićem, Karlom Biltom, Torvaldom Stoltenbergom, te generalima Fransoa de la Prelom i Majklom Rouzom. Ne upuštajući se u detalje, Mladić beleži da je "predsednik Milošević objasnio stanje oko Srebrenice", a zatim da je dogovoreno da se puste zarobljeni vojnici holandskog bataljona, kao i zarobljeni muslimanski mladići iz Bratunca (koji su u tom trenutku već mrtvi). On bez komentara beleži Rouzovu pretnju da će NATO bombardovati njegove snage ukoliko konvoji ili baze UNPROFOR-a budu napadnuti. Sa istom ravnodušnošću prelazi preko Rouzovih reči da "postoje izveštaji o zverstvima, pokoljima i silovanjima" muslimanskih civila. Dva meseca kasnije, u zabeleškama sa sastanka sa Radovanom Karadžićem, kaže se: "Pripremljen je bio veliki šou za Olbrajtovu, očekivali su da će kod Pilice (selo kraj Srebrenice – prim. D.A.) naći hiljadu dvesta muslimanskih leševa, a našli su samo pet."

Dok su vojnici pod njegovom komandom dovršavali čišćenje terena oko Srebrenice, Mladić je našao vremena i da se na Vojnomedicinskoj akademiji sastane sa "gospodinom Draganom Radenovićem, general-majorom Kozačko-Balkanskog Korpusa". Narečeni Mladenović, komandant nepostojeće vojne formacije, nudi Mladiću takođe nepostojeća, ali čudesna ruska tajna oružja. Prvo su rakete koje čine da cilj iščezne bez traga: "Dejstvo je 300 m, a ako je ravno 1000 m, ako se to postavi u etažnu kuću od sedam spratova od nje ne ostane ništa. To je teško 7 kg. Imaju 102-106 takvih naprava, spremni su da daju na uvid i ispitivanja, a ako to zadovolji onda bi nam prodali po 52 000 $ po komadu (možda i po 25). Nema eksplozije, samo nestaju stvari na mestu primene." Radenović, koji tvrdi da je njegov Korpus formiran sa blagoslovom ruskog predsednika Borisa Jeljcina i da je lično u tesnoj vezi sa vrhom ruske vojne tajne službe, nudi i supertajno oružje pod nazivom "Točka U" koje "dejstvuje iz stratosfere i dosta sigurno pogađa nosače aviona."

KONAČNO REŠENJE: Iz istorije ratovanja je poznato da je vojska koja se oslanja na tajna i čudesna oružja na sigurnom putu ka konačnom porazu. Mladića je poraz snašao u drugoj polovini avgusta 1995, svega mesec dana nakon razgovora sa lažnim kozačkim komandantom. Najpre je u "Bljesku" i "Oluji" pala Republika Srpska Krajina, a zatim su, uz pomoć NATO avijacije, hrvatske i muslimanske snage zauzele gotovo celu Bosansku krajinu. Mladić gotovo ne pominje pad Knina, ali beleške otkrivaju tužnu seriju poraza: jedan za drugim padaju Prijedor, Petrovac, Mrkonjić Grad… Banja Luka, sedište Prvog krajiškog korpusa, istog onog koji je pre dve godine bio spreman da juriša na Ankaru, ostala je u srpskim rukama samo zahvaljujući američkom pritisku na Zagreb i Sarajevo. (nastavak za pretplatnike)

Za sve to vreme Mladić frenetično jurca od svog štaba u Han Pijesku do Beograda i Dobanovaca. U ovom potonjem mestu Milošević je u drugoj polovini 1995. održao niz sastanaka sa vojno-političkim rukovodstvom Republike Srbije, Crne Gore i Republike Srpske, često u prisustvu patrijarha Pavla i tadašnjeg vladike (sadašnjeg patrijarha) Irineja.

Mladić pod pritiskom pristaje na uslove koje su postavile zapadne sile: puštanje vojnika UN-a koje je uzeo za taoce, povlačenje artiljerije na 20 kilometara od Sarajeva i otvaranje aerodroma. Istovremeno, ušao je u sasvim otvoren sukob sa Karadžićem zbog nekoliko stotina Arkanovih "Tigrova" koje je Karadžić bez njegove dozvole uveo u Sanski Most, da tamo dočekuju i hapse dezertere. Mladić je "Tigrove" glavačke izbacio, a komunikaciju sa Karadžićem (uz Miloševićevu podršku) prekinuo. Karadžić je ubrzo pokušao da ga smeni, ali Mladić je ukaz o svom penzionisanju jednostavno ignorisao.

Ključni sastanak u Dobanovcima, na kome je Milošević otkrio karte i najavio drastičnu promenu kursa, održan je 27. novembra, neposredno posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma. Osim Miloševića i Mladića, prisutni su bili načelnik GŠ VJ Momčilo Perišić, savezni predsednik Zoran Lilić i predsednik Crne Gore Momir Bulatović, ali niko iz civilnog rukovodstva Republike Srpske. Taj Miloševićev govor iz Dobanovaca svakako bi se mogao nazvati istorijskim i zaslužuje da se prenese, onako kako je zapisan, uz neznatna skraćenja:

PREDSEDNIK MILOŠEVIĆ:

"Mislim što je najvažnije za celo vojno ruk. tamo je da je to konačno rešenje i da preispita da je rešenje zasnovano na našoj nameri ali ne samo na nameri već i interesu SRJ i RS da mi popravimo i radikalno unapredimo naše odnose sa SAD. Stereotipno opredeljenje rađeno za zadnjih 5 godina treba da se prevaziđe i vrati na stogodišnje savezništvo. Interes trećih treba da se zanemari, a Klinton se sa mnom složio da odnosi trebaju da budu prijateljski i da u odnosu na SAD dobijemo primat.

U Dejtonu su Srbi zauzeli mesto u srcima Amerikanaca koje su do sada imali Muslimani. Ceo smo proces u Dejtonu vodili bez trikova. Ovde smo prekjuče to raščistili sa rukovodstvom RS, čak je to shvatio i Krajišnik koji je najtvrđi. Mi smo dobili BiH, izlaz na more, nema nijednog grada na Savi koji nije naš, nema ni jedan grad na Drini (sem Goražda) koji nije naš.

Bolna tačka je pitanje Sarajeva. Ceo svet je stao na stanovištu da Sarajevo ne bude podeljen grad, mi smo izdvojili Pale i ako bude dovoljno pameti u Sarajevu ljudi da ostanu, jer to će se internacionalizovati, a ako to neće mi ćemo im pomoći da se u rejonu Pala pravi privredno-kulturni centar koji će nuditi prosperitet Hercegovine.

* Dobijena je država zapadno od Drine gdje nije nikada postojala.

Ostalo je još pitanje para, a od 6,5 milijardi $ dobiće se (nečitko) za RS.

Takav važan plan ne bi trebalo da dovede u pitanje političko rukovodstvo.

Imali smo teške, vrlo teške pregovore.

Pregovori su startovali sa proporcijom da Srbima pripadne onoliko teritorije koliki je njihov procenat.

* Što se odnosa snaga tiče na konferenciji imali smo Hrvatsku iza koje je stajala Njemačka, Vatikan, velike sile. Muslimane iza kojih je islamski svet... i nas iza koga nije stajao niko.

Ostaje da se priča kako smo uspeli.

Krajišnikove urlike da su nam SAD neprijateljska strana nastojao sam da stišam.

Treba doći do izbora za 6 mjeseci u bivšoj BiH kada će se smatrati ispravnim i normalizovanim stanje u BiH. Za nas je najbitnije da vojska ima pozitivan stav prema mirovnom procesu. Ove mape i granice su fiksne i ne mogu se menjati lokalnom i globalnom vojnom akcijom i to se ne bi smatralo ratom već čisto terorističkom akcijom. Nema više krojenja mapa ratom. Odsekli smo komad Sarajeva, ali to je naše. Ako politički zadržimo naše ljude u Sarajevu mi ćemo onda dobiti i njihov deo. Upoznao sam gen. Neša; on je sa 2 zvezdice i on će komandovati snagama u Bosni. Moramo da onemogućimo bilo koga koji bi divljaštvom unesrećio naš narod."

Mladić ne komentariše Miloševićevu novootkrivenu ljubav prema Amerikancima, ali on u šaci ima još par aduta: dva pilota francuskog ratnog vazduhoplovstva koje drži u zarobljeništvu. Do koje mere je general izgubio smisao za realnost vidi se iz njegove beleške sa sastanka sa generalom De la Prelom od 30. avgusta 1996. De la Prel, kao lični izaslanik Žaka Širaka, pokušava da ubedi Mladića da pusti pilote, ali Mladić postavlja nemoguće uslove: da se Širak u ime Francuske javno izvini za bombardovanje srpskih položaja u Bosni, te da mu na noge dođe lično francuski načelnik Generalštaba, a sem toga traži i da mu se ukine haška optužnica. De la Prel je, uz reči da će Širak svakako biti razočaran čašću i moralom srpskog naroda, otišao praznih ruku, ali su piloti kasnije svejedno bili oslobođeni.

Uskoro je usledio novi pokušaj smenjivanja Mladića, ovaj put uspešan, od strane Biljane Plavšić, novoizabrane predsednice RS. Mladić se i ovome opirao, ali je popustio kad je policija RS blokirala kasarne i počela da isključuje struju i vodu. "Ovde se radi prema vojsci kao 1991. u Hrvatskoj", konstatuje Mladić.

SMRT U PORODICI: Dvadesetrogodišnja kći Ratka Mladića Ana, studentkinja medicine, ubila se 24. marta 1994, očevim pištoljem, ubrzo nakon povratka sa studentske ekskurzije po Rusiji. Iza sebe nije ostavila oproštajno pismo, a u medijima su odmah krenule razne spekulacije i teorije zavere, po kojima je njena smrt izazvana specijalnim tehnikama pranja mozga. Mladićeve kolege i prijatelji i danas smatraju da se on od tog događaja nikada nije oporavio i da nije verovao u samoubistvo; u dnevnicima, međutim, ćerkinu smrt nije zabeležio. Jedna od svezaka iz 1994. završava se beleškom od 21. marta, a sledeća se nastavlja 31. marta, sasvim rutinskim izveštajem sa sastanka kolegijuma Glavnog štaba. Koliko god bio skrhan bolom, Mladić nastavlja da ratuje sa istom pedantnom efikasnošću kao i pre toga.

Tek aprila 1996, dve godine nakon samoubistva, Mladić pominje Aninu smrt, ali ne kroz svoja, već kroz usta izvesne Ratke Jokić, proročice iz Kraljeva. Podstičući Mladićeve sumnje, Ratka opisuje zaveru protiv generala i obećava mu da će magijskim sredstvima izdejstvovati skidanje haške optužnice. Mladić pomno beleži svaku reč:

"Posredi je ubistvo, ono što je posredi vezano je za žensko mentalno stanje. Gospodine Vaša ćerka nije ništa popila zbog čega bi sebi život oduzela, ona je zlostavljana da ne kažem, ali moram silovana. Polnih bolesti nije bilo to je samo reč. Utrljana je tečnost ružine vode od koje je umrla. Vaš sin bi trebalo da bude čuvan da se ne bi ponovile stvari.

Vi biste trebali da se čuvate od ljudi koji kroz dijalog pokušavaju da izvuku sebe. U Hag nikako, jer povratka ne bi bilo, a ni u Beograd, ne zbog vlasti, već zbog ljudi koji sve rade za novac. Ako budete hteli možemo naterati pojedine ljude iz Haga da se posvađaju oko vaše krivice i da sve bude kao da u ratu niste ni postojali da za njih budete samo oficir koji je izdavao naređenja po potrebi zavisno od situacije.

A za smrt svoje ćerke nađite samo Antuna i sve ćete do najsitnijeg detalja znati šta je bilo. A ja ću vam reći samo toliko da je to otrov koji ne daje simptome kao drugi

otrovi. To je napravio čovek proćelav preko temena sa jakom kovrdžavom bradom, osoba koja je hendikepirana, sve ostalo je namešteno. Čuvajte muško dete. Sve je počelo od glave i jedino na osnovu toga bi moglo da se zna šta je, jer je još uvek u glavi vaše ćerke.

Strašne stvari koje su se dogodile van i vaše i naše zemlje. Naselja, kuća na samoj provaliji, dva silazna elementa. Prostor šuma, crna ženska osoba (Olga) mršava, visoka tamnih očiju, neposredno vezana za crnog proćelavog muškarca sa kovrdžavom bradom. Ovi ljudi se uslovno rečeno drogiraju, pre nego što su bilo šta uradili njoj ovaj crni je u ruci držao špric. Ona lično nije drogirana, ali je sve to gledala tog dana između 15 i 1700 su se izdogađale sve stvari redom. Ona sedi na fotelji koja liči na stolicu. Ima ranicu sa desne strane na glavi koja bi se mogla nazvati njenim uslovom za kraj. Nakon tri dana po povratku kući njoj je bilo muka jer su počele da deluju neke supstance da bi za ukupno 7 dana bilo sve završeno.

Imena: 1. Anton Rubašek – Olga, Todim, Gzim ali je tamo imao neko drugo ime. Sve ovo je uradila bolje rečeno osoba kojoj ste vi u više navrata umakli ispred nosa, a koja je htela lično vas fizički da uništi u prolećnom delu doba, ovo vam je osveta od nje da biste doživeli psihičku bol. Mislim da vam je sve jasno od iste osobe čuvajte mlađeg muškarca da ne biste bili dovedeni u još goru situaciju. Ovaj mlađi muškarac trenutno nije na sigurnom. A što se tiče ženske osobe nije htela da vam kaže šta joj se desilo jer nije mogla, u stvari nije znala kako da počne, ona je vama, vašoj kući pokušala da ispriča šta se desilo pa se predomislila iz straha da slične stvari na brzinu ne odvuku i druge ukućane. Kod nje je veliku ulogu imao pretrpljeni strah od onog šta se desilo i šta bi dalje moglo biti. Velike veze ima mesto sa slovom K koje je ovde na ovim terenima i osoba sa ovog prostora koja je sve to organizovala. I kao da je trebalo da prođe neko vreme da bi se sve to otkrilo. Bukvalno rečeno sve je počišćeno. Datum rođenja osobe koja je to uradila je 31. 09. 1951. Ženska osoba pored vas ne treba da krivi sebe, jer ništa nije mogla da promeni."

Mladić, po običaju, nije komentarisao reči svoje sagovornice, ali joj je poverovao taman toliko da je vidi još jednom, 28. novembra 1996. Ona ga tada uverava da će se svi njegovi problemi rešiti sami od sebe negde u junu sledeće godine. To je ujedno i poslednja zabeleška u dosad pronađenim dnevnicima.

Beleške Ratka Mladića imaju neprocenjiv značaj, ne samo za istoričare i pravnike nego i za one koji će iz raznih drugih uglova pokušavati da tumače tok jugoslovenskih ratova. Jedan od tih aspekata je psihološki: iz dnevnika se vidi kako se jedan tipični profesionalni oficir JNA postepeno lomi, prvo moralno, a potom i mentalno, u uslovima haosa koji je započeo neko drugi. Mladić je, u zenitu svoje karijere, prvo video raspad domovine, a zatim i vojske kojoj se zakleo da služi. U takvim okolnostima, možda nije čudno što je prvo počeo da umišlja da je Napoleon, a zatim da je Gospod Bog, gospodar života i smrti (naročito smrti). Nije, međutim, izgubio razum do te mere da bi u poslednjoj bici izabrao vojničku smrt, niti se usudio da izađe pred sud i tamo odbrani svoj lik i delo. Ispod šinjela i šapke vojvode Mišića je posle sloma – i to je depresivan kraj ove priče – u mrak izmilela kukavica.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---