Tajne službe u Velikoj Britaniji >

Špijun koga nisu voleli

Špijuni moraju da rade tajno, ali moraju i da budu potpuno nezavisni u svom radu. Mnogi kritičari službi i u Americi i u Evropi zaključili su da je do rata u Iraku došlo zato što špijuni i njihovi šefovi nisu imali dovoljno integriteta da se suprotstave političkim ambicijama i planovima svojih nadređenih. Džon Sojers (ne slici) prvi je šef MI6 koji je prošlog četvrtka javno progovorio o delatnosti ove supertajne službe, čije postojanje britanska vlada nije htela ni da prizna javno sve do 1992. godine

Zove se Sojers, Džon Sojers. Ušao je u istoriju postavši prvi šef britanske kontraobaveštajne službe koji je na to mesto došao izvana, kao autsajder, umesto da je regrutovan iznutra, iz špijunskih redova. Ili nam je barem tako saopšteno kada je prošlog leta premešten sa položaja britanskog ambasadora u Ujedinjenim nacijama i imenovan za šefa MI6, odnosno SIS-a (Secret Intelligence Service). U njegovoj zvaničnoj biografiji se ne pominje podatak koji u "Vašington postu" pre dva dana saopštava jedan od najčuvenijih i najbolje obaveštenih američkih istraživačkih novinara u bezbednosno-obaveštajnoj oblasti, Valter Pinkus: da je Sojers "rano u svojoj karijeri bio operativac MI6 na Bliskom istoku" (prema nekim izvorima, u Jemenu i Siriji).

Opet je ušao u istoriju postavši prvi šef MI6 koji javno govori o delatnosti ove supertajne službe, čije postojanje britanska vlada nije htela ni da prizna javno sve do 1992. godine, da bi tek dve godine kasnije njeno postojanje i delovanje uredila zakonom. Prošlog četvrtka ser Džon Sojers je održao predavanje britanskom Udruženju urednika: govor je prenošen uživo na televiziji, jedino je lokacija zatajena. Sojers se pre toga dva puta pojavio u javnosti kao šef MI6, ali ne da bi govorio o radu službe, već da bi objasnio svoju ulogu u invaziji na Irak, u okviru parlamentarne istrage (takozvana Chilcot Inquiry). Javno pojavljivanje sada već postaje trend: pre njega su aktivnost britanskih obaveštajnih službi javno morali da brane, ili popularišu, dva šefa domaće tajne službe MI5, kao i šef agencije koja se bavi prisluškivanjem.

TRANSPARENTNA TAJNOVITOST: Nema tu velike mudrosti: proslavljene britanske špijunske službe našle su se pod udarom kritike zbog obaveštajnog fijaska oko rata u Iraku, odnosno nepostojanja iračkog oružja za masovno uništenje, kao i zbog umešanosti u mučenje zarobljenih Iračana i Avganistanaca i drugih koji su se samo našli pod sumnjom da sarađuju sa Al Kaidom. Ti skandali narušili su im ugled i skrenuli pažnju javnosti na činjenicu da su budžeti ovih tajnih agencija zbog straha od terorizma višestruko uvećani u poslednjoj deceniji, a da ništa nije učinjeno na tome da njihov rad bude podvrgnut većoj parlamentarnoj, odnosno kontroli javnosti. I MI5 i MI6 izgubile su zbog zloupotreba i nekompetentnosti poverenje javnosti, pa su se njihovi šefovi našli u situaciji da objašnjavaju da rad tajnih službi, uz sve zahteve za većom transparentnošću, ipak mora da ostane – tajnovit.

Tu potrebu da se čuvaju tajne, a da se zadobije poverenje građana, Sojers je pokušao da zadovolji obraćanjem javnosti u kome je, dabome, čvrsto obećao da će MI6 prikupljati tajne, analizirati ih i predočavati vladi, sviđale se te tajne političarima ili ne, uklapale se one u tajne političke planove i ambicije premijera i ministara ili ne. To je bila jasna aluzija na političku odluku o invaziji na Irak, kojoj su naruku išla mišljenja javnog tužioca i obaveštajnih šefova, da bi se zatim ispostavilo da oružja masovnog uništenja nije bilo i da je intervencija bila nezakonita. Špijuni moraju da rade tajno, ali moraju i da budu potpuno nezavisni u svom radu. Mnogi kritičari službi i u Americi i u Evropi zaključili su da je do rata u Iraku došlo zato što špijuni i njihovi šefovi nisu imali dovoljno integriteta da se suprotstave političkim ambicijama i planovima svojih nadređenih i da im otvoreno ukažu na one delove mozaika koji se ne uklapaju u Bušov plan za invaziju.

NAPAD PO SVAKU CENU: Sojers je u obraćanju novinarima bio veoma elokventan, ali ostaje pitanje koliko kredibiliteta ima, i koliko poverenja uliva, politički operativac poput njega koji je Toniju Bleru bio neka vrsta desne ruke kada su kritične odluke donošene. Šef MI6 je pred parlamentarnom istragom (jednom od dve istrage pokrenute kako bi se ispitao proces donošenja odluka o važnim bezbednosnim pitanjima) već izjavio da Blerova vlada možda ne bi učestvovala u invaziji na Irak da je znala kakve će razmere nasilja uslediti. Ali to ne ide uz izjavu samog Blera koji je, negde u isto vreme prošlog decembra, rekao da bi napao Irak i bez izgovora koji mu je pružalo navodno nuklearno oružje Sadama Huseina. Našao bi, rekao je, neki drugi način da napad opravda pred parlamentom i građanima.

Političari će uvek uraditi ono što hoće, šta god im špijuni tajno saopštavali. Ali sam Sojers je karijeru pravio kao važan šraf Blerove mašine za spinovanje, odnosno za proizvodnju javnih izgovora da se uradi ono što je odlučeno u Vašingtonu. Kad je Sadam u pitanju, neovisno o nuklearnoj pretnji, Britanija je htela promenu režima, kazao je Sojers pred parlamentarnom istragom, dodavši da to nije značilo da su već 2001. počeli planovi za napad na Irak. Nekad želite smenu nekog režima, iako niste spremni da preduzimate akcije u tom smislu, pojasnio je, uz opasku da je Britanija, pre invazije, razmatrala opcije "kakve su korišćene i dovele do rušenja Slobodana Miloševića 2000".

MISTER SOJERS U BEOGRADU: Čitalac se Sojersa možda seća i zato što je otiske prstiju ostavio i na našoj sudbini. Već je za vreme NATO bombardovanja Jugoslavije postao uticajni spoljnopolitički savetnik Tonija Blera (prethodno je bio u ambasadi u Vašingtonu). Zatim je 2001. otišao za ambasadora u Kairu, a odmah posle invazije na Irak 2003. postao je specijalni britanski predstavnik u Bagdadu. Izbliza se ponovo umešao u naše poslove kada su sredinom prošle decenije počeli pregovori o budućem statusu Kosova pod paskom Kontakt grupe, u kojoj su Amerikanci i Britanci vodili glavnu reč. Vodeće zapadne zemlje su negde krajem 2007. proglasile da su pregovori "iscrpljeni", ali je Džon Sojers, sa pozicije političkog direktora britanskog Forin ofisa, već u februaru 2006. saopštio Goranu Bogdanoviću, tokom posete Kosovu, da je Kontakt grupa "već odlučila" da će Kosovo postati nezavisno.

Bogdanović, koji se tada nalazio u srpskom pregovaračkom timu, o svemu je odmah obavestio javnost (što Britanci izgleda nisu očekivali i što mu svakako treba uzeti kao plus), pa je započeta operacija "menedžovanja krizom" u okviru koje je jedan broj beogradskih novinara dobio priliku da se u britanskoj ambasadi u Beogradu upozna sa gospodinom Sojersom i čuje njegov način razmišljanja. On nije ni poricao ni potvrđivao da je sve gotovo sa nezavisnošću Kosova, ali je njegov pregovarački metod bio jasan i sinhronizovan sa američkim: kod suprotne strane stvoriti utisak da je nezavisnost neizbežna, da je to kao cunami koji će doći ma šta mi radili, i da je najbolje biti pragmatičan, shvatiti da je sve izgubljeno još u Miloševićevo vreme, pomiriti se sa stvarnošću, odnosno obaviti hegelijansku "spoznaju nužnosti" (istini za volju, nije bilo spominjanja Hegela, već samo puno pragmatizma i realizma, odnosno razumnog prihvatanja stvarnosti na terenu). U skladu sa tim, gospodin Sojers je domaćim sagovornicima sugerisao da je najbolje da se još na početku pregovora fokusiraju pre svega na sudbinu kosovskih Srba, umesto na status Kosova. Posle je otišao za ambasadora Velike Britanije u UN, pa se i tamo, sa sličnim pristupom, bavio našom sudbinom.

Ser Džon Sojers tako spada u red ne tako malog broja važnih svetskih igrača koji su veliku i važnu karijeru napravili i na ulozi u našim ratovima (kao mlad diplomata radio je za Daglasa Herda za vreme rata u Bosni). Po tome je sličan Ričardu Holbruku, koji je tvrdim stavom prema Srbima u Bosni (među prvima je, pozivajući se na svoje vijetnamsko iskustvo, Klintonu savetovao da bombarduje). Za razliku od nekih ljudi koji su imali nešto popustljiviji stav i veće razumevanje za srpsko poimanje srpskih nacionalnih interesa (poput lorda Dejvida Ovena, na primer), njihove karijere su još u izrazitom usponu.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---