Koncert

"Nikada više neću ići na koncert", rekao je sebi i majci svoje dece Ostareli Roker posle poslednjeg koncerta Džona Mejla u Centru "Sava". Jes' da je Mejl muzičar sa impresivnim opusom, ali nije, brate, to bio koncert već tezga. A tezga je, brate, estrada a ne svirka. U estradu svašta spada, dok u svirku ne. Udarala je nostalgija "ne zna se", al' nije to to. Definitivno mu je jasno da je "suviše star za rokenrol, a suviše mlad da umre", i od sada/tada će, bar što se koncerata tiče, "živeti u prošlosti" (Džetro Tal je visoko rangiran kod njega).

"Trovao" je decu (svoju, mada i našu kad su bila na dometu) svirkom, odnosno onim što je on pod tim pojmom podrazumevao. U pomami turbo-folka, tehna, densa (ko bi znao kako li se te gadosti mogle sve nazvati) praviti komemoraciju rokenrolu nije nimalo lak posao. Deca su volela njegove ploče i njegove priče o starim dobrim vremenima, o svirkama u SKC-u, o turnejama i, uopšte uzev, njegova tupljenja.

U naletu opšte histerije oko "bombardovanja će biti/neće biti" ohrabrivao ih je obećanjem da će za vreme frke svi biti zajedno i slušati Tatine ploče. "Ako smo se oduprli turbo-folku na zemlji, odbranićemo se i od ovoga odozgo." Uspelo je. Bar kad je njegova mala porodica u pitanju. Nije vodio decu na koncerte na trgu jer nikako nije mogao da ih posmatra kao metu. Ići će na koncert kad se za to steknu uslovi.

Došao je i taj momenat. Prvenac ga je obavestio da je karte nabavio (dobio, ljubi ga tata) i da za njega nije uzimao jer mu je pričao kako njemu, Ostarelom Rokeru, karta nije potrebna. Nazdravlje. Za svaki slučaj otišao je na tonsku probu ne bi li se uverio da ga se sećaju, i da opet oseti dah mladosti i srećnih vremena. Sećaju ga se, upoznale su ga i novajlije i sada mu je mnogo lakše. Ući će bez karte. Ne što mu je žao "tri'es kinti" već što smatra da je vlasnik ugođaja. Radije i ne bi iskušavao đavola i kartu bi kupio, ali podmladak treba doslednosti učiti primerom a ne "žvakom". Poveo je Prvenca i drugove mu na svirku. Prvi put s' ocem na koncert.

"Budi isti/ budi poseban/ ostani slobodan/ i budi samo svoj!" Lepo rečeno. Obraća pažnju Prvencu na tekst. To je ono o čemu mu je tupio od kako su se upoznali. "Svaki čovek je jedinstven, Bog živi u njemu, rođen je slobodan i kao takav odgovoran za svoje postupke. Ne postoji razlog zbog koga bi svoje stavove korigovao zbog stavova većine. Kud svi Turci, mali Mujo ne tud, već u suprotnom smeru." Prvenac koluta očima. Vređa ga što ga bilo ko podseća na već davno shvaćenu lekciju.

Podmladak je tek zašao u pubertet i frka mu je od gužve, a frka mu je i što mu je frka. Pokazuje im kako da se opuste, kako da uhvate ritam i isključe i gužvu i frku. U početku ih animira kao pozorišne lutke (lutkarsko pozorište mu je profesionalna ljubav) malo kasnije više nije potrebno. Primili su se. Naš podmladak. Đuska sa njima. Antun mu daje po gitari. "Bravo, majstore", viču u glas. "Bravo, majstore", kaže i on sam sebi (u sebi).

Smeta mu loš zvuk. Preglasno je. Ništa se nije promenilo, što se zvuka tiče, od igranke u Opovu 1979. na kojoj su svirali "Baroni" kao dvonedeljnu stalnu tezgu do ovoga sada, sem po gabaritu, snazi i ceni. Tada se apsolutno nije razumelo šta to Lotke peva (što mu je nekako i pogodovalo jer mnoge tekstove nije ni znao), ostali instrumenti su se slivali u jednu melasu zvuka iz koje se izdvajao samo bas bubanj. Dup, dup, dup po utrobi. Pevač je bio na razglasu od svih sto vati snage (razglas!?), gitara i bas na svojim pojačalima a bubnjar na mišićima. Bas-binovi su bili daleko ispred muzičara (mikrofonije radi), horne su bile luksuz i stići će koju godinu kasnije a za monitore nisu ni znali, tako da se na sceni nije čulo ono što bi trebalo da čuje publika a ni bend nije čuo pevača. Divota. Niko ništa nije čuo ali svi su se radovali galami čekajući bolja vremena, jači razglas, horne i monitore. Još i mikseta sa dvanaest kanala (može i šest, ne pravimo pitanje) i biće kao pravo. Flojdi su tako počeli, a vidi sad!

Ovaj razglas danas je više nego dovoljan za baštu SKC-a. Možda nedostaje veća mikseta, ali u svakom slučaju pristojan zvuk može da se napravi. Već na tonskoj probi je odmahivao glavom i nadao se, po ko zna koji put, da će publika "denfovati" preveliku snagu. Ali 'oćeš! To se ne događa na otvorenom, a ovi su ga očepili još jače. Zar svi tonci u ovoj zemlji moraju biti nagluvi? Otkako zaratismo sa Hrvatima, i Željko iz Zagreba prestade da ozvučava koncerte ovde, dobrog zvuka ne bi (mada je i ono moglo biti mnogo bolje). I definitivno nije u pitanju oprema.

Koristi zatišje da održi predavanje o zvuku. Objašnjava im šta je distorzija. "To je ono što bi trebalo da čuješ i želiš da čuješ, a ne možeš, jer je preglasno i izobličeno. Dakle, distorzija je ono što ti se u ovom zvuku ne dopada." Predlaže im da sledeći put svirku slušaju iz parka. Nema gužve, možeš da doćeš kad hoćeš (i da odeš, što je takođe prednost), sediš na klupi umesto da stojiš, prostor za đusku, ako ti je do đuske, je znatno veći i zvuk je mnogo bolji. Izobličen zvuk, kao zgužvan papir, ne dobacuje daleko, dok ton, koji je prefinjen i prijatan, dobacuje kao kamenica. Vazduh, naročito vlažan kakav je ovih dana, filtrira zvuk, umekšava bas tako da smo lišeni i onog dup, dup, dup drmusanja utrobe. I bitno je, brate, jeftinije što nije za zanemariti u ova teška vremena. Koristi gužvu na izlazu i nedostupnost klozeta u prilog svojim tezama. Saglasili su se, ali nekako suviše lako. Proveriće da li je lekcija shvaćena sledeći put. Ovo je tek početak.

Na povratku kući sređivali su utiske i komentarisali ih. Pevali su zajedno:

"Odupri se ludilu/ odupri se ludilu/ odupri se ludilu/ luuuuuudiiiiilu!"

Kada stignu, pustiće Džetro Tal. Per aspera ad astra.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST