Letnja razglednica >

Najveći krokodil

Kao Crni žbir u pesmi Haustora – reklame su svuda! Izloženi smo njihovim edukativnim plašenjima i ohrabrenjima, blistavim slikama i upornim ponavljanjima. One nam obično sa velikom pristrasnošću preporučuju određeni proizvod. Neke imaju metafizičke pretenzije. Neke ćaskaju o životu uopšte

– Kolika je kilometraža vašeg srca? – upitala me je sa bilborda reklama za sok.

– Kako se ti usuđuješ da mi brojiš otkucaje srca!

Nisam planuo samo tad.

Oduvek se svađam sa reklamama.

Kao Crni žbir u pesmi Haustora – one su svuda! Izloženi smo njihovim edukativnim plašenjima i ohrabrenjima, blistavim slikama i upornim ponavljanjima. One nam obično sa velikom pristrasnošću preporučuju određeni proizvod. Neke imaju metafizičke pretenzije. Neke ćaskaju o životu uopšte:

– Treba li vam nežnosti? – pita me bilbord.

– Možda, ali ne od tebe.

– Imate prijatelje – poručuju mi iz mobilne telefonije.

Radije bih prijatelje sam da biram.

Pireus banka objavljuje Štednju za priču.

Kao poglavica probušenih noseva Džozef, želeo bih da budem slobodan čovek i da sam biram svoje učitelje. Želim da biram i o čemu ću da pričam.

Štednja za priču nije moja priča.

U odsustvu Sokrata, koji ne živi u mom gradu i vremenu, ispisani izlog Dunav osiguranja me uči da su:

Slatki plodovi nagrada za težak rad.

Pored toga, Dunav osiguranje mi želi mirno more i sigurnu luku. Žele mi i uživanje u trenucima opuštanja i bekstva od rutine.

Ko im je dozvolio da prekidaju moje filmove?

Kada su moji preci napravili grešku i pustili reklame u svoj život?

Bojim se da bi sat trebalo okrenuti unazad mnogo, mnogo puta.

Crnilo se stiska oko sve užeg belog kruga.

Zatamnjenje.


Klesači i vezilje

Odtamnjenje.

Svet naseljavaju klesači stećaka, ćilimarke i vezilje. Šajkaši puše čibuke i žive u zemunicama, koje su prethodno paljene da se zemlja pretvori u glinu. Katunaši žive iznad oblaka. Svako selo ima svoju nošnju punu utkanih znakova. Znaci na ćilimima su slični dominama, suncima i pticama. U jeleke i čarape su uvezena ogledalca. Vazduh mute gajde ili bistre frule. Prosci igraju u klompama punim slame. Venci su na kapijama. Minijaturni tronošci okružuju sofre. Kazan za pečenje rakije zove se vesela mašina. Rezbarene glave gusala i preslica plešu nad zaposlenim rukama. Narod privija gorčicu na mošnice protiv kilavosti i priča priče o Ćosi i o zmiji mladoženji...

Meni pogača a Ćosi šipak!

Potkovani vrapci lete iznad potkivačke radnje Janićija Ocokoljića.

Vukovi nose opanke opančara Gojka Banjeglava.

Koliko su ta lica drugačija od napomađenih dlanova sveta sa reklama, gde će sve, po štukinoj zapovesti, jednom postati svileno i glatko?!

U zaseocima igraju hrkljuš i loptaju se ježom.

Seljaci odlaze u grad da kupe kose i so. U crveno obojenoj kući je kazandžijska radnja. Kravlja glava na ulazu u žuto obojenu zgradu označava mesaru. (Kao što glava slona s kljovama danas označava centar za implantologiju i primenu lasera u oralnoj medicini dr A. Radovanovića u beogradskoj ulici Strahinjića Bana.) Čokot ili čaša govore: ovde je kafana. Da li su to rane reklame ili samo znakovi?

U crkvama sveti stripovi pričaju priče iz Biblije. Mogu li se te žive boje, svetlucanje sveća i sklad glasova nazvati reklamom za moć crkve?

Na vašarima izvikuju: dođi ovamo, ne varaj se tamo!

Reklame će jednom nastati od takvih znakova.


Najveći krokodil

Nema društva na svetu koje se kao Odisej vezalo i odolelo zovu modernizacije.

Taj put nije prešao samo srpski narod, već svaki narod na planeti.

You may ask yourself, well, how did I get here?

Milanka Todić primećuje da su "Novine serbske" još od prvog broja koji je objavljen 1834. godine u Kragujevcu objavljivale kneževe ukaze i naimenovanja, ali i reklamne oglase. Mi se možemo samo pitati šta li je reklamirao "Magazin za hudožestvo, knjižestvo i modu" iz 1838? Dočim znamo da su se u "Vidov danu" 1863. obznanjivala velika rasprodaja gospodskih haljina u Beogradu a nešto kasnije se pojavila slika najvećeg krokodila u Evropi, 12 stopa dugačkog i 100 godina starog koji je kao od šale mogao progutati čoveka.

Još uvek se pitamo kako smo dospeli ovde?

Zatamnjenje.


Pravi svet

Odtamnjenje.

Od Sokrata do osamnaestog veka, svet se kretao po jednim pravilima. Ljudi su deljali kolac ko što im i otac i prostirali se prema guberu. Istina je bila u svetu izvan Platonove pećine i iza nebeskih sfera. U tom pravom a naknadnom svetu – verovalo se – ispraviće se sva zla i doći će nagrada za uvređene.

Od doba takozvane aksijalne transformacije svet se zakotrljao po drugim pravilima.

Građani su zašuštali novinama, razjapili kljunove i viknuli:

– Dajte nam novinu!

Gutači novine su bili kao gutači vatre.

Osamnaesti vek je doneo krivicu zbog ropstva, ideju planskog poboljšanja društva i jednakosti među ljudima. Prosvetiteljstvo je imalo jednu manu – nije obećavalo beskraj! Ali je nagovestilo delegalizaciju mučenja i reformu zatvora. Pitanja kao što su društveni ugovor raspravljala su se u proširenoj javnoj sferi. Fokus se promenio i usmerio se na sada i ovde. Došla je ideja najvećeg dobra za najveći broj ljudi. Došla je enciklopedija. Popisivalo se stanovništvo. Brojevi su se stavljali na ulice. Žigosala su se goveda. Štambilji su se stavljali na dokumenta.

Vidljivi svet je postao pravi svet.

Trebalo ga je reklamirati.


Pesma

BMV desta dva sedišta bela
I za minut stižemo ispred hotela
Mama neće znat gde si noć provela
Do jutra vraćam te
Da li bi i htela
Da li bi smela

Čovek mora zapevati da olakša dušu ...

... a i zato da pokaže da i pesma može funkcionisati kao reklama. Vraćamo se našem malom istorijskom pregledu koji odgovara na jedno važno pitanje.


Ko nema spahije neka kupi sahat

Nekadašnji seljaci su pratili ciklus godišnjih doba, ustajali zorom i legali u sumrak. U ranoj industrijskoj Engleskoj kao i svuda drugde, narod je voleo sunce i praznike. U fabrici je padala kiša. Novopečeni radnici su sedeli pod kišom sekundi, minuta i sata. Bilo je veoma teško da se usklade sa svojim novim gospodarom – satom na fabrici. Jedna Vukova poslovica kaže :

– Ko nema spahije neka kupi sahat.

Majke su donosile decu u fabrike i davale im džin da spavaju. Nekad su radnice povraćale pamuk, koji je lebdeo svud u vazduhu.

Iz tog industrijskog jajeta se na jednom kraju izlegla reklama, na drugom Marksizam.


Javni svet

Radnje su dotad ličile na rupe. Da ste zalutali u takvu prodavnicu videli biste dućandžiju kako trlja ruke, prevrće kameleonskim očima, šapće, pljucka, pokazuje vam svoju robu: sasušene sirene, ključnu kost svetog Haralampija, smaragde koji leče groznicu i – naravno – onu gorčicu koja se, po savetu Vase Pelagića, privija na mošnice u slučaju kilavosti...

Moderni čarobnjaci su viknuli: sezame, otvori se!

Da se poslužimo rečima Meše Selimovića, svet od tada nije bio tvrđava.

Na fasadama su se pojavili izlozi.

Sa izlozima je rođena radost kupovanja očima.

U tvrđavama starog sveta prolomile su se pukotine. Blaga se nisu više čuvala u riznicama kraljeva. Jednom bezbednijem i otvorenijem svetu ona su ponudila svoju edukativnu moć.

Gledaj i sve je pred tobom.


Izlog na grudima

Vremena su prošla stara i sa njima običaji, ne kriju se više, nano, kao nekad osećaji...

Ovu jednostavnu pesmu Lepe Lukić primetio je Ivo Andrić. On se, sa uzdahom, setio da su se u vreme njegove mladosti osećaji zaista krili. Skrivanje blaga i osećaja po Andriću je bilo obeležje predindustrijskog društva.

Više se ne krije ni jedno ni drugo.

Izlog je čoveku stavljen posred grudi.


Seljak je umro

Sto godina posle Engleske, talas industrijalizacije je udario Evropu. Sto pedeset godina kasnije, u vreme Sergeja Vitea, ovaj planetarni proces je zahvatio Rusiju. Godine 1910, osuđeni je sa vešala uzviknuo:

– Pijte kakao Van Hutena!

Inače, posledice industrijalizacije su bile zanimljive.

Tolstoju su pričali o seoskom učitelju koji je doneo gramofon u školu i okupio seljake da im pokaže novu napravu. Seljaci su bili užasnuti što đavo peva iz mašine. Jedan se digao da razbije đavolsku napravu. Pametni učitelj je predvideo ovu situaciju :

– Sačekajte! – uzviknuo je on.

Izvadio je ploču na kojoj je snimljena liturgija. Gnevni seljak je seo potpuno poražen. Sveto i prokleto, ono što je moguće i ono što je nemoguće, pred njim su potpuno zamenili mesta.

Seljak je otišao kući, legao

i umro.


Grad je stostruko oživeo

Američki religiozni mislilac Džosaja Strong verovao je da je prvi ubica sagradio prvi grad. Oko grada su živeli pošteni seljaci koje je on varao. Seljačke sinove grad je zaposlio da kopaju duboke klance. Seljačke kćeri je navodio na zlo. Žig je prvo pulsirao na Kainovom čelu a onda je zesvetleo sa krovova u obliku neonskih reklama... Kainov žig je sinuo u obliku bludnih poruka koje nam pomućuju um, koje jašu na našim čežnjama i žigošu nas strahovima, koje čine da ne znamo razliku između dobra i zla, koje nas možda a da i ne znamo pretvaraju u čudovišta sebičnosti. O duboki klanci gradova, o bezdušni šiljci krovova, sa sunčevom zrakom u samoj srži. Ko će opevati vašu lepotu?

Da li mi je dozvoljeno da to budem ja?


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST