Vreme
VREME 981, 22. oktobar 2009. / KULTURA

Srpsko izdavaštvo danas:
Uzmi novce i beži

Skoro svi ozbiljniji ovdašnji izdavači u velikoj meri su ogorčeni i uvređeni moralom vladajuće kulturne politike koja o knjizi ne vodi računa

U ovoj zemlji kultura počiva na proračunu: isplati se, ne isplati se. To bi mogao biti i najkraći zaključak o izdavaštvu u Srbiji danas. Paradoksi raznih vrsta, piraterija, šund i slab podsticaj države, koji su zasuli savremeno srpsko izdavaštvo, prete da sasvim unište zdravu konkurenciju, ali i ono najplemenitije, dobru i vrednu knjigu. U sukob sa takvim izdavaštvom došli su skoro svi ozbiljni, iskusni izdavači, u velikoj meri ogorčeni i uvređeni moralom vladajuće kulturne politike koja o knjizi ne vodi računa, pritisnuti finansijskim problemima i u celini negativnom dinamikom u kojoj njihovo mesto, promotera kulturnih vrednosti, sve više preuzimaju trgovci, kako legalni tako i nelegalni, kojima je zarada isključivi cilj.

Ipak, prema kretanju izdavačke produkcije, ostaje utisak da je izdavaštvo ovde i pored svih problema unosan biznis, industrija koja raste. Gledano od 2000. godine pa do 2008. proizvodnja knjiga je porasla za više od 50 odsto.

Image
GRADAC: Branko Kukić

"Ne može se i ne sme govoriti o hiperprodukciji knjiga, ali se može govoriti o neukusu koji je zavladao u društvenom životu, u čitavoj kulturi, pa i u izdavaštvu", kaže Branko Kukić iz "Gradca". "U izdavaštvu je danas osnovni cilj da se namlate pare. Već imate nekoliko izdavačkih kuća koje su pune kao brod, a da pritom ništa značajno nisu dale srpskoj kulturi. Nemam ništa protiv para, ali imam protiv toga što te izdavače na tom odlučnom i hrabrom putu stimuliše – država, pre svega preko otkupa knjiga, ali i metodama koje nisu dostupne javnosti. Šta vam, na primer, govori suluda činjenica da ministar kulture ima diskreciono pravo da raspolaže sa 20 odsto budžeta za kulturu; sve što je diskreciono može biti tajno, zar ne? Otkupljujući izdanja ovih izdavača, država čini najmanje tri zla: pomaže kvarenju ukusa čitalaca, srozava opštu kulturu i potcenjuje ozbiljne izdavače koji se profesionalno i odgovorno bave izdavanjem knjiga. O nezasluženom guranju para u džep da ne govorimo."

Image
GEOPOETIKA:
Vladislav Bajac

Vladislav Bajac iz Geopoetike polazi od toga da je Srbija nasledila bogatstvo izdavaštva kakvo je imala bivša SFRJ, u kome su i tada vladali zakoni tržišta. Tako su izdavači već naučeni da se snalaze u svakakvim burama, pa i današnjim, ali sve to je "stihijska, skoro anarhijska odbrana od propasti": "U razvijenijim zemljama izdavaštvo je postalo industrija, koju ja lično ne zagovaram, ali kod nas je i ona pogrešno shvaćena: mnogi današnji izdavači su bivši (i još uvek) knjižarski trgovci koji su ušli u tu profesiju objavljujući večito sigurnu robu (Mali princ A. S. Egziperija, Blago Cara Radovana i slične kvisko-knjige kojima su se ‘kvalifikovali’ za posao). Takvi su ponosni samo na svoje cifre i brojeve i na svoju neshvatljivu megalomaniju. Doduše, neki od takvih koji su (skoro) nestali nisu slušali savete mudrijih da se u ovom poslu propada od implozije, a ne od eksplozije. Ali, ko zna, možda su oni svoju suštinsku nameru ispunili: take the money and run." Među "zalutale" izdavače Bajac navodi i one koji menadžerski dobro posluju, ali prevode knjiga izručuju tržištu u roku od dve nedelje i tako različite svetske autore, površnošću, brzinom i nekvalitetom pretvaraju u jednog te istog pisca.

"U ovom trenutku imamo dovoljno vrednih knjiga", kaže Petar Živadinović iz Paideie, "ali imamo neuporedivo više loših knjiga nego što je ikada bilo u istoriji srpskog izdavaštva." Opterećenost domaćeg izdavača proizlazi i iz pada kupovne moći, a time manje tražnje i prodaje. "S druge strane", objašnjava Živadinović, "knjižarsku mrežu i distribuciju knjiga drži nekoliko monopolista koji se rukovode pre svega principom efektivne prodaje. Ako se nešto ne prodaje oni neće uzimati, ako i uzimaju traže nemoguće uslove, ako i prodaju vrlo teško ih je naterati da plate, tako da je izdavač osuđen na velike rizike ukoliko objavljuje vredna dela. Ako objavljuje bezvredna dela, ima malo veće šanse da prođe na tržištu zato što će mu pomoći svi mediji, jer su ta bezvredna ili malo vredna dela vezana za svetsku mašineriju takozvane kulturne industrije, pa se ‘halo’ efekat te mašinerije vidi i na našem tržištu. Doduše, čitanje po sebi, čak šunda i kiča, jeste dobro jer se time prevazilazi postojeća polupismenost, ali je strašno loše ako se čitalačke navike ispoljavaju samo tako."

OTKUP: Kao važan regulator kulturnih vrednosti, ali i kao oblik državne podrške i bibliotekama i izdavačima jeste godišnji otkup knjiga. Iako je ministar kulture Nebojša Bradić rekao da je otkup jedan od najvažnijih elemenata kulturne politike, ove godine dogodio se presedan koji je mogao dovesti i do sudske tužbe. Naime, usled rebalansa budžeta, novac za otkup knjiga smanjen je sa predviđenih 99 miliona dinara na 50 miliona, što je naravno razbesnelo izdavače koji su već bili potpisali ugovor na prvobitni iznos. Međutim, sve te stvari kada je o otkupu reč, kao što su rabat od 35 odsto, troškovi slanja knjiga, drastično umanjenje sredstava od 50 odsto, nisu jedine koje iritiraju izdavače. U otkupu se odavno događaju razne anomalije. Vlasnik Paideie Petar Živadinović primećuje da su otkupljeni svi romani Umberta Eka u izdanju Platoa po ceni koja je astronomska, od 2000 dinara, iako su već svi bili štampani kao kiosk izdanja i mogu da se nađu za 150 dinara na tržištu legalnom ili crnom. "Čak je i Ime ruže, koje je kad sam ja objavio, koštalo 900 dinara sada otkupljeno za 2000 dinara. To je i ranije otkupljivano, nije novo izdanje, a nisu otkupljene neke stvarno važne knjige. Mislim da je potrebno da se što više sredstava izdvoji za kulturu i da otkupne komisije budu sastavljene od stručnih ljudi, ove godine je bilo nekih neiskusnih mladih ljudi i mislim da je u tome bio problem."

Promene u otkupu knjiga 2006. značile su uvođenje dvostepene selekcije publikacija. U prvom krugu, komisija bira dela i taj spisak šalje u biblioteke, koje zatim same biraju naslove. Promoter ovog modela otkupa Sreten Ugričić, upravnik Narodne biblioteke Srbije, objasnio je da se otkup tako vrši "za" biblioteke, a ne "od" izdavača. Branko Kukić, vlasnik časopisa i izdavačke kuće "Gradac", kaže: "Jedan sam od retkih koji se javno protivi ovakvom načinu otkupa knjiga. Mislim da je besmisleno da Ministarstvo formira komisiju koja će sa stručnog stanovišta odrediti knjige za otkup, a da o tome konačno odlučuju bibliotekari pa sve i da su akademici. Onda se događa da se mnoge vredne knjige ne otkupe ili da se ne otkupe u dovoljnom broju primeraka. Ovakvih primera u slučaju ‘Gradca’ ima dosta." Kukić navodi primer sa prošlogodišnjeg otkupa kada je knjiga jednog od najvećih evropskih istoričara Stivena Ransimana otkupljena u oko 80 primeraka, a neke knjige u nekoliko stotina primeraka. Prema njegovom mišljenju, problem je nedvosmisleno u neznanju bibliotekara, i to pitanje se što pre mora pokrenuti u Ministarstvu kulture.

STRATEŠKA PRAZNINA: U lociranju problema domaćeg izdavaštva reč koja se neretko pominje jeste – zakon. Zakon o izdavaštvu je odavno spreman i većina izdavača ga je prihvatila i pre osam godina, ali on još nije prošao proceduru usvajanja. Živadinović kaže kako su izmišljeni razlozi koji nikad nisu bili javno obelodanjeni, "a mislim da je jedini razlog što je odsustvo zakona odgovaralo većini izdavača na našoj sceni". Imajući u vidu da u Srbiji postoji 9000 izdavača, kaže on, svi su na tržištu dobili ravnopravnu priliku da rade posao i većini njih očito nije odgovaralo da ova oblast zakonom bude uređena. "Tim zakonom se mnogo toga može regulisati: status izdavača, norme koje se moraju zadovoljiti da bi se bavili tim poslom, proizvodnja, odnosi državnih organa s izdavačima, odnosi udruženja sa državnim organima i izdavačima i konačno moraće da se sredi prometna sfera." Tako bi se, po njegovom mišljenju, izbegao možda i najveći paradoks da, s jedne strane, imamo izdavaštvo na svetskom nivou, jer neretko se dešava da objavljujemo prevode velikih pisaca među prvima, pa i prvi u svetu, nasuprot čemu stoji visok stepen nelegalne trgovine knjigom i najbrutalnije piraterije, možda i najveće u regionu i svetu. "Moram da priznam da je izmenama Zakona o krivičnom postupku pre nekoliko godina država povukla nogu, bila je formirana i Komisija za borbu protiv piraterije u MUP-u, vode se i neki procesi koji treba da se završe, mada traju evo već četiri-pet godina. Veoma je važno i to što je prva presuda za pirateriju izrečena kada je u Kragujevcu osuđen trgovac za prodaju Paideinih izdanja. Ali ako se to ne nastavi, opet imamo pogubnu inerciju i sve po starom. Ovog trenutka piraterija je u porastu verovatno zato što je u porastu siva ekonomija. I uz svu štetu koju su pretrpeli, izdavači su naučili kako da se bore. Doduše, meni je te borbe preko glave, ali možda može biti poučno za one koji dolaze."

Da nema toliko upornih i vrednih ljudi među izdavačima i da svi oni ne traju toliko dugo, smatra Bajac, moglo bi se reći da je sve što danas hvalimo – slučajnost. "Ali, nebriga države nije slučajnost", kaže on. "To je kontinuitet bez kraja i posledica jednog potpuno prezrivog odnosa političara prema knjigama. Naravno da vam oni to nikada ne bi priznali, ali nama takva priznanja nisu ni potrebna. Njihovo ponašanje to dokazuje: pa oni su se služili takvim lažima kada su želeli da nešto knjizi nametnu, recimo, kada je uvođen PDV na knjige koje su mogle biti izuzete iz tog poreza kao i u mnogim drugim evropskim državama, ili kada su podizali poreze na autorske honorare." Ujedno, tranzicija i recesija uvele su surovu vrstu sebičnosti među nekada zajedničke interese svih u branši. Borba je postala nepotrebno surova umesto da bude zakonski i etički uređena", kaže Bajac.

Umesto zakona za koji misli da ga niko neće poštovati, Branko Kukić kaže da je kucnuo zadnji čas da se počne stimulisanje vrhunskog izdavaštva. Jer, po njegovom mišljenju, zakon ne može rešiti problem kapitalnih izdanja, ukusa, autorskih honorara, prevelikih poreza, nedarovitih pisaca, neukusa u opremi knjiga, problem klanova, povlašćenih, problem prodaje knjiga po trafikama i ostalo. Pored svega toga, priča o zakonu je, po njegovom mišljenju, obično zamajavanje. Kukić smatra da je takođe potrebna zaštita države od loših pisaca i neobrazovanih i dvoličnih kritičara i medija, potrebna je njena pomoć, ali ne preko klanova i udruga, nego preko obrazovanih i objektivnih ljudi u komisijama. "Kao što vidite, u svemu je neophodna država, a koja je zatajila, koja nema dobrih i vizionarskih ideja, koja nema nikakvog plana i strategije, koja nema snage da krene u obračun sa vulgarnim amaterizmom, neukusom, prostaklukom i podvalama." Ta strateška praznina, kako je i Vladislav Bajac naziva, i pojedinačne uzlete ostavlja nedovoljno ozbiljnim. "Put kojim izdavaštvo ide je naopak", zaključuje Branko Kukić. "Iako ministar kulture ima savetnika za knjigu, nisam primetio neki ozbiljan razgovor sa ozbiljnim izdavačima o ovim problemima." Sve ukazuje na to, smatra Kukić, da je u ovoj oblasti reč o poslovima iza leđa javnosti.

Ivana Milanović Hrašovec


Image
Zoran Hamović, direktor Klija i savetnik ministra kulture

"Sasvim je izvesno da je na tržištu pretežan deo produkcije bez profesionalne legitimacije. Dodao bih tome da je proizvedeno mnogo nekvalitetnih publikacija, bilo da je reč o naslovima domaćih autora ili prevoda. Zakonom garantovana sloboda govora stvorila je uslove u kojima su ukinute sve prepreke za objavljivanje, pa je tržište preplavila masovna produkcija samozvanih stvaralaca i samozvanih izdavača. Za objavljivanje knjiga još je važeći zakon iz 1994. godine koji ne ograničava i ne uslovljava ambicije bilo koga da objavi i na tržište plasira bilo kakvu publikaciju. Nije potrebna ni određena visokoškolska sprema niti stručna obuka. Izdavaštvo je deprofesionalizovano, jer nema izgrađenu autonomiju kojom se izdvaja ekspertsko znanje od amaterskih pokušaja i improvizacije. Stoga se pritužbe pojedinih savesnih izdavača mogu uzeti kao ubedljive i opravdane.

Nacrti novih zakona o obaveznom primerku, bibliotekama i izdavaštvu su u pripremi i oni će biti pouzdani oslonci u uređivanju stanja u oblasti knjige. Briga države sastoji se upravo u oblikovanju uslova, odnosno unapređenju izdavačke delatnosti podsticajnim zakonskim propisima i, izuzetno, ekonomskom intervencijom. Njena uloga nije i neće biti da bilo šta zabranjuje, već da stimuliše određene vrednosti. Sticajem nesrećnih ekonomskih okolnosti, ta politika neće imati planirane rezultate i zamah. Već je pretrpela a moraće još da trpi velike i neprijatne korekcije. U takvim uslovima još rigoroznije će biti usmerena aktivnost investiranja u kvalitetne i značajne izdavačke poduhvate.

Kada je o otkupu knjiga reč, ne smatram da su komisije do sada besprekorno obavljale svoj posao, jer nisu pratile produkciju tokom godine, već su odluku donosile posle površnog uvida i kratkotrajnog rada. Za tako organizovanu njihovu aktivnost, razume se, ne može snositi odgovornost samo komisija odnosno njeni članovi i zato će uslovi rada komisija biti izmenjeni, a odgovornost zaposlenih u Ministarstvu kulture povećana.

Strategija razvoja izdavačke delatnosti i program rada institucija koje je sprovode postoje u Ministarstvu kulture. Sve aktivnosti imaju za cilj ohrabrivanje i podržavanje socijalno odgovornijeg i kreativnijeg izdavaštva.

Oformljena je Radna grupa za analizu, profesionalni razvoj i permanentnu edukaciju u izdavaštvu (Anka Jakšić, predsednik, mr Vesna Injac, mr Vlado Đukanović, dr Zoran Paunović, dr Milena Dragićević Šešić, Aleksandar Drakulić, prof. Mile Grozdanić). Zadatak Radne grupe je da temeljno istraži stanje izdavačke delatnost i preporuči Ministarstvu instrumente i sredstva kojima će ona biti bolje uređena. Takođe, stručnjaci sa Fakulteta političkih nauka (dr Neda Todorović, dr Jelena Đorđević i mr Sanja Domazet) načinili su istraživanje o tretmanu knjige u medijima, a osnovan je i Savet za srpski jezik pri Vukovoj zadužbini koji istražuje i ocenjuje jezik objavljenih knjiga."

I. H. M.