SAD – Nobelovac Barak Obama >

Neželjena nagrada

Obama je skrušenim tonom i nevoljnim prihvatanjem priznanja koje po sopstvenim rečima nije zaslužio želeo da predupredi svako likovanje u njegovom taboru, ali ga ni dobro odmereni govor nije spasio od ciničnih komentara iz konzervativnih krugova

Od našeg stalnog dopisnika

Da je vest o Nobelovoj nagradi za mir bila imalo očekivana, u Beloj kući bi se glancale čaše za šampanjac već od rane zore, a prigodan govor bi već bio uobličen. Ovako, staratelj predsednikove dobre reputacije, portparol Bele kuće Robert Gibs odbio je čak da novinarima opiše kako je doslovce glasila reakcija njegovog šefa kada je još krmeljiv, negde pre šest sati ujutro, čuo vest da ga je Nobelov komitet iz Osla okitio ovim priznanjem, te je samo kratko rekao da je "predsednik bio veoma iznenađen". Izvori iz Bele kuće su naglasili da nisu ni znali da je predsednik nominovan, te da niko nije mogao da sanja da će nagrada pripasti baš njemu, tim pre što se zna da je kandidatura pristigla u Oslo 1. februara, u poslednjem trenutku, kada Barak Obama nije bio predsednik ni čitavih deset dana. Dan pre nego što je Nobelov komitet obelodanio svoju odluku, novine su tipovale na premijera Zimbabvea Morgana Cvangirajia, na avganistansku aktivistkinju Simu Samar, te na disidente u Kini.

Sati su tekli, govor još nije sročen, a Obama je prvi deo radnog dana proveo na sastancima sa timom za nacionalnu bezbednost, posvećenim pitanjima rata, a ne mira za koji je, paradoksalno, nagrađen. U Avganistan je već poslao preko 20.000 vojnika i upravo razmišlja da li da im kao pojačanje uputi još bar toliko, ili čak 40.000 vojnika koliko zahteva glavnokomandujući snagama NATO-a u Avganistanu Stenli Mekristal. Novinarima koji su nervozno cupkali na travnjaku ispred Bele kuće još od prepodneva rečeno je da se još malo strpe, što je neko duhovito prokomentarisao: "Predsedniku treba još pola sata da učini nešto čime bi zaista zaslužio Nobelovu nagradu."

IZNENAĐEN: Da šampanjca neće uopšte biti, postalo je jasno čim je predsednik kročio ka ružičnjaku Bele kuće i javnosti se obratio tonom koji više priliči nekoj izjavi saučešća: "Nisam očekivao da ću ovako da se probudim", započeo je šturo obraćanje novinarima i ostavio ih nakon svega šest minuta da uglas za njim dovikuju pitanja na koja nije bio raspoložen da odgovara. Nakon kratke šale da je nagrada, što se njegovih ćerki tiče, samo šlag na rođendansku tortu njihovog kućnog ljubimca Boa, i što pada na veliki vikend usled državnog praznika, Obama je naglasio svoje iznenađenje i skrušenost pred takvom počasti, i zatim ozbiljnim glasom dodao: "Da budem iskren, ne osećam da sam zaslužio da se nađem u društvu tolikih znamenitih ličnosti koje su ovom nagradom počastvovane." Rekao je da shvata da se ona nekada dodeljuje kao podsticaj i da će je stoga prihvatiti kao poziv da se uhvati u koštac sa izazovima XXI veka, poput kontrole nuklearnog naoružanja, klimatskih promena, te rasnih i verskih trvenja. Za šta mu, prema sopstvenom priznanju, neće biti dovoljan ni čitav život, a kamoli mandat. Iz Bele kuće je potom stiglo saopštenje da će 1,4 miliona dolara, koliko iznosi novčana vrednost nagrade, predsednik pokloniti u dobrotvorne svrhe, ali ime kolateralnog dobitnika još nije poznato.

SPRDNJA: Obama je ovim skrušenim tonom i nevoljnim prihvatanjem priznanja koje po sopstvenim rečima nije zaslužio želeo da predupredi svako likovanje u njegovom taboru, ali ga ni dobro odmereni govor nije spasio od ciničnih komentara iz konzervativnih krugova. Mnogi su se prisetili žaoke koju je svom protivniku tokom izborne kampanje uputio senator Džon Mekejn, upoređujući ga sa belosvetskim zvezdama poput Paris Hilton i Britni Spirs, sprdajući se nazvavši ga mesijom. Među njima je i predsednik Republikanske partije Majkl Stil, koji je hitro reagovao ovim rečima: "Pravo pitanje koje Amerikanci danas postavljaju glasi: A šta je pa to predsednik Obama stvarno postigao? Žalosno je što je moć predsednikove slave zasenila neumorne borce koji iza sebe imaju istinska dostignuća u borbi za mir i ljudska prava." Uticajni radijski voditelj Raš Limbo, udarna pesnica ultradesničarske opcije, jedva da je stišao zlurado likovanje što predsednik samo nedelju dana ranije nije uspeo da iz Skandinavije donese drugi, za Obamu možda vredniji trofej – da Čikago bude domaćin Olimpijade – a već je dobio novi povod: "Da li možete da zamislite kolika je sad Obamina glava?", upitao je retorički Limbo svoje slušaoce u svom redovnom obraćanju naciji. "Mora da je toliko velika da se čak i Obamine uši na njoj čine malim." Sam Mekejn je ovom prilikom zauzeo mnogo blaži stav. "Verujem da se ova odluka umnogome zasniva na očekivanjima i siguran sam da je predsednik i sam svestan da su ona sada još veća."

Republikanci koji odmeravaju mogućnost da Obami 2012. godine izađu na crtu odoleli su zluradosti, procenjujući da bi ih neodmereni cinizam kasnije mogao koštati glasova. Jedan od iskusnijih republikanskih funkcionera, koji je želeo da ostane anoniman, ovako je to opisao u razgovoru sa novinarom uticajnog internet portala "Politko": "Nobelova nagrada stečena sa ovako tankom biografijom već je dovoljna bruka za predsednika i stvara dovoljno glavobolje Beloj kući da republikanci ne moraju da dolivaju ulje na vatru nepotrebnim izlivom gneva. Prema tome, dovoljan je samo jedan komentar, a on glasi – čestitamo!"

SLAB UČINAK: Priznanje kao da je izazvalo veću zbunjenost kod Obaminih pristalica koje se ovoga puta nisu ni trudile da u Obaminim dostignućima alhemijski stvore ono kojim bi odluka Nobelovog komiteta bila iole opravdana. Kao jedino opravdanje nametala se činjenica da Barak Obama ovakvo priznanje nije ni tražio. Neki uticajni komentatori u liberalnim listovima su čak javno pozvali predsednika da se nagrade odrekne, što ne bi bio presedan. To je svojevremeno učinio Le Duk To, vijetnamski revolucionar, koji je odbio da nagradu podeli sa Henrijem Kisindžerom, smatrajući da je Vijetnam još daleko od stabilnog mira.

I Obamine pristalice i njegovi protivnici saglasni su u oceni da je priznanje u najmanju ruku preuranjeno, te da je ono stiglo kao nagrada za lepe namere i još lepše reči, izgovorene pred ushićenom masom prošle godine u Berlinu, ove godine u Pragu, Kairu i nedavno na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija. Pride, ako je članovima Nobelovog komiteta promakao satirični skeč iz zabavne emisije "Subotom uveče uživo", emitovan manje od nedelju dana pre njihove odluke, u kome je Obama ismejan zbog slabog učinka, članovima predsednikovog kabineta svakako nije. Pored Freda Armistena, koji glumi predsednika, na ekranu je bila lista neobavljenih poslova. "Prvog dana kada sam stupio na dužnost obećao sam da ću da zatvorim Gvantanamo. Je li zatvoren? – Nije. Obećao sam da ćemo se povući iz Iraka. Jesmo li? – Nismo, bar ne kad sam poslednji put proveravao. Rekao sam da ćemo popraviti stanje u Avganistanu. Je li tamo bolje? – Nije, zapravo mislim da je čak i gore. Obećao sam da ćemo imati reformu zdravstvenog sistema. Imamo li je? – Do đavola ne! Čak sam lično išao u Kopenhagen da se založim da Čikago bude domaćin Olimpijade 2016, ali se i to izjalovilo…"

PREDSEDNICI NOBELOVCI: Iako Obama nije prvi američki predsednik koji je nagradu za mir dobio tokom mandata, on jeste prvi koji je ovenčan ovim priznanjem ne sastavivši ni godinu dana na vlasti. Obojica njegovih prethodnika su priznanje dobili pred kraj svog drugog mandata i to nakon opipljivih rezultata. Teodor Ruzvelt je nagradu primio za doprinos okončanju rusko-japanskog rata i uspostavljanje arbitražnog suda u Hagu, a Vudrou Vilson zbog zaključenja Versajskog sporazuma i osnivanja Lige naroda. Nijednom od njih, međutim, nagrada nije pomogla da se izbore sa političkim protivnicima kod kuće. Vilson nije uspeo da privoli Senat da ratifikuje Versajski sporazum. Džimi Karter je nagradu dobio 2002, u jeku američkih priprema za rat u Iraku, bezmalo tri decenije nakon što je izašao iz Bele kuće, ali tom prilikom jedan od članova Nobelovog komiteta nije krio zluradost kada je kao obrazloženje pomenuo da je odluka "šut u cevanicu" Bušovoj administraciji.

Kada je nagradu nedavno dobio bivši potpredsednik Al Gor, bez obzira na zasluge, vezu sa Bušom nije trebalo ni pominjati, bila je i previše očigledna. Tako se i ovde tumači da je Obama nagradu dobio više zbog onoga što nije i zbog onoga što tek treba da postane, nego onoga što jeste i što je već ostvario. Ili, kako je to nepogrešivo sročio Armisen glumeći Obamu u skeču emitovanom dan nakon što je obelodanjeno ime pobednika – "Moje iznenađenje je još veće ako imamo u vidu da nisam Džordž Buš svega devet meseci." Samo što po svoj prilici "šut u cevanicu" još više nego Buša ovoga puta boli jednog drugog bivšeg predsednika. Njegovo ime je Bil Klinton.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---