---

"Izgleda da se posle ovog jadnog događaja treba svega bojati. Treba strahovati od nasilja, razaranja, anarhije. U budućnosti više neće biti društva ni civilizacije koji će biti bezbedni"

(Slobodan Jovanović)

U utorak 9. oktobra 1934. godine, prilikom prve zvanične posete Francuskoj, ubijen je u Marseju jugoslovenski kralj Aleksandar I Каrađorđević. Atentat je bio plod sporazuma vođstva hrvatskog ustaškog emigrantskog kruga i vođstva VRMO-a (Внатрешна Македонска Револуционерна Организација), a egzekutor je bio Vlado (Veličko) Georgijev Kerin, pripadnik VMRO-a, sa nadimkom Černozemski. Kako su se i zašto ova dva toliko različita čoveka našla "oči u oči" u prepunoj marsejskoj aveniji Kanabijer, pokušaćemo da odgovorimo u ovom kratkom tekstu povodom godišnjice ubistva.

ALEKSANDAR: U jesen 1934. godine Karađorđev praunuk, kralj Jugoslavije Aleksandar I Karađorđević, imao je punih 46 godina i 20 godina vladarskog staža (od 1914. kao prestolonaslednik, od 1918. kao regent i od 1921. godine kao kralj). Oženjen je Marijom, kćerkom rumunskog kralja Ferdinanda I Hoencolerna i kraljice Marije, ćerke ruskog cara Aleksandra II, odnosno unukom engleske kraljice Viktorije. Sa Marijom Aleksandar ima tri sina: Petra (1923), Tomislava (1928) i Andreja (1929). Kao prestolonaslednik i vrhovni komandant Srpske vojske u Prvom svetskom ratu stekao je ugled dobrog ratnika i nadarenog vojskovođe. Ali, pobednik u ratu suočio se u miru sa teško premostivim problemima. Novostvorena državna zajednica iz 1918. godine (do 1929. godine Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, posle Kraljevina Jugoslavija) bila je zemlja velikih razlika i suprotnosti – nacionalnih, verskih, političkih, ekonomskih, klasnih i kulturnih, što je bila posledica viševekovnih istorijskih okolnosti, pre svega posebnosti razvoja, ali i uticaja stranih faktora. Čvrsto opredeljen za očuvanje jedinstvene države, Aleksandar je imao protiv sebe mnogo protivnika, pa je zbog političkog bezizlaza, iz koga građanske stranke nisu imale rešenje, u periodu od 1929. do 1931. sprovodio diktaturu.

S obzirom na prilike i kretanja u svetu, pre svega na stupanje fašizma na međunarodnu scenu, Aleksandar nastoji da političkim manevrima očuva mir i stabilnost zemlje. Pristupanjem Maloj Antanti (vojni savez Jugoslavije, Čehoslovačke i Rumunije) on želi da uspostavi branu revizionističkoj politici poraženih država iz Prvog svetskog rata, pre svega Austriji, Mađarskoj i Bugarskoj, koje, ohrabrene Hitlerovom politikom, traže izmenu Pariskog ugovora o miru (1919), navodno zbog gubitka teritorija na kojima žive njihovi sunarodnici.

Lični uticaj Aleksandra ogleda se i u stvaranju Balkanskog sporazuma potpisanog u Atini 9. februara 1934. godine između Jugoslavije, Grčke, Turske i Rumunije, kojim ove države "garantuju uzajamno bezbednost svojih balkanskih granica" (Član 1. Sporazuma, MIP, Pov. Br. 13991). Bugarska se tom Sporazumu nije pridružila, pa je Aleksandar u septembru 1934. godine posetio Sofiju i odagnao pretnju teritorijalnom integritetu svoje zemlje od strane Bugarske (ne prežalivši odredbe Sanstefanskog mira iz 1878. godine, susedna zemlja je pitanje revizije granice sa Srbijom, kasnije sa Jugoslavijom, stalno držala otvorenim).

Da bi učvrstio uspostavljene odbrambene saveze, Aleksandar putuje u Francusku, od koje očekuje i pomoć i zaštitu. Odlučuje se da na put krene brodom, da bi na tle zemlje saveznice iz prethodnog rata stupio u Marseju, kako bi se i na taj način zahvalio gradu koji je prihvatio ranjene srpske vojnike i izbeglice iz prethodnog rata. Susret sa predsednikom Republike Francuske bio je predviđen u Parizu.

ČERNOZEMSKI: Nadimak koji oslikava čovekov karakter najbolje dâ njegova okolina. Tako je Veličko Georgijev Kerin, bugarski državljanin, pripadnik VMRO-a, poznat kao terorista koji je izvršavao smrtne kazne, dobio nadimak Černozemski jer je predavao "černoj zemlji" one koje je VMRO osudio na smrt. Takvog čoveka uzima uz sebe Ivan Vančo Mihajlov, prvi čovek organizacije, koji je u to vreme imao najkrvavije ruke na Balkanu.

Istovremeno, na drugoj strani Evrope, u Bolonji, deluje Ante Pavelić, vođa ilegalne fašističke organizacije Hrvatski ustaški pokret (osnovan 7. januara 1929), koji je posle zavođenja Aleksandrove diktature 6. januara 1929. dobio zaštitu Musolinija. Pavelić namerava da svoje političke akcije za rušenje Jugoslavije i uspostavljanje Nezavisne Države Hrvatske, zameni terorističkim. U početku su to sitne i slabo organizovane akcije, koje nisu mogle da uzdrmaju režim u Beogradu, da bi se Pavelić posle toga odlučio da udari na glavnog čoveka u državi, kralja Aleksandra. Kada 16. decembra 1933. godine u Zagrebu nije uspeo atentat na suverena (atentator Oreb se u odsudnom trenutku uplašio i zbunio), Pavelić se za pomoć obraća svom prijatelju Vanču Mihajlovu. Poučen lošim iskustvom sa neuspelim atentatom, Pavelić sada traži pouzdane ljude. Vančo mu daje Černozemskog.

Pripreme za atentat vršene su u Mađarskoj na poljoprivrednom dobru Janka Pusta i obližnjem gradiću Nađ Kanjiži, udaljenim desetak kilometara od jugoslovenske granice. Od 15 najuspešnijih terorista, instruktor Černozemski je za atentat izabrao trojicu: Miju Kralja, Ivana Rajića i Zvonimira Pospišila. Četvrtog atentatora je izabrao Pavelić; bio je to preporučeni Černozemski. Ubrzo, kada je do poslednjeg detalja bio poznat program posete Francuskoj, napravljen je i plan atentata. Nakon što su od mađarske tajne službe dobili lažne čehoslovačke pasoše, grupa je mogla da krene u Francusku. Černozemski i Kralj su otputovali za Marsej, a Rajić i Pospišil u Pariz, gde bi akcija bila ponovljena ukoliko ne uspe atentat u Marseju.

Ali, ni jugoslovenska obaveštajna služba nije sedela skrštenih ruku. Intenzivno prateći delovanje ustaša, saznala je za pripremu atentata. Od jednog svog agenta iz Italije doznala je da su teroristi sa čehoslovačkim pasošima već otputovali za Marsej. O tome je obavešten i Spalajković, ambasador u Parizu, koji je na sam dan kraljevog dolaska u Marsej 9. oktobra 1934. od svog suverena tražio da odustane od iskrcavanja u taj lučki grad. Ali, Aleksandar je odgovorio: "Sada je za to isuviše kasno. Moramo se držati programa."

ATENTAT: Marsejska Avenija Kanabijer, koja vodi od luke do zgrade prefekture, gde je predviđen zvanični prijem, bila je prepuna razdraganog sveta koji je nestrpljivo čekao da uživo vidi i pozdravi suverena prijateljske zemlje i saveznika iz Prvog svetskog rata. Tačno u 16 časova začula se iz obližnje Stare luke počasna topovska paljba koja je označila dolazak jugoslovenskog razarača "Dubrovnik". Masu ljudi na prepunim trotoarima odvaja od kolovoza "živa ograda" od policajaca, ali je već u tom trenutku jasno da je špalir proređen i da nije u stanju da kontroliše publiku. Ceremonija stupanja jugoslovenskog kralja na francusko tle bila je kratka, pa je već posle nekoliko minuta svečana povorka automobila, koju prate konjanici, na početku Avenije Kanabijer.

Na zadnjem sedištu luksuznog automobila, koji se kreće veoma sporo, sede kralj Aleksandar i njegov domaćin u Marseju, francuski ministar inostranih poslova Luj Bartu. Iznenada iz gomile na trotoaru iskače čovek, u momentu odbacuje buket cveća u kojem je skrivao revolver, i vičući na francuskom "Živeo kralj", prolazi kroz proređen kordon policajaca, skače na bočnu papučicu automobila i ispaljuje više hitaca u pravcu kralja, ministra Bartua i generala Žorža, koji je sedeo na pomoćnom sedištu. Dok atentator puca, vozač Foasek se okreće i pokušava da prekine njegovu ubilačku nameru, dok potpukovnik Piole, koji je najbliži događaju, okreće konja i sabljom dva puta udara ubicu. Padajući na kolovoz ubica i dalje puca na policajce i svet duž trotoara, ali i sam biva upucan od policije.

Jugoslovenski kralj Aleksandar I Karađorđević preminuo je od zadobijenih rana u zgradi marsejske prefekture nešto pre 17 časova. Zbog neadekvatne prve pomoći (gubitak krvi), četrdesetak minuta kasnije preminuo je i ministar Bartu, dok se general Žorž, posle adekvatne lekarske pomoći i nege, oporavio.

Atentator Černozemski je od zadobijenih rana ubrzo preminuo u jednoj kancelariji francuske službe bezbednosti. Saučesnike atentata Miju Kralja, Ivana Rajića i Zvonimira Pospišila francuski sud je osudio na doživotnu robiju, a organizatora Antu Pavelića u odsustvu na smrtnu kaznu. Nakon što je bio na čelu zloglasne Nezavisne Države Hrvatske, Pavelić je kao ratni zločinac uspeo uz pomoć Vatikana da umakne pravdi. Umro je naprasno u Španiji 1959. godine. I drugi organizator marsejskog atentata Vančo Mihajlov umakao je licu pravde. U toku Drugog svetskog rata uživao je Pavelićevo gostoprimstvo u Zagrebu. Umro je 1990. godine. Saučesnici atentata su neslavno završili. Pospišil je umro u francuskom zatvoru 1938. godine, Rajić je 1941. nađen otrovan u svojoj kući u Zagrebu, a Mijo Kralj je likvidiran od strane partizana negde u Bosni iste godine (obojicu su Nemci pustili iz zatvora posle francuske kapitulacije). Današnja makedonska i bugarska istoriografija, svaka za sebe, svrstava Černozemskog i Mihajlova u svoje nacionalne heroje.

Viteški kralj Aleksandar I Ujedinitelj počiva u miru u zadužbini Karađorđevića na Oplencu.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---