NATO – Promena prioriteta i strategije >

Od Prištine do Kabula

Čak i da nema Avganistana, novi generalni sekretar NATO-a Anders Fog Rasmusen imao bi pune ruke posla. Između ostalog, njegov posao je da što pre završi novu strategiju odbrane Alijanse. Jer, važeći strateški principi NATO-a formulisani su 1999. u sasvim drugačijoj vojno-političkoj situaciji: Al kaida nije bila na radaru, Rusijom je vladao Jeljcin, Indija i Pakistan nisu bili nuklearne sile, a Iran je bio daleko od toga da napravi bombu. Novo vreme zahteva novu strategiju i nove prioritete, a o tome mnoge zemlje članice imaju različite stavove

Od stalnog dopisnika iz Brisela

U četvrtak, 13. avgusta, kad ovaj broj "Vremena" dospe na kioske, Anders Fog Rasmusen posetiće prvi put Kosovo kao novi generalni sekretar Severnoatlantskog pakta, šire poznatog kao NATO. Očekuje se da će Rasmusen, kome će to biti tek deseti dan na novom poslu, pohvaliti misiju KFOR-a koja krcka već jedanaestu godinu u Pokrajini i da će pokušati da uveri domaćine da najavljeno smanjenje trupa ne znači smanjenu posvećenost Alijanse očuvanju mira na Kosovu. Gotovo je sigurno da će pohvaliti napore koje NATO ulaže da od bivšeg Kosovskog zaštitnog korpusa napravi nešto što liči na ozbiljnu (mada patuljastu) vojsku i izraziti očekivanje da će jednog dana ceo region biti evroatlantski uvezan kako vojno tako i civilno, u Evropsku uniju.

PROBLEMI: Kosovo je, međutim, kao niskorizična i (po mišljenju samog NATO-a) uspešna misija, relativno nisko na listi Rasmusenovih prioriteta. Ovaj pedesetšestogodišnji Danac, sin farmera sa Jutlanda, nasledio je brojne vojne i političke probleme koje mu je u ostavio prethodnik Jan de Hop Shefer. Čak ni Rasmusenov izbor nije prošao glatko: Turska mu se ogorčeno protivila zbog okolnosti da je Rasmusen, dok je bio premijer Danske, podržao novine koje su objavile za islam uvredljive karikature proroka Muhameda, i (što je Turke još više iznerviralo) kablovsku televiziju JAS koja iz Danske emituje program namenjen Kurdima. Tek nakon ozbiljnog uvrtanja ruku od strane Baraka Obame i obećanja da će Turcima pripasti tri važna funkcionerska mesta u Alijansi, Rasmusen je prošlog aprila dobio zeleno svetlo od Turske.

Insistirajući na postavljenju Rasmusena, Amerikanci su svakako imali u vidu njegovo odlučno insistiranje na slanju danskih vojnika u Irak, kao i na velikodušni doprinos koji je mala Danska dala misiji ISAF u Avganistanu. Danaca tamo ima sedamsto, što je proporcionalno više nego što je poslala bilo koja druga članica (izuzimajući Ameriku i Britaniju) i, što je Amerikancima još važnije, danski vojnici nisu, poput recimo nemačkih, vezani pravilima koja im usko određuju područje odgovornosti i pravila angažmana.

AVGANISTAN: A u to da je Avganistan trenutno problem broj jedan za NATO nema nikakve sumnje. Ironija je što su Amerikanci, nakon terorističkih napada 11. septembra, prilično arogantno odbili ponudu NATO-a da se angažuje u borbi sa talibanima, da bi kasnije, kada se ispostavilo da su talibani veoma žilav protivnik, praktično molili za pomoć. U međuvremenu je Obamin prethodnik Džordž Buš na razne načine pokvario odnose sa mnogim evropskim saveznicima, što Obama sad s mukom nastoji da popravi.

A trenutna situacija u Avganistanu je sledeća: od ukupno 356 oblasti, 133 se smatraju krajnje rizičnim, dok je 13 sasvim pod kontrolom talibana. Saveznici trpe svakodnevne gubitke, naročito Britanci i Amerikanci. Većina ostalih članica izbegava da svoje vojnike šalje u borbene zadatke, ili van relativno bezbednih provincija. Rasmusenov prioritetni zadatak je da to promeni, i još da zemlje "zabušante" ubedi da pošalju još trupa.

To neće biti nimalo lako. Rasmusen je prošle nedelje, tokom posete Avganistanu, obećao predsedniku Muhamedu Harzaiju da će NATO u toj zemlji završiti započeti posao "koliko god vremena trebalo za to". Ovo su mnogi u Evropi protumačili kao implicitno priznanje da NATO u stvari nema strategiju izlaska iz avganistanskog rata.

A nije baš najjasnije šta konkretno znači "završiti posao". Za sada ni u okviru NATO-a ni u Americi nema jasne ideje šta bi u stvari trebalo da bude ratni cilj Alijanse: eliminacija Al kaide, potpuni poraz talibana, ili izgradnja koliko-toliko funkcionalne države pa makar uz pomoć umerenih talibana, ako pristanu da se odreknu terorizma. Svaki od ovih ciljeva zahteva ne samo drugačiju strategiju i taktiku, nego i različitu strukturu trupa: za postizanje prvog cilja treba obezbediti dovoljno specijalaca i obaveštajaca, drugi zahteva veliki broj konvencionalnih trupa, a za treći su najvažniji inženjerci, vojni policajci i instruktori. Polemika o tome kojim od ova tri puta krenuti još traje. U međuvremenu, ljudi ginu, a svaka žrtva smanjuje odlučnost Evropljana (uključujući i Britance) da u nedogled učestvuju u tom krvavom cirkusu.

STARTEGIJA ODBRANE: Ali čak i da nema Avganistana, Rasmusen bi imao pune ruke posla. Između ostalog, njegov posao je da što pre završi novu strategiju odbrane za NATO-a. Važeći strateški principi NATO formulisani su 1999, u sasvim drugačijoj vojno-političkoj situaciji: Al kaida nije bila na radaru, Rusijom je vladao Jeljcin, Indija i Pakistan nisu bili nuklearne sile, a Iran je bio daleko od toga da napravi bombu. Novo vreme zahteva novu strategiju i nove prioritete, a o tome mnoge zemlje članice imaju različite stavove.

Jedna od dilema tiče se odnosa Amerike i Evrope, a centralno pitanje je da li NATO treba da nastavi da opslužuje Sjedinjene Američke Države (ma kuda ga to odvelo), ili da postane okosnica budućih evropskih snaga bezbednosti. Francuski predsednik Nikola Sarkozi, koji je posle višedecenijske pauze ponovo uveo francusku vojsku u NATO sistem, bliži je ovoj drugoj varijanti. Sada se mnogi u Americi pribojavaju da će Sarkozi pokušati da iznutra oslabi transatlantske veze i smanji uticaj Amerike. Uticajna američka konzervativna fondacija Heritidž već zvoni na uzbunu, upozoravajući u nedavno objavljenom izveštaju da "reintegracija Francuske u komandnu strukturu NATO-a preti da prebaci težište odgovornosti za evropsku bezbednost u ruke Evropske unije".

NATO I EU: Tu dolazimo do još jednog problema koji Rasmusen treba da reši, a to su odnosi NATO-a i EU. Iako im je sedište u istom gradu (Briselu), ove dve velike međunarodne organizacije jedva da održavaju institucionalne veze, na šta se pred odlazak žalio i De Hop Shefer. Problem je u tome što unutar Evropske Unije Grčka blokira povezivanje sa NATO-om zbog spora sa Turskom oko Kipra, dok unutar NATO-a Turska iz istih razloga blokira saradnju sa EU. Na primer, NATO i EU ne smeju da direktno razmenjuju obaveštajne podatke, bez obzira što bi to bilo i logično i korisno. Pošto se u obe organizacije odluke donose konsenzusom, Rasmusen bi morao da ubedi Grke i Turke da se odreknu veta, što neće biti nimalo lako. On će to pokušati da uradi još krajem meseca, kada planira da poseti obe zemlje.

RUSIJA I ŠIRENJE: Poslednji na spisku, ali ne i po važnosti je problem Rusije, koji u sebi, kao lutka matrjoška, sadrži mnoge druge probleme. Odnosi sa Rusijom su se naglo zaoštrili prošle godine, nakon ruske intervencije u Osetiji i Abhaziji, i mada su se u međuvremenu donekle normalizovali, daleko su od idiličnih. A zatim, tu je problem proširenja: Amerika i nekoliko bivših članica sovjetskog bloka odlučno guraju ideju da se Gruzija, pa čak i Ukrajina prime u NATO, bez obzira na oštra upozorenja Moskve. Nemačka i Francuska se, s druge strane, sa istom odlučnošću protive širenju Alijanse na istok, što je još jedan spor koji Rasmusen mora da rešava.

Za sada nema naznaka da Rasmusen namerava da ulazi u konfrontaciju sa Moskvom – naprotiv. Njegov prvi susret sa ambasadorom Rusije u NATO-u Dimitrijem Rogozinom u utorak, 11. avgusta, prošao je u neočekivano dobroj atmosferi, a najavljeno je čak da će stalni Savet Rusija–NATO biti podignut na nivo strateške saradnje. Obe strane su se složile da i Rusija i NATO imaju više zajedničkih interesa (borba protiv terorizma, organizovanog kriminala, piraterije...) nego spornih tačaka, i da treba da produbljuju saradnju. Sve to, naravno, ne znači da će ova topla atmosfera preživeti leto: iz iskustva smo videli da čak i relativno minorni incidenti mogu da na više meseci zamrznu odnose.

Sve u svemu, novi generalni sekretar će morati dobro da se pomuči da ove nagomilane probleme reši, ili bar da spreči da prerastu u krize. Rasmusen je, inače, pasioniran biciklista, i prošle godine je sa uspehom savladao alpsku deonicu Tur de Fransa. Uzbrdica koja sad stoji pred njim ne zahteva ništa manje snage, volje i upornosti.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---