Fenomen serije "Dr Haus" >

Junak našeg doba

Hausov moralni i teorijski svetonazor koncentrisan u maksimi "ljudi lažu, simptomi ne lažu", nacrt je usuda svakog pozitivizma koji se klanja apsolutizmu činjenica. Vera u činjenice je put kojim se kreću najbolji i najusamljeniji od nas

"Doktor Haus" je jedna od najuspešnijih i najgledanijih televizijskih serija dosad. Zamislite da vam neko prepriča o čemu je reč. Sumnjam da biste shvatili zašto je toliko privlačna. Šta je to u ovom serijalu što nas nagoni da gledamo iz sezone u sezonu detaljne opise bolesti čija imena na latinskom niko od nas, sem ponekom rekreativnom hipohondru, gotovo da ništa ne znače? Zašto istrajavamo da slušamo o nebrojanim simptomima koje nemamo gde da smestimo, budući da većina nas o medicini ne zna mnogo? Ne treba daleko lutati da bi se došlo do odgovora na pitanje o tome šta leži u osnovi popularnosti ove bolničke pripovesti. U "Hausu" najviše volimo da gledamo Hausa.

Jedan od mogućih odgovora na pitanje popularnosti jeste pripadnost ove serije rangu takozvanih procesualnih fikcija, ako ovaj direktan prevod engleske reči "procesual", govori bilo šta. Prototip ove serije je "CSI Las Vegas", koju je pratila čitava franšiza forenzičkih dramskih slagalica kao i niz sličnih serijala koji se vrte oko istog saznajnog modela. Čitava ideja se sastoji u tome da se gledalac oseća mnogo pametno dok gleda kako neko drugi procesuira i uklapa delove forenzičke slagalice. Sve je servirano i objašnjeno u detalje: premise, zaključci, posledice. Iako je gledalac u svemu ovome krajnje pasivan, ipak strast dela čovečanstva koji poseduje televizor pokazuje izvesnu intelektualnu potrebu koja nije zadovoljena. Sa "Hausom" je slično, mada je situacija specifičnija. Deo ove serije koji se obraća inteligenciji gledaoca tiče se stručne oblasti o kojoj gledalac ne zna mnogo. Sve je jedan veliki Mekgafin. Što se mene, i velike većine vas, tiče, mogli su da izmišljaju bolesti i simptome, a da serija bude jednako privlačna za gledanje.

Kada je jedan od izvršnih direktora američke televizijske mreže Foks tražio mešavinu procesualne i bolničke serije, želeo je da ne gleda gomilu belih mantila kako se šetaju po hodniku. U ovom kratkom opisu već se nazire kako serija funkcioniše. Sam lik doktora Hausa je hommage Šerloku Holmsu. Počevši od samog imena očigledne su brojne paralele. Oba karaktera imaju superiornu inteligenciju i moć zapažanja, obojica su skloni narkoticima, Holms kokainu dok Haus u svakom drugom kadru guta vikodin. Obojica sviraju, Holms violinu, Haus gitaru, klavir i usnu harmoniku. Obojica su asocijalni i egocentrični. Holms ima doktora Votsona, a Haus doktora Vilsona za najboljeg prijatelja. Pored mnogobrojnih sitnih referenci tu je još jedna nimalo suptilna: lik koji puca u Hausa na kraju druge sezone se preziva Morijati, isto kao Holmsov arhineprijatelj.

Ono što je univerzalno privlačno u liku doktora Hausa je što se u isto vreme obraća onom najvišem i najnižem u čoveku. S jedne strane on prestavlja nauku, inteligenciju, obrazovanje, genijalnost; s druge antropocinizam, autodestruktivnost, asocijalnost. Hausov moralni i teorijski svetonazor koncentrisan u maksimi "ljudi lažu, simptomi ne lažu", nacrt je usuda svakog pozitivizma koji se klanja apsolutizmu činjenica. Vera u činjenice je put kojim se kreću najbolji i najusamljeniji od nas.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---