120 godina od jednog čudnog putovanja >

Milan i Artemiza

zorica janković, istoričar i kustos istorijskog muzeja srbije

Put u Carigrad Milan Obrenović je preduzeo da bi prisustvovao porođaju svoje ljubavnice i da bi, pritešnjen novčanim nevoljama, od sultana tražio novac

Milan Obrenović

Milan Obrenović je rođen 1854. godine u Manasiji u Vlaškoj (Rumunija). Njegov otac Miloš Obrenović bio je sin gospodara Jevrema, rođenog brata kneza Miloša, a majka Marija Katardži, jedna od najlepših devojaka rumunske aristokratije. Nakon smrti oca (1860), koji je kratko i raskalašno živeo, Milanov tutor postaje knez Mihailo. Tri godine kasnije, kada je Milanu bilo devet godina, Mihailo ga odvaja od majke, smatrajući da ona, zbog javne veze sa tamošnjim knezom Kuzom, nije kadra da vaspitava sina, pa ga šalje u Pariz na školovanje i vaspitanje. Nakon Mihailovog ubistva (1868), Namesništvo ga dovodi u Beograd na nastavak školovanja i priprema ga da nakon punoletstva preuzme vlast.

Za razliku od Miloša i Mihaila, Milan nije bio bogat vladar. Od oca mu je ostalo samo jedno prezaduženo imanje u Vlaškoj, a od ogromnog Mihailovog nasleđa nije mu dopalo ništa, već kćerima kneza Miloša i njihovoj deci.

Sultan Abdul-Hamid

Milan se oženio u svojoj 21. godini sa Natalijom Keško, ćerkom ruskog pukovnika Jovana Ivanoviča Keška, bojara i veleposednika u Besarabiji, i majke Pulherije Sturza, Rumunke porodično vezane za najviše aristokratske krugove. Inače, Milan i Natalija su bili veoma bliski rođaci, odnosno njihovi roditelji (Natalijin otac Jovan Keško i Milanova majka Marija Katardži) bili su deca od dve rođene sestre, odnosno imali su istog dedu. Kako su Milan i Natalija bili šesto koleno, odnosno druga bratučad, njihov brak je morala prethodno da odobri crkva, odnosno mitropolit Mihailo, što nije učinjeno.

ARTEMIZA: Artemiza je bila carigradska Grkinja, kći bogatog trgovca građevinskim drvetom, udata za diplomatu i kneževog sekretara Milana F. Hristića, odnosno snaja dr Filipa Hristića, onog istog sa kojim je Knez Milan bio u poseti ruskom caru u Livadiji (Krim) i otomanskom sultanu u Carigradu, koji je u dva navrata bio srpski poslanik kod Porte (turske vlade), a kasnije i guverner Narodne banke. U braku sa Milanom Hristićem Artemiza je već imala troje dece (dve kćeri i sina), kada se kralj Milan umešao u taj brak i razorio ga.

O toj vezi, zbog koje je kraljica Natalija pucala od muke, a ceo Beograd ga osuđivao, piše Milan Jovanović Stojimirović: "Mada je kraljica Natalija bila umnogome i sama kriva što je kralj Milan izvan kuće morao tražiti one intimnosti koje mu je ona uskraćivala, ceo Beograd je bio na kraljičinoj strani, a protiv Artemize, koju je naš svet, kada se povukla i otišla natrag u Carigrad, maltene ispratio lupanjem u kante. Artemiza je stanovala u Knez Mihailovoj ulici, u blizini današnje engleske čitaonice (oko današnjeg broja 46, prim. Z. J.), a kralj Milan se svakodnevno dovozio k njoj u zatvorenom dvorskom fijakeru sa državnim grbom i livrejisanim kočijašem (i lakejom) na boku, pa bi ostavio ta kola da ga tu čekaju. Nije se znalo ko je bio bestidniji, on ili ona, jer je Artemiza umela i da prkosi... Izneveren na svom porodičnom ognjištu (i obrukan), Milan F. Hristić se povukao iz Srbije i kasnije oženio jednom poljskom aristokratkinjom, pa je i umro kod nje u jednom zamku kraj Krakova..."

PLAN: Milan i Natalija razveli su se u oktobru 1888. godine, posle čega je Milan napustio Srbiju. Četiri meseca kasnije Milan je abdicirao u korist maloletnog sina Aleksandra, u nameri da se bez problema oženi građankom Artemizom, koja bi se u međuvremenu razvela od Milana Hristića. Nema pouzdanih istorijskih izvora koji bi nam dali odgovor na pitanje da li je ovaj Milanov plan bio rezultat njegove opčinjenosti Artemizom, ili je bio deo njegove političke igre zasnovane na predviđanju da će posle abdikacije u Srbiji nastati stranački razdor, bezvlašće i nemiri, i da će se on, po želji naroda, trijumfalno vratiti u Srbiju kao spasilac.

Milanova više puta iskazana nedoslednost u ostvarivanju planova, koji su često bili proizvoljni i protivrečni, nagoni nas da ostanemo u fazi pretpostavke. Jedno je ipak bilo sigurno: Milanov način života, koji se sastojao od trenutnih zadovoljstava koja su prouzrokovala dugoročne posledice, doveo je do "do jedinstvenog slučaja da neko zapne čak na hadžiluk (u Jerusalim, prim. Z. J.) samo da bi mogao usput prisustvovati porođaju svoje naložnice" (Slobodan Jovanović).

Naime, tih dana (mart 1889) Artemiza je u Carigradu rodila sina Đorđa, kog je Milan smatrao svojim, pa je posle Miloša i Mihaila i treći vladar iz dinastije Obrenović dobio vanbračno dete (Miloš je imao devetoro vanbračne dece, a Mihailo vanbračnog sina Velimira). Milan se držao svoga plana, pa se već 25. dana posle abdikacije susreo sa sultanom u Carigradu.

CARU NA DIVAN: Iako nije imao status zvaničnog susreta, susret bivšeg kralja Milana Obrenovića i sultana Abdul-Hamida (19/31. mart 1889, dakle, tačno pre 120 godina), bio je korak napred u normalizaciji odnosa dve države, posle perioda u kome su međusobno ratovale (1876/78) i u kome Kraljevina Srbija, sticanjem nezavisnosti (1878) više nije bila u vazalnom odnosu prema Turskom carstvu. I pored toga što je ovo bio susret na najvišem nivou (zanemarujemo razliku od 25 dana od abdikacije do susreta), srpska štampa izveštajima iz Carigrada o toku posete nije davala većeg značaja. Za razliku od izveštaja sa ranijih susreta srpskih vladara i turskih sultana koji su se obavezno nalazili na naslovnim stranama srpske štampe, izveštaji o Milanovom boravku u gradu na Bosforu se ne objavljuju na prvoj strani. "Velika Srbija" izveštajima o ovom susretu ne daje ni posebne novinske naslove, već ih svrstava čak pod rubriku "Domaći glasovi".

Kako se tretman ovog susreta u srpskoj štampi može objasniti? Da li Milanovom javno izrečenom željom "da svaku paradu hoće da izbegne", da li aktivnostima novog kralja (obilazak Srbije) koje su se istovremeno odvijale pa je štampa njima dala prioritet, ili je to bio način da se putem ignorisanja bivšeg vladara promoviše novo doba sa novim kraljem. I još jedno pitanje autorke ovog članka, čijim se postavljanjem istovremeno daje i odgovor: Da li je Milanova želja "da svaku paradu hoće da izbegne" bila opravdanje, prvenstveno pred samim sobom, jer je put u Carigrad ovaj vladar slabog morala, rasipnik i kockar, preduzeo da bi prisustvovao porođaju svoje ljubavnice i da bi od sultana tražio novac, pritešnjen novčanim nevoljama?

RAZLAZ: Posle dugog čekanja i Artemiza je dobila razvod braka, ali je Milanova ljubav prema njoj iščezla. U Parizu, gde su živeli posle Milanovog odlaska iz Srbije, njen izgled orijentalke (teška i široka struka) i palančanke nije mu više odgovarao. Nestalan u svemu, pa i u vezi sa ženama, Milan se sve više klonio sada već punačke Artemize. S druge strane, Artemiza je njihovog sina odgajala kao pretendenta na srpski presto, zašto joj je bio neophodan novac, što je Milana od nje sve više odvajalo, da je na kraju tražio zaštitu pariske policije od njenog proganjanja, i izdejstvovao kod francuskih vlasti da je iz Pariza proteraju.

ARTEMIZA NE MIRUJE: U leto 1894. godine Milanov sin kralj Aleksandar bio je u poseti sultanu Abdul-Hamidu. Već u toku posete govorilo se da je Milan godinu dana ranije, pritešnjen novčanim nevoljama, zatražio pomoć od sultana i dobio od njega pola miliona franaka, a da se sultanu odužio tako što mu je poslao sina na podvorenje. Govorilo se, takođe, da je Aleksandar molio sultana da Milana uzme u zaštitu od Artemize koja se nakon razlaza sa Milanom vratila ocu u Carigrad i živela sa sinom Đorđem. Artemiza je čuvala Milanova pisma u kojima joj je on izjavljivao ljubav i priznavao Đorđa za svoje dete; ona je pretila da će pisma objaviti ukoliko od Milana ne dobije novac za njegovo školovanje. U poslednjem sačuvanom pismu on je napisao: "Ja te mnogo više volim nego što ti misliš, a moj Đorđe, živ, umiljat i divan kao što je, jemstvo je i veza između nas, sa kojom ćemo se saživeti i sećati se onih dana kada smo, mlađi oboje, govorili jedno drugom reči možda milije i strasnije, ali manje ozbiljne i manje sigurne."

O tome da li je sultan dao Milanu pola miliona franaka nema pouzdanih istorijskih izvora, ali se u više njih navodi da je Artemizina ucena postojala i da je za Milanova pisma od sultana izdejstvovala pozamašnu godišnju penziju.

POTOMAK: Početkom 2002. godine u Parizu je umro Panta Obrenović, osnivač "Fonda Obrenović" i unuk Đorđa Obrenovića, vanbračnog sina kralja Milana Obrenovića i njegove ljubavnice Artemize Hristić. Đorđe je posle Carigrada živeo u Francuskoj, Švajcarskoj i Americi. Đorđev sin Stefan, koji je jedno vreme bio konjički kapetan francuske vojske, otac je Pante Obrenovića. Na svim aktima "Fonda Obrenović" Panta se potpisivao ćirilicom.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST