---

Bela Crkva – obeležavanje Dana ustanka >

Moj ponosu, tuđa bruko

Sedmojulska godišnjica obeležena Nako, da se i to otalja, bez to Pomirenje na delu, bez taj Dačić, bez taj Šutanovac, sa ti ministarski pomoćnici i šef delegacije SPS-a prezimena Radenković

Svi znaju, ako nisu uzeli da zaborave, da je za Dan ustanka u Srbiji, i Titovoj Jugoslaviji, označen 7. jul, 1941, kada je Žikica Jovanović Španac, u Beloj Crkvi, kod Krupnja, na Ivandan, hicima iz pištolja, usmrtio dvojicu žandara koji su hteli da onemoguće zbor na kome je Žikica govorio i agitov’o. Žikica je poginuo u martu 1942, u selu Radanovci, u borbi protiv četnika – neki vele da je postrad’o od svojih, jer je Tito tako eliminisao konkurenciju – za narodnog heroja proglašen 6. jula 1946. Svi znaju, ako nije postalo drugačije, i da je Bela Crkva postala simbol početka narodno-oslobodilačke borbe, te da je bila glavno mesto proslave partizanske revolucije: veliki zborovi, visoki govornici, i sve ostalo veliko i visoko. Međutim, kad se počelo nacionalno dumati, postalo je dominantno mišljenje da su Bela Crkva i 7. jul podmetačina uperena protiv Srba, jerbo je toga dana Srbin pucao na Srbina. Takvo je i sad to stanje stvari, država je prisutna ko pod moranje, isto bi se moglo reći i za socijaliste, koji su se tu baš isticali: sve se svodi na učešće Subnora, i ostale stare nejači koja je tu iz Svojih razloga. Ništa nije promenilo ni Ovo političko pomirenje DS-a i SPS-a, nije bilo Dačića, daleko bilo Tadića ili vojnog mu Šutanovca, uostalom ta Nacionalna TV je u poslednjim minutima Dnevnika, u manje od minut, izvestila da je u Beloj Crkvi obeležena 67. godišnjica izbijanja antifašističkog ustanka.

NEKA SE DAČIĆ MIRI: Dakle, Ivandan, 7. jul 2008, u Beloj Crkvi vašar. Uz put tezge, sva ta vašarska ponuda, najviše ti’ firangi, iliti zavesa, šatre s obe strane puta, na jednoj i mnogo velikoj tri postera Halida Muslimovića. Ima i luna-park, ringišpil, ima kobasica, riblji’ pljeskavica. Levo crkva, bela, naroda za prebrojati, pred crkvom dva spomenika, podignuta posle 2000, žandarima koje je usmrtio Žikica Španac. Narednici Bogdan Lončar i Milenko Braković. Narednik Milenko oslikan u uniformu, sa tašnom u levoj ruci, ima i tekst: Ubijen si od bezbožničke bratske ruke, a na greh i sram srpskog roda, da se više nikad ne dogodi da Srbin ubije Srbina.

Preko puta crkve Sedmojulski spomen-kompleks, veći deo prostora zauzeo luna-park, velike kulise, na jednom piše Horor, mora da je unutra žena sa tri sise. Iza sve to velika, i Ona, sedmojulska lipa, biste tri narodna heroja, Španac u sredini, iza zgrada u kojoj je muzejska postavka, napred ispisan pano Ovde je Srbija rekla sloboda, drvena govornica sa grbom opštine Krupanj, svečana zastava, sedam crvenih, u neki stiropor, petokraka, ozvučenje, i to sve. Narod već pristig’o sa ti autobusi, dobra stotina, jedan ima veliku petokraka zastavu, SFRJ majicu: Ja sam iz Lajkovca, Vlastimir Jevtović, Vlajko Jevtović iz Lajkovca, predsednik Opštinskog komiteta Saveza komunista Jugoslavije, mi smo ostali komunisti. Sa još jednim drugom staje pored spomenika Žikici, da ga uslikamo.

Ispred muzejske postavke jedan upisuje ko doš’o, ko doneo vence, da ga priupitamo, ništa on ne zna, sad će doći onaj što zna. Uđemo na tu postavku, ima mape, ima velika slika, Žikica pod lipom drži zbor, ima puške, šmajseri, šlem, Augustinčićeva bista Tita, ima velika knjiga utisaka, ništa nije upisato dve godine, poslednje što piše, Moj ponosu, tuđa bruko. Na postavci samo dva posetioca, u odmaklim godinama, stali kod šmajsera, nije samo da se evociraju, jedan sa štake, učesnik rata, Savić Borivoje, od Šapca, ima kaže o to pomirenje, Kako da se pomire, činjenice se ne mogu pomiriti, Dačić može da se miri, ali činjenice ne mogu da se brišu, mogu oni sve da izjednače, a ko će da izjednači Debelo brdo gde su četnici živog na ražnju ispekli Živana Đurđevića. Upada i drugi, on iz okoline, Dačić i kad bi doš’o, bila bi greška, čim je on otiš’o na suprotnu stranu, nema on ništa protiv stranaka, svako ima svoje, ali ako su se toliko borili protiv ni’, a oni im ubili oca, i svašta uradili, šta će oni s njima...

Napolju onaj što upisuje baš beleži ime Dejana Radenkovića koji veli da šef delegacije SPS-a. Ovaj što upisuje odlaže venac sa crvenim ružama i još cveća sitnine, još jedared pita za ime tog što šef delegacije. A ovaj, dovoljno visok, sa dovoljno dugačkim zulufima, sa pripadajućim crvenom, rešetka žute pruge kravatom, ode sedne u prvi red. A taj prvi red zauzet, seli pa neće ustanu, vele, borci, ali šef SPS delegacije, zna ‘de mu mesto, smesti se u taj prvi red. Nađe se mesto i za aktivne oficire vojske, podeliše list "Borac", svi se dadoše u proučavanje. Eto ti i državne delegacije, dva čoveka, dva pomoćnika iz Ministarstva rada i socijalne politike, uža specijalnost, Sektor za boračko-invalidsku zaštitu, dobiše klupu u prvom redu. Preko razglasa bi Zlatibor širi svoje grane, preko razglasa bi još toga, organizator uze na livadi ređa vence, prvo venac vojske, pa venac ministarstva, sa razno sveće, sa nešto veliko i crveno sa žutim tučkom...

ŠTA REK’O TITO: Jedna od govornice uze proziva učesnike polaganja venaca, nekako nađe svako svoj venac, krenuše, venac Vojske Srbije, pukovnik Sreten Egerić, venac Ministarstva rada, pomoćnici ministra Pešić i Čavaljuga, venac Subnora, predsednik Slavko Popović, dođe na red i onaj SPS šef delegacije. Dok je to trajalo upitamo se sa jednim koji bio na Sremskom frontu, Stanisavljević Milosav od Vladimiraca, dolazi svake godine, nije ko što bilo, pre koju godinu bio general, bila velika šatra, kuhinja, kad se završi svi borci na ručak, tako je bilo, bilo, pa prošlo... Uto bi himna Bože pravde, svi stadoše, svi i sedoše, bi Partizan sam, tim se dičim, onu drvenu govornicu pomeriše u ‘lad, ono žensko od govornice pozdravi sve delegacije i goste, bi minut ćutanja palim borcima, predsednik opštine Krupanj požele svima da se dobro osećaju, otvori, baš reče, Proslavu Sedmojulskih svečanosti.

Predsednik boraca, general Popović, sve pozdravi sa Smrt fašizmu, svi odgovoriše, Sloboda narodu, pa nastavi, Okupili smo se da bi obeležili 67. godišnjicu istorijskog Dana ustanka naroda Srbije protiv okupatora i onih koji su mu verno služili, ovde, na ovom mestu, Srbija je krenula ka slobodi... Pa general pobroja sve brigade i divizije, naglasi da bi zlonamernici ovom događaju hteli da daju drugačije tumačenje, podseti šta je Tito rek’o na prvoj proslavi: Ustanak koji je buknuo ovde mi smo pripremili, i pretvorili u djelo naš plan, i stoprocentno ga izvršili, jer, evo, sloboda je izvojevana. General pomenu i Sremski front, druge frontove, reče da ustaničkoj Beloj Crkvi, odakle je krenula pobedonosna borba za slobodu, pripada časno i trajno mesto u istoriji naših oslobodilačkih ratova.

Izađe KUD "Kordun" iz Beograda, harmonika i grupa pevača, na note otpevaše Mlada partizanka kolo vodila... Haj nek se čuje, haj neka se zna...Kad bi Sa Ovčara i Kablara sve pod lipom zapeva, priupitamo generala Popovića da se dodatno izjavi, ‘oće, kad se završi program, ne more kad je Sa Ovčara... Maknemo se pozadi, s kraja, do spomenika Žikici, čovek sa belom bradom, naočarima, drži knjigu Bravar je bio bolji autora generala Stevana Mirkovića. Kad bolje pogledasmo, vidimo da je to general lično, kaže, doneo samo tri knjige, za prijatelje. Pitan, uze da se kaže, tako se sad obeležava 7. jul, ministarstvo za rad, to je sad taj nivo, skromno, siromašno, a to je događaj, 7. jul je bio čas, nastavni čas Evropi iz patriotizma i slobodarstva. Ništa u proslavi više nije reprezentativno, to je samo otaljavanje nečega, lično ne zna šta SPS tu traži, oni su počeli brisanje NOB-a, zato ga ne čudi što su sad DS i SPS zajedno, DS nastavlja ono što je SPS počeo, šta da kaže, zvaničnog dela što se tiče, proslava ustanka je obična farsa...

Napred, kod onog panoa Ovde je Srbija rekla sloboda, poče recital, đački, i dečji folklor uz’o da se uigrava, stanemo se odmičemo, onaj luna park, kao ni horor kulise sa tri ženske sise, još ne radi, samo se ringišpil vrti, jedan, što video da smo snimali generala Mirkovića, ‘oće i on, Dok je bilo ono društvo svi su bili živi, pa će još, Jesi snimio, jesi, ako si, i ode svojim putem. Samo što prošlo podne, u porti crkve nikoga, pod šatrama gde koji, narod na vašar stiže tek kad za’ladi, tad će Halid da drma. Uz onaj asvaltni put jaganjci na ražnju, vašarska ponuda na tezgama, opanci, razni krstići, sa krstom flaše i servisi, razni vez, najviše ti’ firangi...

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---