---

Vanredni parlamentarni izbori u Italiji >

Berluskoni – treći put

U pobedonosnom obraćanju javnosti istakao da on nije onaj Berluskoni koji je pobedio na izborima 2001. godine. Da li je to baš zaista tako, teško je reći. Izvesno je, međutim, da će njegova vlada uživati komotnu većinu u oba doma parlamenta

Specijalno za "Vreme" iz Rima

Konačni izborni razultati saopšteni su oko jedan sat u noći između ponedeljka i utorka. Koalicija Silvija Berluskonija porazila je Demokratsku partiju (PD) koju predvodi bivši gradonačelnik Rima Valter Veltroni. Ubedljivost pobede Berluskonijeve koalicije bilo je jedino iznenađenje.

Ubedljiva pobeda iznenadila je ne samo Demokratsku partiju već i manje stranke koje su ovoga puta odlučile da ne ulaze u koaliciju sa velikim partijama. Izlaznost je bila tek nešto veća od 80 odsto, za tri odsto manja nego na parlamentarnim izborima 2006.

Berluskonijeva Partija narodne slobode osvojila je 37,21 odsto glasova. Uz glasove koje su osvojili koalicioni partneri Liga za sever (8,43 odsto) i Pokret za autonomiju sa juga zemlje (1,08 odsto), koalicija desnog centra bivšeg premijera osvojila je ukupno 46,73 odsto ili blizu 17 miliona glasova. Demokratska partija osvojila je 33,26 odsto glasova. Uz 4,37 odsto glasova koje je koaliciji levog centra donela grupacija Italija vrednosti, Veltroni je osvojio samo 37,63 odsto glasova, bezmalo deset odsto manje od rivala. Birališta su zatvorena u ponedeljak u 15 časova. Prvi rezultati počeli su da pristižu samo pet minuta kasnije, i po njima je Berluskoni vodio za dva procentna poena. Prvi komentari iz PD-a odisali su optimizmom, premda je Veltroni znao da su izgledi za pobedu mali.

BEZ KOMUNISTA: Rezultati glasanja za donji dom parlamenta preslikali su se i na izborne rezultate za Senat. Berluskonijeva koalcija ukupno je osvojila 47,27 odsto glasova, dok Veltroni nije premašio 38 odsto. U parlamentu će svoje predstavnike imati i Unija centra, jedna od mnogobrojnih frakcija Demohrišćanske partije, koja je Italijom vladala bezmalo pet decenija nakon prvih demokratskih izbora 1948. godine. Partija koju predvodi Pjerferdinando Kazini nekada je bila u savezništvu sa Berluskonijem, ali je istupila iz desničarske koalicije u vreme poslednje Prodijeve vlade. Kazinijeva kampanja bila je puna kritika na Berluskonijev račun, a Kazini je često isticao da će Berluskoni "postati talac Lige za sever", lokalne partije koja deluje na razvijenom severu Italije, a koja je poznata po svojim ksenofobičnim, ako ne i rasističkim tonovima.

Italijanske televizijske stanice prenosile su specijalni program posvećen izborima, u kojima su se tokom punih deset sati smenjivali analitičari kojima je već ponestajalo svežih argumenata i tema. Svi su, međutim, bili usredsređeni na jednu temu koja ujedno predstavlja i najveće iznenađenje koje su ovi izbori doneli. Komunističke stranke praktično su iščezle. Udružene u koaliciju Levo i Duga, koju su osnovale dve italijanske komunističke partije i "zeleni", i jedna mala frakciju DP-a, osvojile su samo 3,2 odsto glasova za predstavnike u Senatu i jedva preko tri odsto za donji dom parlamenta. To znači da u ovom sazivu parlamenta neće imati nijednog poslanika, dok su u parlamentu koji je raspušten pre dva meseca zajedno imali 60 poslanika. To predstavlja svojevrstan kulturni debakl. Od izbora 1882, kada su socijalisti prvi put ušli u parlament, radikalna levica više nema svoj glas. Lider koalicije Levo i Duga Fausto Bertinoti, bivši generalni sekretar jedne od dve komunističke partije u zemlji, i predsednik donjeg doma parlamenta, najavio je ostavku samo nekoliko minuta pošto su rezultati postali poznati. On se založio za konsolidaciju levice, što će nesumnjivo biti glavna tema u narednim nedeljama. Valter Veltroni je u međuvremenu pred televizijskim kamerama priznao poraz, a Berlsukoniju poželeo da "radi za dobrobit zemlje". Ni on, međutim, nije propustio da primeti da će nova vlada morati da udovoljava zahtevima Lige za sever, na čijem je čelu Umberto Bosi, a koja je donela drugo veliko iznenađenje na ovim izborima. Ova partija, poznata po snažnim antiimigracionim i antiislamskim stavovima ukupno je osvojila osam odsto glasova. Naravno, Liga najsnažniju podršku uživa na severu, najbogatijem delu zemlje. U nekim delovima Lombardije, milanskoj regiji, gde su simpatizeri Lige najradikalniji, Bosi je osvojio čak više od 15 odsto.

BEZ REŠENJA OSNOVNOG PROBLEMA: Silvio Berluskoni je u pobedonosnom obraćanju javnosti istakao da on nije onaj Berluskoni koji je pobedio na izborima 2001. godine. Da li je to baš zaista tako, teško je reći. Izvesno je, međutim, da će njegova vlada uživati komotnu većinu u oba doma parlamenta. On će to preimućstvo svakako iskoristiti za nastavak "reformi" koje je njegova vlada sprovodila od 2001. do 2006, kada je nakratko prepustio mesto Romanu Prodiju. Većina analitičara slaže se u oceni da ova "promena" kod Berluskonija može da znači da će u svom trećem mandatu Berluskoni biti darežljiviji nego tokom prva dva. U poslednjim danima kampanje, kada je već skinuo rukavice, Berluskoni je najavio da želi da reformiše pravosuđe, školstvo i sprovede ostale reforme koje bi italijanskim građanima trebalo da olakšaju život, i da ih "rasterete" poreza. Berluskoni je ujedno i najbogatiji čovek u Italiji i medijski tajkun, ali nema nameru da reši problem sukoba interesa, jer ni ne smatra da tu postoji neki problem. A s tim se slaže većina Italijana. Sudeći po kampanji, ni Demokratska partija se na to više ne obazire. Oni se sada nadaju saradnji sa Berluskonijem u svim onim pitanjima i oblastima koji, kako se smatra, vapiju za strukturnim reformama koje bi Italiji omogućile da uhvati korak sa svojim evropskim partnerima. Tako su se obe koalacije zalagale tokom kampanje za to da se broj poslanika u parlamentu smanji, a bilo je saglasnosti i oko nekih drugi institucionalnih promena. Za takve promene, pokazalo se, zalažu se i građani.

PD je sa svoje strane propustio da se distancira od nepopularne Prodijeve vlade, koja je u protekle dve godine uspela da uvede red u javnu potrošnju i budžet. Prodijeva vlada nije pala zbog neuspeha sprovođene politike, već zbog unutarpartijskih razmirica i zbog toga što je senka sumnje pala na ministra pravosuđa Klementea Mastelu.

Berluskoni, koji je navršio 71 godinu, namerava da se pokaže na ekonomskom planu, i da se u velikom stilu vrati u društvo evropskih lidera. Uz to, kao i ranije, uveren je da je poverenje građana u njega neograničeno.

U narednim danima vodiće se osetljivi pregovori o ministrarskim mestima. Moguće je da će Berluskoni u vladu ponovo pozvati neke ministre iz svoje bivše vlade. Tako je već gotovo izvesno da će se Đulio Tremonti vratiti u vladu kao ministar privrede, dok je Đanfranku Finiju, lideru postfašističkog Nacionalnog saveza, koji je bio ministar spoljnih poslova, namenjeno mesto predsednika parlamenta. Za Ligu za sever, kako se šuška, rezervisana su dva ministarska mesta u vladi koja će imati 12 članova. Većina koju Berluskoni ima u oba doma parlamenta omogućava mu stabilan mandat od pet godina. Ovakva većina mu ujedno obezbeđuje da bez mnogo muke progura svaki zakon. U telefonskom intervjuu za satelitsku TV stanicu Skajnjus Berluskoni je rekao da mu se pruža prilika da radi na obnovi zemlje, što mu je san još od kada je pre 15 godina počeo da se bavi politikom. Po političkoj formuli ne razlikuje se nimalo od srodnih konzervativno-desničarskih stranaka u drugim zemljama: manje države, više tržišta, uz italijanski dodatak – više "porodičnih vrednosti". Tokom kampanje trudio se da ublaži strahovanja italijanske srednje klase, čiji standard opada usled rastuće inflacije i sve veće neizvesnosti u pogledu socijalne zaštite. Bez obzira na umirujuće tonove koji dolaze od Berluskonija, Liga za sever svakako će se pobrinuti za pooštravanje imigracionih zakona, sa posebnim osvrtom na muslimane i Rome, koji su omiljena meta njihovih ksenofobičnih slogana. Što se energetskih tema tiče, verovatno će biti obnovljena rasprava o upotrebi nuklearne energije.

SUŽAVANJE PROSTORA: Opoziciji je manevarski prostor sužen. Veltroni je već svom rivalu poslao poruke pomirenja, najavivši da je spreman da sarađuje oko određenih ustavnih promena, ali i to da će joj se povodom drugih pitanja suprotstavljati. Ako neke opozicije uopšte bude i bilo, ona neće sedeti u parlamentu. Iskustvo prethodne Berluskonijeve vlade, koja je trajala od 2001. do 2006. godine, pokazuje da najsnažniju opoziciju čine lokalni pokreti i političke grupacije, poput onih koji su sprečili izgradnju pruge za brze vozove u dolini kod Turina, ili onih koji su sprečili izgradnju američke vojne baze u okolini Vićence. Demokratska partija, kao i koalicija Levo i Duga nisu uspele da privuku ovakve i slične pokrete. Iako je Berluskoni još jednom potvrdio da dobro poznaje dušu Italijana, uskoro bi mogao da se uveri da većina u parlamentu i pobeda na izborima nisu garancija da je osvojio svačije srce.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---