Upotreba termofora

miloš jeremić, elektronskom poštom

"A sad nešto za dušu"; "Vreme" br. 867

Oni koji poznaju psihologiju smatraju elementarnim poznavanje i prepoznavanje dva mehanizma (samo)odbrane, racionalizacije i projekcije. Ova dva mehanizma pomažu nam da opravdamo sebe kada radimo nešto što znamo da nije ispravno kako bismo sa sebe skinuli teret odgovornosti za vlastiti čin. Oni obično nastupaju zajedno, ponekad u vrlo podmuklom obliku kada druge optužujemo za društveno neprihvaćene porive koje zapravo mi imamo. Nešto benigniji oblik je onaj u kome svoje nekorektno ponašanje pravdamo pred sobom (i drugima) time što, zaboga, "svi to rade". Oba mehanizma imaju vrlo korisnu terapeutsku ulogu kada napravimo izgred koji ne nameravamo da ponavljamo. S druge strane, velika je opasnost kada počnemo da svaki put sebe branimo istim ovim mehanizmima, pa se greška ponavlja u nedogled, te zahvaljujući racionalizaciji nedolično ponašanje postaje društveno poželjno. Kada se u sve to umeša sociopsihološka fluktuacija informacija dobijaju se katastrofalni rezultati. U tom smislu treba razumeti rečenicu vašeg čitaoca Janka Jankovića ("Vreme", br. 867 od 16.08.2007): "A svi mi na Balkanu, u Beogradu posebno, do pola noći smo Evropejci i idemo na Egzit, a posle ponoći kažemo ‘daj, bre, odsviraj nešto domaće za dušu!’." Negde nedelju dana ranije pojavila se izjava Gorana Bregovića (a njegovog jarana Kusturicu dotični čitalac pominje u svom pisaniju) u kojoj on kaže kako u svemu mora da ima malo kiča "da zagreje dušu"! Meni je preostalo da se pitam kakvi su to ljudi kojima kič greje dušu? Uopšte, zašto se u Srbiji smatra da čovek koji ne lomi čaše i ne igra kolo nema dušu? "Ko ne razume Guču, ne razume Srbiju" citat je koji nam može objasniti ovaj fenomen. Dalje se zaključci sami nameću – ko ne razume Srbiju taj nema dušu; dakle, da bismo imali dušu moramo da se poseljačimo što je više moguće. Upravo tu leži problem eksponiranja srpskog premijera u Guči. Ovom je saobrazno i državno favorizovanje "umetnika" kao što su Svetlana Ražnatović, Emir Kusturica, Goran Bregović, Bora Đorđević i ostali koji služe kao termofor za dušu. Da li je neko, međutim, razmišljao šta to greje dušu? Najbolje to može da nam spontano kaže čovek koji se upravo veseli, ako pažljivo poslušamo šta izgovara u ekstazi "al’ me pogodi!". Dušu, dakle, greje kad čujemo ono što želimo da čujemo. Kada se narodu govori ono što narod želi da čuje, pa bilo da se to radi u političkom govoru (Koštuničin citat), poeziji (Đorđević, Bećković) ili muzici, reč je o političkoj manipulaciji koja u logici ima svoje ime argumentum ad populum (argument za masu) ili bolje "demagogija". Konačno, dolazimo do toga zbog čega je favorizovanje srpskog premijera na vašaru u Guči neprimereno. Ovo favorizovanje nije ništa drugo nego demagogija, a kao demagogija je upravo "laž"! Pogledajmo još neke političke konsekvence ovakvog istupa Vojislava Koštunice. Logički sled njegove izjave je jednostavan – da bi se bio ispravan (podoban?) Srbin, mora se razumeti Guča i sve što ona nosi sa sobom. Oni drugi (a ti drugi ipak postoje) ne razumeju Srbiju, jer Srbija, vaistinu, ništa drugo i nije nego Guča, ništa drugo nego alkohol, limarija i patetično divljanje. Oni koji to ne razumeju su ni manje ni više nego – neprijatelji Srbije. Zaključak dalje ne treba posebno naglašavati – srpska politika se razvija na tekovinama Guče, tamo gde cveta (ne limun žut već) iracionalizam. Ja sam juče grejao dušu Mesečevom sonatom, kada se smrklo čitao sam roman Orhana Pamuka. Kada je konačno stigla ponoć, uzeo sam nešto domaće za dušu, uzeo sam Sovjete zdravog razuma našeg ljubeznog Dositeja. Da li sam Srbin?


 

Komentari:

Milan Dragović: I ti si bre, Srbin


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST