Decentralizacija, organizacija i oluja

goran ješić, predsednik opštine inđija, elektronskom poštom

"Pod inđijskim zvezdama"; "Vreme" br. 861

Druže Teofile!

Moram priznati da nemam običaj da šaljem bilo kakve sugestije ili da kometarišem pojedine tekstove u štampanim medijima, a još manje da učestvujem u raznim forumima gde sve vrvi od pameti i sjajnih ideja, ali sam morao da sednem i napišem komentar na Tvoj tekst, pre svega zbog poštovanja prema Tebi i nedeljniku u kome je objavljen.

Da stvari budu jasne odmah na početku, prihvatam svoj deo krivice i mojih saradnika za situaciju i haos nastao nakon koncerta. Potpuno saosećam sa svim pokislim i promrzlim posetiocima koncerta, kao i sa svima onima koji su nekoliko sati čekali da napuste parking. Ali mi nije jasno da baš niko od novinara nije naveo razloge takvog kraja jednog divnog dana. Da podsetim, čitav dan temperatura u Inđiji je bila blizu 40 stepeni da bi nekoliko minuta nakon koncerta pala na jesenjih 15, uz pravu iznenadnu oluju, koja je trajala puna tri sata. Arena, koja je punjena sedam sati, kao i parking, inače najveći u Srbiji, i nikako blatnjav, takođe je punjen vozilima sedam sati da bi nekoliko minuta pre početka koncerta RHCP, broj vozila dostigao ukupno 18.000! Prema svim našim planovima, Arena je trebalo da se prazni tri do četiri sata nakon završenog koncerta, a posetiocima je tokom čitave noći bio organizovan prevoz ka Beogradu i Novom Sadu na isti način kako su i dolazili u Inđiju, a to je trajalo čitav dan pre koncerta. Za samo 27 minuta, Arena je ispražnjena kada je počela oluja, ne zato što je Exitov tim to želeo, i sam sebi uskratio prihode od pića, koje se inače najviše troši nakon koncerta, već iz bezbednosnih razloga.

Samo dve nedelje pre koncerta u Inđiji, na sličnom koncertu u Veneciji oluja je porušila tornjeve i teško je povređeno 30 ljudi. Nakon toga je stvar počela da klizi u ono što se na kraju nije moglo izbeći. U istom trenutku, 100.000 ljudi napušta prostor i kreće da lomi i ruši sve, od Exitovih ograda, štandova sa hranom i pićem, pa do naših loše postavljenih markera za parkinge. Oznake na parkingu su ljudi poskidali i koristili kao kišobrane i nadstrešnice, a dodatna rasveta, koja je bila predviđena za osvetljavanje pojedinih delova parkinga, bila je neupotrebljiva po onakvom nevremenu. Naša odluka je tada bila jedina moguća, a to je davanje prvenstva pešacima i potpuno zaustavljanje 18.000 vozila, koja su u istom trenutku krenula sa parkinga. Rezultat toga je (iako se sve događalo po strašnom nevremenu) da niko, ama baš niko, nije povređen. Javni servis je funkcionisao veoma dobro, ali očekivanja da se u istom trenutku može pronaći desetak hiljada mesta u autobusima su preterana.

Naša greška je što su naši redari, koji su besprekorno organizovali parking same lokacije pre koncerta, morali da odu, ali to sam već bezbroj puta rekao, sve na zahtev MUP-a. Mogli smo doneti drugačiju odluku, ali smo prihvatili naređenje policije, i tu smo pogrešili. Međutim, ono što se tog dana, i nekoliko dana pre tog utorka događalo u Inđiji, nije zaslužilo takav tretman u medijima, pogotovo beogradskim (u stvari, i nema drugih). Da nije bilo Exita, Carlsberga i Opštine Inđija, RHCP bi Srbija videla najverovatnije nikada! Šest meseci truda i teškog rada dali su rezultat besprekorne organizacije, obezbeđivanja ne baš malih para za RHCP i svu logistiku. Da je organizacija bila besprekorna (ne računajući gore pomenuti deo u vezi sa završetkom koncerta), govore i podaci o broju povređenih, saobraćajnih nesreća, ili još bolje bežični internet dostupan svima za džabe, kako u Areni tako i po čitavom gradu. Ili primer reciklaže, koja je poruka o nekoj drugačijoj i možda zdravijoj Srbiji. Niko nije povređen, nije bilo saobraćajnih nezgoda, nije bilo remećenja javnog reda i mira. Malo li je u Srbiji? U poređenju sa sličnim festivalima širom sveta, neverovatno! Samo nekoliko nedelja pre Green festa Glostamberi je imao 1200 povređenih.

Što se uključenja u radio B92 tiče, naša procena je bila da će se parking raščistiti za 45 minuta od trenutka uključenja u program. To se desilo za 90 minuta i to prihvatam kao grešku. Međutim, ono što me stvarno i iskreno zanima jeste da li će se ovakva pažnja posvetiti povratku i dolasku na koncert, recimo, Rolingstonsa u Beogradu. Predlažem opet specijalnu emisiju o tome kako će Užičani, Leskovčani, Novosađani, Piroćanci, pa na kraju i Inđinčani stići, gde će se parkirati i kada će se vratiti svojim domovima nakon tog događaja. Naravno da to neće nikoga interesovati, pošto će svi glavni, dežurni i ostali urednici srpskih (beogradskih) medija biti kod kuće za sat ili dva nakon koncerta. To nama, "iz unutrašnjosti", kako se popularno nazivamo po medijima, ne predstavlja problem. Naučili smo već na to sve ove godine.

I za kraj, ovaj koncert je možda najveća bitka za decentralizaciju Srbije od svih organizovanih do sada, i pre svega zbog toga, i sledeće godine ćemo sve učiniti da Inđija ponovo bude domaćin sličnoj manifestaciji. Naravno, uz ispravljanje svih napravljenih grešaka koje mnogi ne žele, ali i ne mogu da nam oproste. Mislim da je asocijacija na Vukovar i 1991. godinu potpuno van svakog konteksta objavljenog napisa, naročito ako se dovode u kontekst dva grada, koja su prilično propatila tokom devedestih.

S poštovanjem,


 

Komentari: Darko Soldo, Vladimir Nikolić


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST