---

Izložba - "Simbolično u srpskom slikarstvu", Moderna galerija, Valjevo >

Koreni iz tame

Izložba "Simbolično u srpskom slikarstvu" autora Branka Kukića, koja je nedavno otvorena u valjevskoj Modernoj galeriji, predstavlja prvorazredan kulturni događaj, i po svom obimu i po svom tematskom rakursu, sasvim nesvakidašnjem za naše prilike. Ovom izložbom se otkriva i osvetljava simbolički sadržaj u našoj likovnoj baštini u XIX i prvoj polovini XX veka. Na izložbi su zastupljeni radovi tridesetak klasika srpskog slikarstva, među kojima su Uroš Predić, Paja Jovanović, Sava Šumanović, Leon Koen, Đura Jakšić, Nadežda Petrović, Mina Vukomanović, Milena Pavlović Barili, Milan Milovanović, Bogdan Šuput, Konstantin Danil, Miloš Tenković, Miloš Golubović, Vasa Pomorišac, Stevan Aleksić, Marko Murat... Izložba je otvorena do 15. jula

Temu ove izložbe nikako ne treba shvatiti kao direktnu vezu sa simbolističkim pokretom u slikarstvu krajem XIX i početkom XX veka, niti sa njegovim kasnijim odrazima. Tema ove izložbe je drugačija i po svojim izvorima i po svojim posledicama. Time ona dobija i u svojoj širini i na svojoj kompleksnosti, odnosno i na svojoj univerzalnosti, jer je simbolično oduvek bilo fundamentalni izraz ne samo čovekovog ponašanja u svakodnevnom životu nego i same umetnosti. Šta nam to govori? Zašto savremeni čovek ističe simbolično? Šta traži u njemu? Šta je to što povezuje osnovne fenomene čovekove onostrane egzistencije – snove, mitove i religijske obrasce? Koja je to nit koja se proteže iz podsvesti u realnost, raspredajući mnogoznačnost u kojoj se oličavaju čovekove manifestacije? Kako se zove jezik koji nam omogućava da razumemo nemušti govor našeg bića, jezik kojim je osnažen naš napor da razumemo sebe i druge oko sebe? Kojim smo to jezikom tako čvrsto i neraskidivo povezani, a čije bi nas odsustvo vratilo i bacilo u zaborav? Šta je to što nas povezuje sa našim precima, sa prvim čovekom, i sa našim naslednicima, sa poslednjim čovekom? To je simbolički jezik. To je "jezik u kojem su unutrašnja iskustva, osećanja i misli izraženi kao da su čulna iskustva, kao da se događaju u spoljašnjem svetu... To je jedini univerzalni jezik koji je ljudska vrsta ikada razvila, isti za sve kulture i u celokupnoj povesti" (Erih From)...

Ono što je važno za savremenog čoveka jeste činjenica da simboli povezuju različita duhovna iskustva. Simbolično je zajednički sadržitelj čitavog ljudskog iskustva: od formiranja sveta do sveta koji se manifestuje u ovom trenutku. Zbog toga je potrebno imati svest o svetu kao celini, bez obzira na to što su se simboli kroz vreme, prostor i iskustvo menjali, proširivali svoje značenje, deformisali se, profanisali se, kako u različitim tradicijama tako i u svakodnevnom životu. Zbog toga su prisutni u mitologijama, i u mnogobožačkim i monoteističkim religijama, ali i u ateizmu i u umetnosti. Simbol je, dakle, večita svest o celini. (...)

Sredina bez tradicije proučavanja simbola neće oberučke prihvatiti jednu ovakvu izložbu. Još jedan razlog moguće odbojnosti leži u činjenici da su se kod nas i umetnici i proučavaoci umetnosti retko kada i retko sistematski bavili smislom kako umetnosti tako i egzistencije. Fragmentarna misao o tome doprinela je partikulaciji slike sveta, kojoj je najviše odgovaralo da prihvati već gotove obrasce, pojave, izme, ideje koje na svetskom tržištu ideja nudi razvijeni svet, moćan u svome smislu za sistematično poimanje stvari i pojava i odlučan da nametne "opštevažeća" pravila.

Ali to ne znači da simboličnog u našoj kulturi nije bilo. Naprotiv, ono je prisutno, pre svega, u slikarstvu i književnosti, što pod uticajem nekih evropskih pojava te vrste – krajem XIX veka i početkom XX veka (simbolizam, na primer), što pod uticajem nekih umetničkih opredeljenja između dva rata (nadrealizam, na primer), što u sklopu interesovanja, sinteza i vraćanja tradiciji moderne umetnosti posle rata. Dakle, kod nas je reč više o individualnim otkrićima nego o pokretima širih razmera, više o umetničkoj intuiciji nego o svesnom primenjivanju programa, manifesta i kodeksa iz savremene umetnosti Zapada. (...)

Kada je 1892. godine na Salonu Ruža+Krst u Parizu otvorena izložba novog slikarstva, kritičar "Merkir d Fransa" je konstatovao da u tadašnjem slikarstvu postoje dve škole: impresionisti i simbolisti. Pripadnike ove druge je okarakterisao kao slikare koji na svoje slike prenose razložen čulni utisak, "da bi ga mirno opet složili u nameri da u svojim delima izraze ne ono što je prolazno, već stalnost i večita značenja". I zaista, osobina simboličnog slikarstva jeste uspostavljanje večnog značenja naslikanog, želja da se čulni svet približi i poveže sa svetom neprolaznog. Zbog toga su teme simboličnog slikarstva vezane za prirodu, za promenu godišnjih doba, za večna osećanja, kao što su ljubav i strah, tuga i uznemirenost, za mitske i biblijske teme koje upravo izviru iz duševnog; dakle, za večno kretanje i promene u čoveku i prirodi. Slikara simbolistu ne privlači prolazni svet istorijskih i društvenih događaja, svet tehnologije i progresa; on se vezuje za ono što je izvor večnog, onog što je neposredno utemeljeno u postojanju. "Privlači nas stalni vid stvari, a ne znamo šta je unutar njih, ono što se krije i što nas uzbuđuje" – ova Plotinova opaska mogla bi da bude misao koja prožima slikare simboličnog.

(deo teksta iz kataloga izložbe)

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---