Privatizacija u sportu >

Španski model za Zvezdu i Partizan

vladimir stanković

Ako Crvena zvezda i Partizan pređu u ruke privatnika, zašto ne bi i Narodno pozorište, RTS, Narodna biblioteka, Kalemegdan ili Narodni muzej? U Španiji je, na primer, zakonom zabranjena privatizacija Real Madrida i Barselone

Svaki dan u novinama osvane vest kako neki biznismen samo čeka "zakon o sportu" pa da odmah kupi Crvenu zvezdu i Partizan. Iz dva vodeća kluba stižu samoreklamirajuće vesti o "vodećim srpskim brendovima" što bi trebalo da pospeši moguć interes svetskih i domaćih lovana spremnih da se upuste (i) u fudbalski biznis. Doduše, kada je Dragan Stojković izabran za predsednika Crvene zvezde, jedna od prvih stvari koju je izrekao bila je da "Zvezda nije na prodaju, niti će biti", mada neki njegovi saradnici, bivši i novi, izgleda ne bi imali ništa protiv kada bi se neko "otvorio" i "trajno rešio pitanje finansiranja kluba". Novi predsednik Partizana Nenad Popović nije bio tako konkretan (ili mi je promaklo?) na tu temu, ali s obzirom na to da je uspešni privatni biznismen sa razgranatim poslom u Moskvi, ne bi čudilo da je intimno skloniji privatizaciji. I dok se mnogi zalažu za hitno donošenje zakona o sportu koji bi regulisao i pitanje privatizacije, odnosno ulaganje privatnog kapitala u sportske klubove, smatram da bi uporedo sa tim zakonom trebalo doneti i zakon kojim se Zvezda i Partizan izuzimaju od moguće privatizacije! Iskustvo ne bi bilo sasvim novo jer, suprotno verovanju mnogih, u Španiji postoji zakon koji zabranjuje privatizaciju Real Madrida, Barselone i Atletik Bilbaoa! Svi drugi klubovi mogu biti privatni (i jesu), ali ova tri su izuzeta i dan-danas žive kao "obična" sportska društva bez obzira na to što, naročito Real i Barselona, troše (i zarađuju) stotine miliona evra godišnje. Zakonodavac je, na opšte zadovoljstvo navijača, smatrao da ovi klubovi zbog svog istorijskog, sportskog, socijalnog pa i političkog značaja ne mogu biti privatizovani i to je tako određeno Zakonom koji je 1991. obavezao klubove, osim pomenutih, da se pretvore u akcionarska društva. Kako onda funkcionišu Real i Barcelona i čije pare troše Florentino Peres (bivši predsednik Reala), Ramon Kalderon (sadašnji) ili Đoan Laporta (predsednik Barselone) kad kupuju Figa, Bekama, Ronalda, Ronaldinja, Eta…? U svakom slučaju, ne svoje, već klupske, ali postoji niz instrumenata za kontrolu troškova. Predsednici Real Madrida i Barselone i članovi uprave koje oni izaberu dužni su da od svojih ličnih para, kao neku vrstu garancije, deponuju deset odsto godišnjeg budžeta kluba što u pojedinim slučajevima ide i do nekoliko miliona evra, ali –iskreno rečeno – za 15 godina u Španiji nikada nisam čuo ili pročitao da su nekome te deponovane pare propale. To je samo garancija za normalno funkcionisanje kluba. Predsednici se biraju na opštim izborima na kojima pravo glasa imaju svi "sosiosi" (članovi) kluba a račun se polaže nekoj vrsti delegatske skupštine, koju čini oko deset odsto članova kluba. Skupština kluba se održava jednom ili dva puta godišnje, rad je javan, isto kao i završni račun, a ako "sosiosi" nisu zadovoljni radom predsednika i uprave mogu da pokrenu mehanizam za glasanje o poverenju, odnosno smeni… Osim "sosiosa", rad predsednika i njegovih saradnika stalno je pod kontrolom javnosti jer mediji svakodnevno veoma opširno izveštavaju o svim aktivnostima Real Madrida i Barselone. Real Madrid za Kastilju i dobar deo Španije, Barselona za Kataloniju i Atletik Bilbao za Baskiju predstavljaju mnogo više od sportskog kluba. Zvanični propagandni slogan "Barse" i glasi "Vise od jednog kluba", i bez obzira na to što predsednik i njegova uprave donose odluke "kao da je klub privatan", prosto je nezamislivo da kompletna vlasnička struktura pređe u ruke nekog biznismena koji sutra može da uradi sa klubom šta mu padne na pamet. Iako u svetu fudbala ima i drugih primera (vidi okvir), čini mi se da je u slučaju Zvezde i Partizana najbliže poređenje (barem po pitanju statusa) sa Realom i Barselonom. Za Srbiju su Zvezda i Partizan institucije, nešto što postoji više od 60 godina, istorija koju su stvarale hiljade sportista, sportskih radnika i nadasve navijača i ne bi bilo ni fer ni dobro da sada neko jednostavno kupi takvu instituciju. U redu, prodate su mnoge uspešne državne firme, prodaće se i ove koje još nešto vrede, ali neka granica mora da postoji. Možda poređenje nije najumesnije, ali ako je u ovoj državi baš sve na prodaju, zašto onda sutra neko ne bi kupio RTS, Narodnu biblioteku, Narodno pozorište, Kalemegdan ili Narodni muzej? Postoji li u ovoj državi neki instrument zaštite onoga što je zaista "narodna" svojina? A Zvezda i Partizan to svakako jesu… Na stranu sad priča o tome čijim su parama građeni stadioni, ko je dao teren i čije je to zapravo zemljište. Čitam licitiranje "koliko Zvezda vredi", ali osim opipljive materijalne vrednosti Zvezda i Partizan imaju i društvenu, socijalnu, pa i političku vrednost nemerljivih dimenzija i zato neko jasno i glasno treba da kaže: "Crvena zvezda i Partizan nisu na prodaju!" Ovo, naravno, ne znači da privatni kapital ne treba da uđe u ove klubove. Privatne investicije nikako ne bi mogle da pređu 49 odsto akcija. Ne sme se dozvoliti da neko odlučuje o klubu kako mu se ćefne. Šta ako se za nekoliko godina zasiti fudbala i reši da na "svom" terenu sruši stadion Zvezde ili Partizana i izgradi poslovnu zgradu, tržni centar ili ko zna šta? Ko će ga sprečiti, ko će mu osporiti to pravo? Ako su Zvezda i Partizan "srpski brend", onda se prema njima tako treba i odnositi. Zakon o sportu mogao bi da poboljša njihov status i olakša položaj, ali stvari u startu treba razjasnisti i poručiti svim "investitorima" de se drže podalje od ovog lovišta.


 

Isksutva drugih

Kako je u Španiji, već je objašnjeno. U drugim zemljama iskustva su različita. U Engleskoj su svi klubovi sto odsto privatni, a vodeći su u rukama stranaca, Čelsi drži Rus Abramovič, a Mančester junajted Amerikanac Glejzer. U Italiji je isto (s tim što u manjim gradovima gradske vlasti dotiraju svoje prvoligaše). Milan je Berluskonijev, Inter Moratijev, iza Juventusa decenijama stoji Fijat, odnosno porodica Anjeli… U Francuskoj je situacija "mešana". Lion je prvi francuski klub koji se kotira na berzi i posluje kao preduzeće, Monako je privatni klub prinčevske porodice Ranijeri, Nicu drže tri akcionara sa po 30 odsto akcija, Marsej je nedavno prodat jednom kanadskom biznismenu za 115 miliona evra, Lens je gradski klub, Sošo je klub fabrike Pežo, Nant drži familija Daso (avioni Falkon), Pari Sen Žermen je do prošle godine bio u vlasništvu TV kompanije Kanal plus… U Francuskoj gotovo svi klubovi posluju negativno i žive od prodaje TV prava pošto su u poslednjih pet godina dobili 600 miliona evra od kompanija koje fudbal prodaju po sistema "Pay per view"… U Nemačkoj nema privatnih klubova! Oni su i dalje neko "društveno vlasništvo", sa sistemom uprave sličnim onom u Španiji (članovi, delegatska skupština itd.). To ne znači da u klubovima nema privatnog novca, ali onaj ko ulaže u fudbalski klub dobija status, reklamu i izvesne poreske olakšice. Na čelu Nirnberga godinama je jedan bogati prodavac tepiha, svi znaju da on vedri i oblači u klubu, ali ne može da proda klub jer nije njegov… Dortmund je jedini koji posluje na berzi, ali su mu akcije pale i ne rastu. Postoji i klasičan sponzorski vid ulaganja, poput Bajera iz Leverkuzena koji je tim tamošnjeg farmaceutskog giganta, dok iza osrednjeg prvoligaša Folksburga stoji auto-koncern Folksvagen. Naravno, "društveno vlasništvo" ne sprečava klubove da zarađuje lepe pare, pre svega na osnovu reklama. Bajern iz Minhena je godinama nosio na prsima Opel, a sada je "maneken" nemačkog Telekoma. U Rusiji je na snazi "prelazni sistem", klubovi nisu "ni privatni ni državni", a formula po kojoj "država kontroliše privatni kapital" trenutno je primenjiva valjda samo u ovoj zemlji. List "Izvestija" objavio je ovih dana, pred start novog prvenstva Rusije 11. marta, da će 14 prvoligaša ukupno potrošiti 460 miliona dolara, što je u poređenju sa 230 miliona iz 2004. povećanje od 100 odsto. Na čelu je Lokomotiva sa 70 miliona, slede Spartak (Moskva) i Zenit (Lenjingrad) sa po 50, pa CSKA sa 45 miliona (Partizan je upravo objavio da će njegov budžet za ovu godinu biti deset miliona evra.). Nezvanično, te cifre su i veće. Klubovi se finansiraju privatnim parama ili sponzorstvom velikih državnih kompanija (Spartak–Lukoil). U krajnjem slučaju, država ima poslednju reč… U najbližem okruženju, u Hrvatskoj, usvojen je Zakon o sportu, kojim se omogućava privatizacija klubova, ali tumači Zakona of the record kažu da je to bio način da država otpiše ogromne dugove Hajduku i Dinamu (na ime neplaćenih poreza i doprinosa). Vlasništvo formalno prelazi na lokalnu samoupravu koja može da sklapa poslove sa pojedincima i to se zvanično zove "Javno privatno partnerstvo". Šta to tačno znači, ostaje da se vidi od leta kada bi novi zakon trebalo da zaživi… Pre nekoliko godina četvorica bivših igrača Hajduka, Štimac, Asanović, Bilić i Bokšić, uložili su po milion (ondašnjih) maraka, ali su kupili samo vlast u Hajduku, ne i klub. Ubrzo su digli ruke jer su shvatili da ulažu u vreću bez dna.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST