Navigator >

Kad bi’ bio bijelo dugme

San Gorana Bregovića sa početka sedamdesetih, da mu se draga zakopča "u me" za jedno dve godine mogao bi da postane ne samo stvarnost već i naša svakodnevica. "Hjulit Pakard", kompanija poznata po tehnološkim inovacijama, proizvela je čip veličine zrna pirinča ili bibera (Biberče!) u koji može da se smesti do četiri megabajta podataka.

Ova sitnica zove se memori spot (Memory Spot) i predstavlja značajan iskorak u odnosu na sve dosadašnje naprave slične namene. Sam po sebi on ne emituje ništa, odnosno samo "sedi i ćuti" dok ga ne probudite čitačem. Kada primi potrebnu energiju i inicijalnu informaciju iz čitača, on počinje da emituje svoj sadržaj na najbliži kompjuter, mobilni telefon ili već neki sličan uređaj. A u sebi može da sadrži sve što i tipičana fleš-memorija, znači, audio, video, tekst, slike, softver, baš sve.

Za razliku od nekih sličnih uređaja poput RFID-a (nalepnice koja može da emituje serijski broj proizvoda na kojem se nalazi), memori spot je kompaktan, odnosno svi njegovi delovi napravljeni su iz jednog komadića silicijuma. A sadrži antenu, modem, mikroprocesor i memoriju. S obzirom na to da je tako minijaturan, memori spot može se staviti bezmalo u svaki proizvod vredan dodatnog obeležavanja. Zapravo, načini njegove primene su ono što trenutno zaokuplja ne samo one koji su ga konstruisali već i ostale koji su oduševljeni njegovim mogućnostima.

Ideje su, dakle, sledeće. Ovo biberče može se stavljati u kutije sa lekovima jer ne samo što može da sadrži sve informacije o leku, već može da posluži i u sprečavanju širenja lažnih lekova, odnosno falsifikata. Takođe, memori spot može se stavljati u narukvice koje pacijenti u bolnicama nose jer u njega može da se smesti celokupan zdravstveni karton nosioca plus informacija o do tada primljenoj terapiji. Jer, umalo da to propustim, memori spot ima mogućnost brisanja i dodavanja novih podataka, baš kao i obična fleš-memorija.

Dalje, ovo zrnce može se stavljati uz bitne fotografije, na primer sa svadbe ili mature, kako bi ponelo i nešto od "štimunga" (zvuk i video) koji je krasio situaciju u kojoj je fotografija nastala. Ili, naprosto, može da sadrži imena svih koji se nalaze na slici, sa još nekim podatkom, a možda i ceo razredni spomenar.

Stvar je vaše mašte da mu smislite dalju namenu, a u tome bi mogao da vam pomogne podatak da bi, kada uđe u proizvodnju, memori spot mogao da košta između deset centi i jednog dolara (procene se razlikuju). U HP-u kažu da ga u širokom opticaju ne treba očekivati barem još dve godine, a kada se pojavi, mogao bi biti još manji, ali sa većom memorijom. Ceo opus Gorana Bregovića, sve skupa sa intervjuima moglo bi se smestiti u jedno belo ne dugme, već dugmence.

U HP-u navode da sada predstoji borba sa proizvođačima mobilnih telefona da u aparate koji se tek planiraju ubace i čitače memori spotova. Naredna prepreka su radiodifuzne agencije koje treba da odobre frekvencije na kojima će ove spravice raditi. Za razliku od RFID-a, memori spot nije pretnja vašoj privatnosti. Da bi se očitao, odnosno probudio, čitač mu se mora prineti na milimetar.

Dodavanje memori spota stvarima koje koristimo predstavlja istinski spoj fizičkog i digitalnog sveta, kažu oni koji su ga izmislili. Pravo pitanje je hoće li generacije u budućnosti, nakon nekakve kataklizme i poništenja civilizacijskih dostignuća, znati da se takav nosač informacija nalazi u predmetima koje nalaze iza nas.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST