---

Sleganje političkog terena >

Nadgrobne računice

Teško da sahrana Slobodana Miloševića znači više od jedne višestruko žalosne rekapitulacije pune osećanja tragičnosti i samosažaljenja i među onima koji su ga i u času smrti voleli i među onima koji su ga i u času smrti mrzeli

Sahrana Slobodana Miloševića pod lipom, za koju se vezuje jedan događaj iz njegovog emotivnog života, i grobna ploča na kojoj je uklesano njegovo i ime njegove žive supruge slale su poruku "ni smrt ih nije mogla rastaviti"; a u Srbiji, više detalja (poruke nalik na kletve pored kovčega, prebacivanje Srbiji što je napustila vođu, i suprotno, veselo intonirane poruke na demonstracijama na Trgu Republike, neke čitulje, podsećanje na mrtve, ranjene i raseljene tokom njegove vladavine, kontraproduktivna preganjanja oko mesta sahrane) imali su obrnuti smer koji sugeriše da "dve Srbije", kristalisane i suprotstavljene u doba njegove vladavine, "ni smrt ne može sastaviti".

U životu, na sreću, nije tako dramatično kao na sahranama pa, politički gledano, teško da ta sahrana znači više od jedne višestruko žalosne rekapitulacije pune osećanja tragičnosti i samosažaljenja i među onima koji su ga i u času smrti voleli i među onima koji su ga i u času smrti mrzeli i među onima koji su od svega okretali glavu.

Javni oproštaj u Beogradu imao je izrazito politički karakter, ne samo kroz glorifikacju pokojnika i njegove smrti već i kroz poruke koje su uglavnom govorile o Slobodanu Miloševiću kao žrtvi prvog udara svetskog globalizma; bilo je poređenja njegove odbrane sa odbranom Georgija Dimitrova pred nemačkim sudom tridesetih, o tome da je Slobodan Milošević u Hagu bio ubijen, da su ga ubili stranci, ali da su ga izdali svoji, da mu vlasti u Srbiji ne daju ni grobno mesto mada to od njih niko i ne traži.

Parole su se kretale od podsećanja na vreme uspona Slobodana Miloševića i "Slobo, Srbine, Srbija je uz tebe" i "Ne damo Kosovo", preko skandiranja "Rusija, Rusija", poruka tipa "NATO fašisti" i "Hag ubica Srba", do uvreda na račun sadašnje vlasti u Srbiji kao "Tadiću, ustašo", "Ne damo Mladića, daćemo Tadića", "Vuče, Turčine". Oveća grupa je skandirala "Vratite Šešelja", bilo je nekoliko slika Radovana Karadžića i Ratka Mladića, ali najviše je bilo zastava Socijalističke partije, smeštenih uz binu na kojoj je stajao kovčeg, i jedna stara zastava SFRJ sa petokrakom.

Ispraćaj posmrtnih ostataka Slobodana Miloševića ispred savezne skupštine u Beogradu i u Tabačkoj čaršiji u Požarevcu podsetio je na političke mitinge vladajućeg režima iz ratnih devedesetih s nekim elementima kontramitinga od 24. decembra 1997. To se videlo u govoru Bogoljuba Bjelice (udruženje Sloboda), koji je pročitao govor Slobodana Miloševića iz 2000. godine u kome je satanizovana prozapadna vlast u Beogradu i posebno pokojni premijer Zoran Đinđić, što je bio poziv da socijalisti ponove bitku iz 2000. u kojoj su i oni i Slobodan Milošević poraženi.

Akademik Mihajlo Marković govori o Slobodanu Miloševiću kao vođi čiji je smrtni greh što je pokazao nepokornost najvećoj globalnoj sili i završava time da socijalisti treba da započnu novu borbu za oslobođenje i socijalnu pravdu, no videće se da li su oni uopšte pred nekim početkom.

ROĐAK: Radikal Aleksandar Vučić, koji je pročitao Šešeljevo pismo Slobodanu Miloševiću iz Haga, korespondira sa zahtevima da se oslobodi Šešelj. Radikali, koji su sigurno u značajnom broju prisustvovali toj sahrani, gurali su socijaliste u konfrontaciju s vladom radi iznuđivanja novih izbora, što su ovi praktično i u času velike ozlojeđenosti odbijali uz razna obrazloženja – da im nije u interesu da idu na izbore pre nego što konsoliduju svoju partiju, da prvo moraju da sazovu kongres, da vreme sahrane nije pogodno za razgovore te vrste. Drugim rečima, radikali su, uprkos tom Šešeljevom zatvorskom pismu, pomalo podsećali na onog rođaka u Ožalošćenoj porodici koji se pojavljuje pred otvaranje testamenta, a koga niko ne poznaje. Radikali viču "izbori, izbori", ali pitanje je da li se njima baš sada ide u Beč da brane Kosovo za zelenom čojom na kojoj Srbi, kako kažu neke knjige, tradicionalno gube i bitke dobijene na bojnom polju.

Član komiteta za odbranu Slobodana Miloševića, bivši američki javni tužilac Remzi Klark saslušan je u tišini kao i Bugarin Velko Vlkanov. Oni su nastavljali Miloševićevu odbranu. Ipak, značajno prisustvo Rusa (general Ivašov u uniformi, Fedorovič, Zjuganov, Baburin) socijalistima je pomagalo da pristalicama pokažu da njihov mrtvi vođa nije odbačen od celog sveta. Rusi su, opet, preko tog odra pored tradicionalnih poruka o neraskidovoj srpsko-ruskoj družbi i u dobru i u zlu slali svoje poruke – neki Zapadu, a neki biračima u Rusiji.

RUSI: Predsednik ruske Komunističke partije Genadij Zjuganov govori o tome da su Srbi prvi primili udar novih globalista i o tome da je prestupnij Tribunal u Hagu fašistička dušegupka. Za ruske komuniste to je očito tema čim su u Petrogradu table koje obeležavaju Beogradsku ulicu prelepili napisima "Ulica Slobodana Miloševića". Potpredsednik ruske Dume Sergej Baburin je, uzgred, dan kasnije branio Bogoljuba Karića.

Najozbiljnije je ipak bilo prisustvo predstavnika Putinove partije Jedinstvena Rusija Zaturina Konstantinoviča Fedoroviča, koji je objašnjavao da su Rusi nudili sve moguće garancije da se Slobodan Milošević leči u Moskvi, ali oni u Hagu na to nisu pristali. To je očito bilo još jedno demonstriranje da je Moskva ljuta zbog toga što joj je iz Haga "od Karle del Ponte iz Lugana" poručeno da u njenu reč, reč velike sile, ne veruje i nastavak demarša ruskog ministra spoljnih poslova Lavrova koji je šaljući lekare u Hag poručio: kad vi ne verujete nama, ne verujemo ni mi vama, ali zvanični Beograd iz toga ne bi trebalo da izvlači neke naročite zaključke.

GENERALI, POSLE BITKE: Politički su bili zanimljivi posthumni izrazi lojalnosti. Najzapaženiji je bio potpredsednik SPS-a Milorad Vučelić, čija je glavna uloga u odboru za sahranu po želji porodice kod komentatora i hroničara odmah prevođena u prognoze predstojećeg sukoba oko vlasti u SPS-u. Pored odra su bili bivši predsednik SR Jugoslavije Zoran Lilić, bivši ministar spoljnih poslova Živadin Jovanović, bivši potpredsednik savezne vlade i šef koordinacionog tela na Kosovu u toku rata Nikola Šainović.

Generali u penziji Gojković i Delić, bivši načelnik Generalštaba Dragoljub Ojdanić u uniformi s mnogobrojnim odlikovanjima, i još neki penzionisani oficiri, mimo pravila službe, odaju počast u svečanim vojnim unuformama zbog čega će ih Ministarstvo odbrane ukoriti. Uz kovčeg je u civilu stajao i bivši načelnik bezbednosti Aco Tomić, koji je tu dužnost obavljao dok je Koštunica bio predsednik SR Jugoslavije, a u Požarevcu je u pogrebnoj povorci u civilu bio i Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba u vreme prevrata oktobra 2000. i dve godine posle toga. Ministarstvo pravde saopštiće nekoliko dana kasnije da su haški optuženici na privremenoj slobodi Ojdanić, Pavković i Šainović tražili i dobili dozvolu da odu u Požarevac.

Dvojica od tih oficira, Pavković i Tomić, bili su jedno vreme verni i različitim frakcijama nove vlasti uz beskrajne njihove međusobice zbog toga.

Trojica od pomenutih civilnih ili vojnih ličnosti nisu uspeli u pokušaju da posle odlaska Slobodana Miloševića stvore sopstvenu partiju: Milorad Vučelić je bio osnovao Demokratsku socijalističku partiju (DSP), Zoran Lilić – Srpsku socijaldemokratsku partiju (SSDP), a general Nebojša Pavković – Narodni blok sa svojim imenom. Na decembarskim izborima 2000. Vučelićeva Demokratska socijalistička partija sakupila je 31.973 glasa ili 0,85 odsto izašlih, Lilićeva Srpska socijaldemokratska partija 29.400 ili 0,78 odsto, a 2003. godine koalicija Socijalistička narodna stranka – Narodni blok general Nebojša Pavković 27.596 glasova ili 0,72 odsto. Politički pokušaji svih bivših generala (Perišić, Obradović, Pavković) imali su veoma ograničene rezultate.

BAZA: Bilo je oko osamdeset hiljada ljudi na ispraćaju u Beogradu, 25.000 u Požarevcu, možda stotinak hiljada u mimohodu pored kovčega. Smrt Slobodana Miloševića okupila je, dakle, znatan broj ljudi. Dvoje ljudi je tokom tog pogreba umrlo, a hitna pomoć je imala čak sedamdesetak intervencija zbog toga što je uzbuđenje starijih pristalica Slobodana Miloševića, koji su za njim onda išli više srcem nego pameću i koji su staračke dane provodili s njim pored haškog ekrana, očito bilo veliko, kad su tako padali kao snoplje. To ipak nije toliki broj ni takva energija da bi Socijalističkoj partiji obećavali takav preokret u kakav, izgleda, veruju radikali.

SPS, koji se legitimiše kao baštinik imena i dela Slobodana Miloševića, ponovo skreće pažnju na sebe, ali još nije jasno kuda će uošte krenuti. Prognoze da će posle sahrane SPS najverovatnije proći kroz period unutrašnjih borbi za vlast na čelu partije prirodno su očekivane. Za sada izgleda da prednost ima struja koju predvodi Milorad Vučelić, koji je ponavljao da je bio i ostao prijatelj Slobodana Miloševića, nad predstavnicima frakcije koja se vezuje za funkcionera SPS-a Ivicu Dačića. Ta frakcija bila je prisutna u političkom delu ispraćaja, ali nije bila eksponirana u pogrebnoj ceremoniji. Dačić krvari zbog afere "kofer", a Vučelić zbog toga što je u tu partiju ulazio i izlazio.

Socijalističkoj partiji je potrebno vreme da bi eventualno odlučila šta će sa sobom. Za ono što pisac programa te partije Mihajlo Marković preporučuje, početak nove borbe za oslobođenje i borba za socijalnu pravdu, socijalisti nemaju performanse – izgubili su socijalno uporište koje su preuzeli radikali, a i teško je zamisliti Vučelića, Dačića ili Anđelkovića kako se s maramom preko lica tuku s policijom u demonstracijama protiv predstavnika novog svetskog poretka u Davosu. Put Zjuganova nema baš neki uspeh ni u Rusiji.

U protekle četiri i po godine predsednik SPS-a bio je haški optuženik, što je nju i održavalo i ograničavalo. Njihovu pažnju ipak je više okupirala haška sudnica nego stanje u fabrikama koje se zatvaraju. Da oni i nisu zarobljeni slučajem haškog optuženika broj jedan, teško da bi imali prostor za neku akciju na socijalnom terenu levice – od oktobra 2000. stanje u tim fabrikama je opisivano kao proizvod njihove politike. Kad je reč o nacionalnom i kosovskom pitanju, na njihov raboš su upisani izgubljeni ratovi i loša srpska reputacija.

Haška smrt osnivača te partije paradoksalno možda akciono rasterećuje tu partiju, ali njeni članovi to svakako dugo neće prihvatiti pošto je kod njih porastao pijetet prema njemu.

Za sada nije baš sasvim jasno kako će se Socijalistička partija ponašati u Narodnoj skupštini, mada nije verovatno da će sada prevrtati čamac u kome sedi. Na zahtev Ivice Dačića, zasedanje Skupštine Srbije odloženo je za nedelju dana, očito da bi se umanjio uticaj nezadovoljstva pristalica Slobodana Miloševića zbog izostanka državnog karaktera sahrane i zbog odsustva porodice na sahrani. Socijalisti su proteklih dana više zamerki upućivali Koštuničinim koalicionim partnerima (G17 plus, SPO) i opozicionim demokratama zbog sahrane nego premijeru Koštunici, s kojim su u februaru 2004. zapravo jedino oni i sklopili sporazum. Vesti o različitom glasanju dve frakcije su očito preuranjene. Oni su jedinstveno glasali i kad je Slobodan Milošević bio živ i kad je s jednima razgovarao, a s drugima nije.

Članice vladajuće koalicije deluju prilično staloženo i na ponudu demokrata o saradanji, po cenu vanrednih izbora, iz DSS-a šalju onaj stari, u Srbiji poznat odgovor: "Prvo ustav, pa onda izbori!"

Nije verovatno da bi socijalisti mogli da se lako odluče da sa pogreba idu na izbore, jer su očito svesni da bi emocije podignute zbog smrti njihovog bivšeg predsednika lakše unovčili radikali. Slučajno se desilo, a gospodin Slučaj hoće da otkrije karakterističan detalj, da je ceremonija na trgu u Požarevcu, odmah pošto je Ivašov pomenuo smrt velikog Slovena i njegovo srce, završila pozivom protokol-majstora radikalima da uklone svoje vozilo da bi pogrebna povorka mogla da krene ka mestu sahrane.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---